Мирза Гулам Ахмед
Мирза Гулам Ахмед | |
|---|---|
.jpg) Мирза Гулам Ахмед 1897. године | |
| Датум рођења | 13. фебруар 1835. |
| Место рођења | Кадијан, Сикско царство |
| Датум смрти | 26. мај 1908. |
| Место смрти | Лахор |
| Занимање | писац, верски вођа |
| Покрет | Ахмедизам |
| Супружници | Хурмат Биби, Нусрат Џахан Бегум |
| Деца | Мирза Султан Ахмед, Мирза Фазал Ахмед, Мирза Баширудин Махмуд Ахмед, Мирза Башир Ахмед, Мирза Шариф Ахмед, Мирза Мубарек Ахмед, Мубарика Бегум, Аматул Насир Бегум, Аматул Хафиз Бегум |
Мирза Гулам Ахмед (урд. مرزا غلام احمد, романизовано Mirzā Ghulām Aḥmad) био је индијски муслимански писац, полемичар, мистик, верски вођа и оснивач ахмедизма.
Рођен је 1835. у Кадијану, Пенџабу, уочи британског освајања Индије.[1] Као младић истакао се као књижевник и исламски полемичар, и до краја живота објавио је преко деведесет књига, већински на тему доказивања и одбране ислама и ахмедизма. Након смрти свог оца око своје четрдесете године, почео је да тврди да му се Бог лично објављује, да би коначно прогласио да је исламски Месија, Махди, и муџеид (миленијални обновитељ вере).[2] 1889. године неколицина његових присталица полажу му заклетву у Лудијани, означавајући формални почетак ахмедистичког покрета. Циљ покрета био је, по њему, оживљавање ислама и његово прочишћење, морално усавршавање друштва кроз прихватање исламских начела, као и мирно објављивање вере читавом свету. Процењује се да је кроз своја проповедања широм Пенџаба прикупио око 400,000 пратилаца.[3]
Мирза је током свог живота долазио у додир са другим новорелигијским вођама,[4] али и у жестоке сукобе са установљеним исламским ауторитетима. Када се прогласио Махдијем, група од око 200 алима потписала је фетву која га је прогласила кафиром (неверником), и тиме дозвољавала његово убијање. Ове фетве пар година касније потврђене су од стране учених алима Меке и Медине.[5] Мирза је такође критикован и оптуживан као плаћеник због своје доктрине "мирног џихада", у време када су тензије између муслимана, хиндуса Индије, и колонијалних власти биле високе. Контроверзност Мирзе Гулама, чију личност ахмедисти и даље уважавају са његовим самодатим титулама, као и приписаним му пророчким даровима и чудесима, још увек је узрок озбиљних сукоба између ахмедија и остатка исламског света.[6]
Мирза је опет 1907. године тврдио да добија поруке од Бога, овај пут проричући сопствену смрт. У мају 1908. године преминуо је од дизентерије.[7] Његови пратиоци након тога успостављају ахмедистички халифат, који управља покретом и данас.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Cusack, Carole M. (2021). Handbook of Islamic Sects and Movements. Бостон и Лајден: Brill Publishers. стр. 637—657. ISBN 978-90-04-43554-4.
- ^ Friedmann, Yohanan (2003). Prophecy Continuous: Aspects of Ahmadi Religious Thought and its Medieval Background. Oxford University Press. стр. 140.
- ^ Valentine, S.R. (2008). Islam and the Ahmadiyya Jamaʻat: History, Belief, Practice. Columbia University Press. стр. 53. ISBN 978-0-231-70094-8.
- ^ Valentine, S. R. (2008). Islam and the Ahmadiyya Jamaʻat: History, Belief, Practice. Coumbia University Press. стр. 50. ISBN 978-0-231-70094-8.
- ^ „Argument 7: Defeat of Enemies”. web.archive.org. 2013-02-08. Архивирано из оригинала 08. 02. 2013. г. Приступљено 2024-12-02.
- ^ „Tehelka - India's Independent Weekly News Magazine”. web.archive.org. 2015-06-26. Архивирано из оригинала 26. 06. 2015. г. Приступљено 2024-12-02.
- ^ „Re-Institution of Khilafat”. Islam Ahmadiyya (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-02.