Мирослав Антић

Мирослав Антић
Mirosla Antic.jpg
Мирослав Антић, српски песник
Лични подаци
Датум рођења(1932-03-14)14. март 1932.
Место рођењаМокрин, Краљевина Југославија
Датум смрти24. јун 1986.(1986-06-24) (54 год.)
Место смртиНови Сад, СФР Југославија
Књижевни рад
Најважнија дела
Плави чуперак
Војводина
Мит о птици
НаградеOrder of merits for the people with golden star Rib.png Орден заслуга за народ
Невенова награда

Мирослав „Мика” Антић (Мокрин 14. март 1932Нови Сад 24. јун 1986) био је српски песник. Поред књижевности, бавио се сликарством, новинарством и филмом.[1] Био је и уредник листа „Ритам“ и „Дневника“ у Београду, и „Младог поколења“ у Новом Саду.[2]

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је у Мокрину на северу Баната. Основну школу започео је у Кикинди а наставио у Панчеву. Живео је у Панчевачкој Горњој вароши, где је похађао и гимназију. Са само шеснаест година написао је своје прве песме које су изашле у часопису „Младост”. ИП „Ново поколење”, 1950.године, прихватио је да одштампа прву збирку песама „Испричано за пролеће”.[3] Студије је уписао у Београду на Филозофском факултету. Живео је у Новом Саду. Пре него што је постао познати песник бавио се разним пословима - био је морнар, радио је у луткарском позоришту.

Антићево дело[уреди | уреди извор]

Спомен плоча на кући у Панчеву
Споменик Мирославу Антићу у Новом Саду

Песник Мика Антић је у једном разговору рекао да је читао многе писце, и да су на њега сви утицали. Али је мало оних, како је говорио, који су му остали добри и вечити пријатељи. У дечјој литератури, на пример, како је говорио, никад се није разочарао у Сент Егзиперија. У свом делу, Антић, попут Егзиперија, показује колико су вредне мале ствари које одрасли људи не примећују.

У обраћању деци он каже: „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“.[4] Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дела и један рото роман.[5]

У периоду од 1941. до 1954. живео је у Панчеву.[6] О њему је Немања Ротар написао књигу „Сутрадан после детињства”.[7]

На Новом новосадском гробљу испратило га је више од десет хиљада људи, 26. јуна 1986. године.

Његова последња жеља је била да му прочитају „Бесмртну песму” и одсвирају „Пира манде коркоро” када га буду сахрањивали.[3]

Одлуком градске скупштине Новог Сада од 2007. године, друге недеље марта у Новом Саду одржавају се „Антићеви дани”. У оквиру манифестације се додељује годишња награда „Мирослав Антић”. Награда и манифестација су изостале 2021. и 2022. године.[8]

Дела[уреди | уреди извор]

  • Књиге за одрасле[1]
    • „Војводина“
    • „Испричано за пролеће“ (1951)
    • „Рождество твоје“
    • „Плаво небо“
    • „Насмејани свет“ (1955)
    • „Псовке нежности“
    • „Концерт за 1001 бубањ“ (песме) (1962)
    • „Мит о птици“
    • „Шашава књига“(1972)
    • „Издајство лирике“
    • „Савршенство ватре“ (1982)[9]
    Књиге за децу[1]
    • „Последња бајка“ (1965)
    • Плави чуперак“ (1965)
    • „Гарави сокак“ (1973)
    • „Оловка не пише срцем“ (1973)
    • „Живели прекосутра“ (1974)
    • „Друга страна ветра“ (1978)
    • „Птице из шуме“ (1979)
    • „Прва љубав“ (1981)
    • „Свашта умем“ (1981)
    • „Хороскоп“ (1983)
    • „Плава звезда“

    Види још[уреди | уреди извор]

    Референце[уреди | уреди извор]

    1. ^ а б в Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 26. 
    2. ^ „Сјећање на великог Мику Антића!”. Радио Телевизија БН. Приступљено 2021-02-03. 
    3. ^ а б Тасић, Милутин (2017). Велики српски књижевници. Београд: Боокланд. ISBN 978-86-7182-610-5. 
    4. ^ Славољуб Обрадовић, Књижевност за децу 1, Виша школа за образовање васпитача, Алексинац. (2005). pp. 353-354.
    5. ^ „Miroslav Antić Biografija”. Biografija.org (на језику: српски). 2018-07-08. Приступљено 2021-02-03. 
    6. ^ Мика Антић у Панчеву („Политика”, 6. јул 2019)
    7. ^ Тридесет година од смрти Мирослава Антића („Политика”, 26. јун 2016)
    8. ^ Ковачевић, Снежана (26. 3. 2022). „Нови Сад други пут без „Антићевих дана. Политика. Приступљено 27. 3. 2022. 
    9. ^ Antić, Miroslav (2014). Savršenstvo vatre. Beograd: Laguna. ISBN 9788652116256. 

    Спољашње везе[уреди | уреди извор]