Мирослав Лазански

С Википедије, слободне енциклопедије
Мирослав Лазански
Мирослав Лазански (cropped).jpg
Биографија
Датум рођења(1950-09-18)18. септембар 1950.
Место рођењаКарловац
 ФНРЈ
Датум смрти3. август 2021.(2021-08-03) (70 год.)
Место смртиБеоград
 Србија
Држављанство Србија
Професијаправник
УниверзитетУниверзитет у Загребу
Политичка
странка
нестраначка личност
25. јул 2019 — 3. август 2021.
ПретходникСлавенко Терзић
Наследникфункција упражњена

Мирослав Лазански (Карловац, 18. септембар 1950Београд, 3. август 2021[1][2]) био је српски новинар, војнополитички коментатор, политичар и дипломата. Од 2016. до 2019. године био је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије. Средином 2019. године, именован је за амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији.

Биографија[уреди | уреди извор]

Образовање и новинарска каријера[уреди | уреди извор]

Владимир Лазански, отац Мирослава Лазанског у униформи Југословенске војске са чином инжињерског потпоручника.

Породица Лазански је родом из Пољске.[3] Рођен је 18. септембра 1950. године у словеначкој породици у Карловцу. Његов отац инжењерски потпоручник Владимир Лазански (умро 2005), завршио је 66. класу Војне академије у Београду и био припадник Југословенске војске.[4] Мајка му је била Велинка рођ. Живковић, Српкиња из Високог код Сарајева.[5] Током Другог светског рата, деда и стриц су му убијени у усташком логору Јасеновац. Рођени брат његове бабе је био отац Биљане Плавшић, бивше председнице Републике Српске, тако да му је она била тетка.[6]

У Карловцу је завршио основну школу, у Требињу средњу, а у Загребу правни факултет. Војни ток је служио 1977. у Битољу у 41. пешадијској дивизији ЈНА. Као новинар је писао за тамошње листове Полет, Вјесник, Данас и Старт. У фебруару 1991. прешао је у Београд и почео да пише за дневни лист Политика. Осим тога, писао је и за листове Политика експрес, НИН, Вечерње новости, загребачки Старт, Катимерини, Diamond weekly и Securitarian. Написао је седам књига и аутор је десетак телевизијских серијала.

Извештавао је из ратова у Авганистану, Бејруту, Чеченији, Заиру, Либану, из ирачко-иранског сукоба, током операције Пустињска олуја, за време рата у Босни и Херцеговини, Словенији, Косову и Метохији, Либији итд.

Интервјуисао је, између осталог, команданте НАТО снага генерала Бернарда Роџерса (октобра 1982) и генерала Џона Галвина (1990). Такође је интервјуисао маршала Совјетског Савеза Сергеја Ахромејева (1982), команданта Варшавског пакта Виктора Куликова (1986), министра одбране Совјетског Савеза маршала Дмитрија Јазова (1988), комаданта ратне морнарице СССР, адмирала флоте Владимира Чернавина, председника Сиријемаршала и врховног комаданта Сиријске арапске армијеБашара ел Асада (2016), те још тридесетак других министара одбране и начелника генералштаба различитих армија широм света.

Био је колумниста је дневних новина Политика где је махом писао о војним и геополитичким темама.[7]

Народни посланик[уреди | уреди извор]

На изборној листи кандидата Српске напредне странке за посланике у Скупштини Србије за изборе 2016, нашао се у групи нестраначких личности на листи коју предводи Александар Вучић.[8]

Амбасадор Србије у Руској Федерацији[уреди | уреди извор]

У јулу 2019. године, Лазански је именован за амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији.

Лазански је темељно обновио зграду амбасаде Србије уз помоћ и подршку привредника из Србије и руских партнера.[9]

Смрт[уреди | уреди извор]

Преминуо је 3. августа 2021. године око 23 сата у свом дому у Београду од срчаног удара.[10] Сахрањен је 6. августа у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, а сахрани су присуствовали председник Републике Србије Александар Вучић, српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, министри Владе Републике Србије Ненад Поповић и Ратко Дмитровић, народни посланик Народне скупштине Републике Србије Владан Глишић, народни посланик Скупштине Црне Горе Марко Милачић, амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Боцан-Харченко, директор Безбедносно информативне агенције Братислав Гашић, генерални директор Радио телевизије Србије Драган Бујошевић, бивши начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, капетан Драган Васиљковић, генерални директор ФК Црвена звезда Звездан Терзић, новинарка Оливера Ковачевић, аналитичар Бранко Радун и други.[11] На комеморацији која је истог дана одржана у Министарству спољних послова Републике Србије, говорили су државни секретар Немања Старовић, новинарка Љиљана Смајловић, главна и одговорна уредница Спутњика на српском језику Љубинка Милинчић и Александар Апостоловски, новинар дневног листа Политика.

Одликовања и награде[уреди | уреди извор]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Награде[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Јутарња патрола, 1999.[16]
  • Увек постоји сутра: роман о обавештајно-шпијунским играма око Југославије и Републике Српске, и крају једне епохе, 2000.
  • Истина о Српској, 2001.[17]
  • Бин Ладен против Америке, 2001.[18]
  • Борбени авиони, 2002.[19]
  • Командоси, 2002.[20]
  • Хитлер је победио, 2003.[21]
  • Време издаје: Мирослав Лазански, 2008.[22]

Филмови[уреди | уреди извор]

  • Југословенска народна армија, документарни филм
  • Рат за Космет, документарни филм
  • Командоси, документарни филм
  • Титова соба тајни, документарни филм, редитељ[23]
  • Дневник из Сирије, документарни филм[24]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Преминуо Мирослав Лазански”. Политика. 4. 8. 2021. Приступљено 9. 8. 2021. 
  2. ^ Informer.rs. „PREMINUO MIROSLAV LAZANSKI”. INFORMER (на језику: српски). Приступљено 2021-08-04. 
  3. ^ „Ona magazin, Miroslav Lazanski: "Istina se plača" (PDF). 8. 12. 2015. Приступљено 5. 8. 2021. 
  4. ^ Плава гробница другог рата („Вечерње новости“, 24. мај 2015)
  5. ^ „Ко су били родитељи Мирослава Лазанског”. Објектив. 4. 8. 2021. Приступљено 9. 8. 2021. 
  6. ^ „Moja tetka je Biljana Plavšić[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 13. 04. 2016. Приступљено 31. 03. 2016.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  7. ^ Лазански, Мирослав. „Погледи – Мирослав Лазански”. Политика. Архивирано из оригинала на датум 21. 5. 2011. Приступљено 25. 5. 2011. 
  8. ^ Лазански на листи СНС. Политика. Приступљено 6. 3. 2016.
  9. ^ „Lazanski prije smrti uradio veliku stvar za svoju zemlju”. Borba (на језику: босански). Приступљено 2021-08-07. 
  10. ^ Србија, Sputnik (20210804T0825+0200). „Преминуо Мирослав Лазански”. Sputnik Србија (на језику: rs). Приступљено 2021-08-04.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Ћурчић, Мина. „Последњи опроштај од мајстора новинарства”. Politika Online. Приступљено 2021-08-06. 
  12. ^ а б „Lazanskog drugi put u karijeri, posle Tita, odlikovao – Dodik”. Danas. 19. 12. 2018. 
  13. ^ „Лазанског одликовали руски ветерани у част победе над фашизмом”. Политика. 19. 09. 2020. 
  14. ^ „Лазански одликован Орденом за борбу против короне”. Политика. 18. 03. 2021. 
  15. ^ Мирославу Лазанском уручена Награда града за новинарство („Политика”, 19. април 2019)
  16. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Jutarnja patrola :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  17. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Истина о Српској :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  18. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Bin Laden protiv Amerike :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  19. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Borbeni avioni :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  20. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Komandosi :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  21. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Hitler je pobedio :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  22. ^ Марибор, IZUM-Институт информацијских знаности. „Време издаје : Мирослав Лазански :: COBISS+”. plus.sr.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2021-08-06. 
  23. ^ Titova soba tajni (2014) на сајту IMDb (језик: енглески)
  24. ^ „Dnevnik iz Sirije Miroslava Lazanskog”. RTS. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]