Мирослав Спалајковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мирослав Спалајковић
Мирослав Спалајковић.jpg
Мирослав Спалајковић
Биографија
Датум рођења (1869-04-18)18. април 1869.
Место рођења Крагујевац
 Кнежевина Србија
Датум смрти 4. фебруар 1951.(1951-02-04) (81 год.)
Место смрти Севр
 Француска
Универзитет Универзитет Сорбона

Др Мирослав Спалајковић (Крагујевац, 18. април 1869Севр, 4. фебруар 1951) је био српски дипломата, политичар, министар без портфеља и заступник министра спољних послова од 19. фебруара до 15. маја 1920. године. Био је посланик Краљевине Србије у Русији пре и за време Првог светског рата. За време Другог светског рата био је саветник и сива еминенција председника квислиншке владе Милана Недића. Побегао је из земље 1944. и умро је у емиграцији.

Биографија[уреди]

Мирослав Спалајковић
Телеграм Мирослава Спалајковића 1915. Министарству спољних послова Краљевине Србије у Нишу, у коме истиче жаљење што је Србија препустила Струмицу Бугарској, али на срећу није Штип и Кочане

Мирослав Спалајковић је рођен у породици богатог крагујевачког трговца. Студирао је право у Паризу у време када је Француску потресала Драјфусова афера. Докторирао је 1898. са тезом о међународноправном положају Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. У дипломатској служби Краљевине Србије налазио се од 1900. године. Био је секретар посланства у Петрограду од 1900. до 1904, а затим, од 1904. до 1906, конзул у Приштини. За шефа Конзуларног одељења Министарства иностраних дела именован је 1906, а наредне године за начелника истог министарства. На овом положају остао је до 1911, када је постављен за посланика у Софији, где је учествовао је у склапању Балканског савеза. Од 1913. до 1919, у годинама Првог светског рата и Фебруарске и Октобарске револуције, био је посланик Србије у Русији. У новоствореној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Спалајковић је 1920. постао министар без портфеља у влади Стојана Протића, а потом и народни посланик (радикал) у Уставотворној скупштини. У више наврата био је вршилац дужности министра иностраних дела Краљевине Србије, односно Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, које је као делегат представљао приликом склапања мира у Букурешту (1913) и Лозани (1922/1923), као и на прва два заседања скупштине Друштва народа (1920. и 1921). Као блиски пријатељ краља Александра Карађорђевића, Спалајковић је 1922. постављен на кључно место посланика у Паризу, на коме је и остао све до пензионисања 1935. године.

Други светски рат[уреди]

У време Другог светског рата подржавао је режим генерала Милана Недића и био један од његових главних идеолога.[1] Августа 1941. био је међу београдским политичарима, представницима свих партија, комора, удружења, Универзитета, организација, на ком је Милан Недић „формално” добио мандат за састав Владе народног спаса.[2] Са својим колаборационистичким ставовима у јавности је почео да иступа од половине 1942.

У свом првом чланку објављеном у новинама Српски народ, Спалајковић се обрушио на учеснике пуча од 27. марта и југословенску владу у егзилу, на идеју југословенства, истичући да је Уједињено Краљевство гурнуло Југославију у рат, а да немачки народ не жели пропаст Србије као што није желела пропаст Југославије и позивајући српски народ да следи Милана Недића.[3] Већ након овог чланка огласио се Тијас Мортиђија, главни уредник усташког недељника Спремност, који је августа 1942. напао Спалајковић пред Немцима као некадашњег германофоба, русофила па франкофила и заговорника Версајског система постао германофил. Ипак Немцима је одговоарало да Спалајковић и даље напада Совјетски Савез и западне савезнике и антиосовински отпор у земљи.[4]

Како су се партизани и Црвена армија приближавали Београду, Спалајковић је 6. септембра побегао у Беч првим транспортом који су организовале Немци и домаћи колаборационисти, заједно са још неким истакнутим колаборационистима и немачким симпатизерима (Танасијем Динићем, Александром Цинцар-Марковићем, братом и супругом Милана Стојадиновића и другима). Последње године живота провео је у емиграцији. Умро је у Француској 1951. године.

Академик Милорад Екмечић у својој књижи Ратни циљеви Србије (позивајући се на америчког дипломату Џорџа Кенана) изнео је чињеницу да се Спалајковић 1918. године у Москви на првом пријему за стране дипломате обратио Владимиру Лењину речима: „Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице!”[5]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]