Мисао

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Девојка са књигом рад сликара Хозе Фераза де Алмеиде млађег
Кип жене мислиоца

Мисли и мишљење су психолошке функције која нам омогућују да путем мисаоних операција одређујемо својства појава и откривамо односе међу њима.[1]

Мишљење (или ток мишљења) је ментални процес који се одликује расуђивањем и закључивањем, односно схватањем узрочно-последичних веза између различитих појмова.[2] Мисао (односно садржај мишљења) се редовно очитава у неком суду или тврдњи.[1]

У филозофији се обично претпоставља да су људи окарактерисани рационалношћу, а најочигледније испољавање рационалности је способност мишљења.[3] Због сложености и условљености емоционалним и другим факторима разликујемо: конкретно и апстрактно, логично и нелогично, магијско и архаично мишљење.[2] Није свако мишљење језичко, нпр. мишљење шахисте, композитора и сликара.[3]

Етимологија и употреба[уреди]

Моменат замишљености (1904), сликара Еугена де Бласа

Реч „мисао” може да значи:[4][5]

  • један производ размишљања или једна идеја („Моја прва мисао је била ‘не.’”)
  • производ менталне активности („Математика је велико тело мисли.”)
  • чин или систем размишљања („Био сам изнурен од превише размишљања.”)
  • способност размишљања, разлога, замишљања и тако даље („Све њене мисли биле су заокупране њеним радом.”)
  • разматрање или размишљање о идеји („Помисао на смрт ме је застрашивала.”)
  • сећање или контемплација („Размишљао сам о мом детињству.”)
  • полуформирана или несавршена намера („Помислио сам да идем.”)
  • антиципација или очекивање („Није помислила да га поново види.”)
  • разматрање, пажња, брига или поштовање. („Није размишљао о свом изгледу” и „урадио сам то без размишљања”.)
  • пресуда, мишљење или уверење („По његовом мишљењу, искреност је најбоља политика.”)
  • идеје које су карактеристичне за одређено место, класу или време („Грчка мисао”)
  • стање свести о нечему („Због тога сам помислио на моју баку.”)
  • тежи да верује у нешто, посебно са непуном поверењем („Мислим да ће падати киша, али нисам сигуран.”)
Хуејке размишља, портрет Чан патријарха Дацу Хуејка који се приписује сликару из 10. века Ши Ке

Дефиниције могу и не морају да захтевају да мисао:

Дефиниције мисли такође могу бити изведене директно или индиректно из теорије мисли.

У енглеском језику реч thought потиче од староенглеске речи þoht, или geþoht, са кореном þencan „размотрити у мислима, размислити”.[6]

Мисаоне операције[уреди]

Мисаоне операције су:

Теорије[уреди]

  • „Преглед теорије мисаоних процеса и размишљања машина” (Кајаниело)[7] – мисаони процеси и менталне појаве моделоване скуповима математичких једначина
  • Површине и есенције: Аналогија као гориво и ватра размишљања (Хофстадтер и Сандер)[8] – теорија изграђена на аналогијама
  • Неурална теорија језика и мисли (Фелдман и Лакоф)[9] – неурално моделовање језика и просторних односа
  • Мисаони форуми – структура, моћ и ограничења мисли (Баум)[10] – теорија изграђена на менталним моделима
  • Несвесна теорија мисли[11][12] – мислио која није свест
  • Лингвистичке теорије – Ствари мисли (Стивен Пинкер, Ноам Чомски)[13] – Лингвистичка и когнитивна теорија да је мисао базирана на синтактичким и језичким рекурзивним процесима

Мишљење у филозофији[уреди]

Огист Роден, Мислилац

Мисао, која укључује и опажајне податке, не произлази само из стварности, него и на њу делује. Мишљење је след мисли управљених на проницање стварности, а самими тим и на њено мењање.[14]

Шелинг је тврдио да је мисао »независна моћ која за себе даље делује«, и да је »створена од душе«.[14] Фендер, логичар феноменолошке оријеритације, своју основну концепцију заснива на разликовању мисли (предмет логике) и мишљења (предмет психологије).[14]

Јован Кронштатски сматра да људска мисао неограничено тече захваљујући томе што постоји неограничени мислећи дух.

Феноменолошки покрет у филозофији је утврдио радикалну промену начина на који разумемо мисли. Мартин Хајдегерове феноменолошке анализе егзистенционе структуре човека у књизи Постојање и време бацају ново светло на питање размишљања, узнемирујући традиционалне когнитивне и рационалне интерпретације човека које утичу на начин на који ми разумемо мисао. Појам фундаменталне улоге некогнитивног разумевања у омогућавању тематске свести био је предмет дискусије у области вештачке интелигенције (АИ) током 1970-их и 1980-их.[16]

Феноменологија, међутим, није једини приступ размишљању у модерној западној филозофији. Филозофија ума је грана филозофије која изучава природу ума, менталних догађаја, менталних функција, менталних својстава, свести и њиховог односа са физичким телом, а посебно мозгом. Проблем ума и тела, i.e. однос ума према телу, се обично сматра централним питањем филозофије ума, мада постоје и друга питања у вези са природом ума која не обухватају његов однос према физичком телу.[17]

Дихотомија ума и тела[уреди]

Проблем ума и мозга се тиче објашњавања односа који постоји између умних, или менталних процеса, и телесних стања или процеса.[17] Главни циљ филозофа који раде у овој области јесте да се утврди природа ума и менталних стања/процеса, и како - или чак ако - на умове утиче и може утицати на тело.

Људска перцептуална искуства су зависна од стимулуса који доспевају путем разних сензорних органа особе из спољашњег света, и они узрокују промене у менталном стању особе, и ултиматно изазивају осећај, који може бити пријатан или непријатан. Жеља особе за кришом пице, на пример, има тенденцију да узрокује да та особа помакне своје тело на одређени начин и у одређеном смеру како би добила оно што жели. Питање је онда, како је могуће да свесна искуства проистичу из гомиле сиве материје обдарене ничим друтим осим електрохемијских својстава. Сродан проблем је да се објасни како нечији пропозициони статови (e.g. веровања или жеље) могу да узрокују активацију индивидуалних неурона и контракције мишића на прецизно коректан начин. Ово обухвата неке од загонетки са којима се суочавају епистемолози и филозофи ума још од времена Рене Декарта.[18]

Функционализам вс. утеловљење[уреди]

Горе наведено одражава класични, функционални опис како људи функционишу као когнитивни, размишљајући системи. Међутим за наизглед неразрешљив проблем ума и тела се каже да је превазиђен, и заобиђен, путем приступа утелотворене спознаје, који има корене у радовима Хајдегера, Пијажа, Виготског, Мерло-Понтија и прагматисте Џон Дјуија.[19][20]

Овај приступ наводи да је класични аранжман одвајања ума и анализе његових процеса погрешан: уместо тога, потребно је посматрати ум, акције отелотвореног агента, и окружење које он перципира и предвиђа, јер су то међусобно зависни делови целине. Стога, функционална анализа самог ума увек производи проблем ума и тела који је нерешив.[21]

Биологија[уреди]

Неурон (исто тако познат као нервна ћелија) је извршна ћелија у нервном систему која обрађује и трансмитује информације путем електрохемијске сигнализације. Неурони су сржне компоненте мозга, кичмењачке кичмене мождине, бескичмењачке вернтралне нервне нити и периферних нерва. Постоје бројни специјализовани типови неурона: сензорни неурони одговарају на додир, звук, светло и бројне друге стимулусе који утичу на ћелије сензорних органа које затим шаљу сигнале до кичмене мождинеи мозга. Моторни неурони примају сигнале од мозга и кичмене мождине који узрокују мишићне контракције и утичу на жлезде. Интернеурони повезују неуронеса другим неуронима унутар мозга и кичмене мождине. Неурони одговорају на стимулусе, и комуницирају присуство стимулуса до централно нервног система, који обрађује те информације и шаље одговоре до других делова тела за акцију. Неурони не пролазе кроз митозу и обично се не могу заменити након што су уништени, мада је уочено да астроцити могу да се преобразе у неуроне, пошто су они понекад плурипотентни.

Мишљење у психологији[уреди]

Психологија проучава ментални процес мишљења, као и поремећаје до којих долази у том процесу. Постоје поремећаји мишљења који су карактеристични за поједине особе али и за врсту психолошких поремећаја коју имају.[2]

Присилна мисао[уреди]

У психологији, присилна мисао односи се на велику групу присилних феномена као што су присилне радње, импулси, нагони или представе. Садржај присилних мисли је у тесној вези са врстом фобија при чему се као пропратна појава јавља страх, узнемиреност, сумњичавост исл.[2]

Социологија[уреди]

Говорни балон је илустрација која приказује мисао.

Социјална психологија је студија начина на који људи и групе интерагују. Научници у овој интердисциплинарној области обично су психолози или социолози, иако сви социјални психолози користе индивидуе и групе као њихове аналитичке јединице.[22]

Упркос њихове сличности, психолошки и социолошки истраживачи имају тенденцију да се разликују у погледу њихових циљева, приступа, метода и терминологије. Они такође фаворизују различите научне часописе и стручна удружења. Најзначајнији период сарадње између социолога и психолога био је током година непосредно након Другог светског рата.[23] Мада је настала све већа изолација и специјализација задњих година, извесни степен преклапања и утицаја преостаје између две дисциплине.[24]

Колективна несвесност, понекад позната као колективна подсвест, је термин аналитичке психологије, који је сковао Карл Јунг. То је део несвестног ума, заједничког за друштво, људе, или целокупно човечанство, у међусобно повезаном систему који је производ свих заједничких искустава и садржи појмове као што су наука, религија, и моралност. Док Фројд није правио разлику између „индивидуалне психологије” и „колективне психологије”, Јунг је разликовао колективно несвесно од личне подсвести, особене сваком људском бићу. Колективно несвесно познато је и као „резервоар искустава наше врсте”.[25]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Misao, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Иван Видановић, „Речник социјалног рада“
  3. 3,0 3,1 мишљење, Оксфордски филозофски речник, Сајмон Блекбурн, Светови, Нови Сад. 1999. ISBN 978-86-7047-303-4.
  4. ^ Random House Webster's Unabridged Dictionary, Second Edition, 2001, Published by Random House, Inc., ISBN 978-0375425998., p. 1975
  5. ^ Webster's II New College Dictionary, Webster Staff, Webster, Houghton Mifflin Company, Edition: 2, illustrated, revised, Published by Houghton Mifflin Harcourt, 1999, ISBN 978-0-395-96214-5., p. 1147
  6. ^ Harper, Douglas. „Etymology of Thought”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 22. 05. 2009. 
  7. ^ Caianiello, E. R (1961). „Outline of a theory of thought-processes and thinking machines”. Journal of Theoretical Biology. стр. 204—35. Архивирано из оригинала на датум 22. 09. 2013. Приступљено 27. 06. 2013. 
  8. ^ "Surfaces and Essences: Analogy as the Fuel and Fire of Thinking" by Douglas Hofstadter and Emmanuel Sander, Basic Books. 2013. ISBN 978-0465018475.
  9. ^ „The Neural Theory of Language and Thought[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 13. 06. 2013. Приступљено 12. 09. 2017.  Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  10. ^ "ThoughtForms – The Structure, Power, and Limitations of Thought: Volume 1 – Introduction to the Theory" by Peter Baum, Aesir Publishing. 2013. ISBN 9780988489301.
  11. ^ Unconscious Thought Theory
  12. ^ Dijksterhuis, Ap; Ap and Nordgren; Loran F. (2006). „A Theory of Unconscious Thought”. Perspectives On Psychological Science (PDF chapter). 1—2. стр. 95—109. Приступљено 27. 06. 2013. 
  13. ^ Steven Pinker (2008). The Stuff of Thought: Language as a Window into Human Nature. Penguin Books. ISBN 978-0143114246. 
  14. 14,0 14,1 14,2 Мисао, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  15. ^ Јован Кронштатски, Господе име ти је љубав. pp. 126, Београд, 1998.
  16. ^ Dreyfus, Hubert. Dreyfus, Stuart. Mind Over Machine. Macmillan, 1987
  17. 17,0 17,1 Kim 1995
  18. ^ Companion to Metaphysics, By Jaegwon Kim, Gary S. Rosenkrantz, Ernest Sosa, Contributor Jaegwon Kim, 2nd edition, Wiley-Blackwell, 2009, ISBN 978-1-4051-5298-3.
  19. ^ Varela, Francisco J., Thompson, Evan T., and Rosch, Eleanor. (1992). The Embodied Mind: Cognitive Science and Human Experience. Cambridge, MA: The MIT Press. ISBN 0-262-72021-3.
  20. ^ Cowart 2004
  21. ^ Di Paolo, Ezequiel (2009). „Shallow and Deep Embodiment” (Video, duration: 1:11:38). University of Sussex. Приступљено 27. 02. 2012. 
  22. ^ Myers 1993
  23. ^ Sewell, W.H. . Some reflections on the golden age of interdisciplinary social psychology. Annual Review of Sociology, Vol. 15.
  24. ^ Flick, Uwe (20. 08. 1998). The Psychology of the Social. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-58851-5. 
  25. ^ Jensen, Peter S., Mrazek, David, Knapp, Penelope K., Steinberg, Laurence, Pfeffer, Cynthia, Schowalter, John, & Shapiro, Theodore. (Dec 1997) "Evolution and revolution in child psychiatry: ADHD as a disorder of adaptation. (attention-deficit hyperactivity syndrome)". Journal of the American Academy of Child and Adolescent Psychiatry. 36. pp. 1672. (10). July 14, 2007.
  26. ^ „How do animals think?”. agriculture.vic.gov.au (на језику: енглески). Department of Economic Development, Jobs, Transport and Resources. Приступљено 29. 06. 2017. 
  27. ^ „Yes, Animals Think And Feel. Here's How We Know”. National Geographic News. 15. 07. 2015. Приступљено 29. 06. 2017. 
  28. ^ Gopnik, Alison. „How Animals Think”. The Atlantic. Приступљено 29. 06. 2017. 
  29. ^ Kluger, Jeffrey. „What Are Animals Thinking? (A Lot, as it Turns Out)”. Time. Приступљено 29. 06. 2017. 
  30. ^ Safina 2015
  31. ^ Jamieson, Dale. What do animals think? (PDF). Приступљено 29. 06. 2017. 
  32. ^ Linden, Eugene. „Can Animals Think?” (PDF). Приступљено 29. 06. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]