Митар Бакић
| МИТАР БАКИЋ | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Митар Бакић | |||||||||
| Датум рођења | 7. новембар 1908. | ||||||||
| Место рођења | Бериславци, код Подгорице Књажевина Црна Гора | ||||||||
| Датум смрти | 25. новембар 1960. (52 год.) | ||||||||
| Место смрти | Београд,  НР Србија ФНР Југославија | ||||||||
| Професија | правник | ||||||||
| Члан КПЈ од | 1932. | ||||||||
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1945. | ||||||||
| Чин | генерал-потпуковник у резерви | ||||||||
| Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||
| Одликовања |
| ||||||||
Митар Бакић (Бериславци, код Подгорице, 7. новембар 1908 — Београд, 25. новембар 1960), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник ФНРЈ и НР Црне Горе и народни херој Југославије.
Биографија[уреди]
Рођен је 7. новембра 1908. године у селу Бериславцима, код Подгорице. Потиче из земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију у Подгорици, а Правни факултет у Београду. За време студија пришао је левичарском студентском покрету и 1932. године постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Извесно време је радио у техници Месног комитета КПЈ у Београду.[1]
Службовао је у Београду и Загребу, до 1936. године. По налогу КПЈ радио је у легалним политичким странкама и био члан Централног одбора Јединствене радничке партије Југославије. Године 1936. Централни комитет КПЈ га је упутио, као свог делегата, у Црну Гору, ради помоћи Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору и формирања организација „Црвене помоћи“. Митар је био члан комисије за пребацивање добровољаца у Шпанију.[1]
Године 1936. ухапшен је у Загребу и изведен пред Суд за заштиту државе, али је ослобођен услед недостатка доказа. Током 1937. и 1938. године активно је политички радио са официрима загребачког гарнизона. Учесник је Пете земаљске конференције КПЈ одржане октобра 1940. године у Загребу. А 10. априла 1941. године изабран је за члана Војног комитета при ЦК КПЈ.[1]
Априлски рат и окупација Краљевине Југославије затекли су га у Црној Гори на функцији организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору. Активно је радио на припреми и организовању Тринаестојулског устанка народа Црне Горе. До октобра 1941. године био је члан Главног штаба Црне Горе, а потом прелази у Србију где је био члан Извршног одбора Главног НОО Србије. Почетком 1942. године упућен је у Црну Гору, као делегат ЦК КПЈ и Врховног штаба. Када је, априла 1942. године образован нови Главни штаб НОП одреда Црне Горе, за командата је постављен Пеко Дапчевић, а за полтичког комесара Митар Бакић.[1]
Јуна 1942. године постављен је за политичког комесара Четврте пролетерске црногорске НОУ бригаде. Са бригадом је учествовао у походу у Босанску крајину и низу тешких борби у овој области: Бугојно, Купрес, Босанско Грахово и др. Новембра 1942. године, када су формиране прве дивизије НОВЈ, постао је политички комесар Друге пролетерске дивизије. Са дивизијом је учествовао у борбама на Неретви, противудару код код Горњег Вакуфа, продору у Херцеговину, борбама на Дрини, Сутјесци, Зеленгори и источној Босни. Септембра 1943. године постао је политички комесар Другог ударног корпуса НОВЈ. Јуна 1944. године именован је за секретара Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ) и шефа Кабинета маршала Југославије Јосипа Броза Тита.[1]
После ослобођења Југославије обављао је многе одговорне дужности. Био је генерални секретар прве Владе ФНРЈ, формиране 1945. године. Октобра 1949. године одређен је за секретара Координационог комитета Владе ФНРЈ. Од 1950. до 1952. године био је члан југословенске делегације на заседањима Генералне скупштине Организације уједињених нација (ОУН).[2]
Био је генерални секретар Савезне скупштине, члан ЦК СКЈ и ЦК СК Црне Горе, председник Централне ревизионе комисије СКЈ и члан Савезног одбора ССРН Југославије. Од 1945. године биран је за народног посланика Савезне скупштине. Имао је чин резервног генерал-потпуковника ЈНА.[2]
Умро је 25. новембра 1960. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.[2]
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.[2]
Референце[уреди]
Литература[уреди]
- Војна енциклопедија том I. Београд. 1970.
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
.jpg){kind=small}
.svg){kind=small}
- Рођени 1908.
- Умрли 1960.
- Подгоричани
- Комунисти Црне Горе
- Југословенски комунисти
- Југословенски партизани
- Политички комесари НОВЈ
- Носиоци Партизанске споменице 1941.
- Одликовани Орденом народног ослобођења
- Народни хероји - Б
- Генерали ЈНА у резерви
- Друштвено-политички радници СР Црне Горе
- Друштвено-политички радници СФРЈ
- Сахрањени у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду
