Митра Митровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИТРА МИТРОВИЋ
Mitra Mitrovic.jpg
Митра Митровић
Датум рођења6. септембар 1912.
Место рођењаПожега
Србија Краљевина Србија
Датум смртиаприл 2001.(2001-04-00) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија Србија
 СР Југославија
СупругМилован Ђилас
Професијадруштвено-политички радник
Чланица КПЈ од1933.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
У току НОБ-ачлан Агитпропа ЦК КПЈ
Одликовања
Орден народног ослобођења
Орден братства и јединста
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден заслуга за народ са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Митра Митровић (Пожега, 6. септембар 1912Београд, април 2001), књижевница, учесница Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије.

Биографија[уреди]

Рођена је 6. септембра 1912. године у Пожеги. Током студија на Филозофском факултету у Београду, приступила је студентском револуционарном покрету и 1931. године постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ). Била је једна од најактивнијих студената-комуниста на Београдском универзитету. Учествовала је у свим акцијама и демонстрацијама које је тада илегална Комунистичка партија Југославије организовала на Универзитету.

У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљена је 1933. године на Филозофском факултету. Извршавала је разне партијске задатке, ишла је као курир у унутрашњост и преносила партијски и илегални пропагандни материјал. Дипломирала је 1935. године и запослила се у Скупштини града Београда. Служила је у то време као веза за чланове Централног комитета и инструкторе из иностранства. Године 1935. по задатку партије, укључила се у Женски покрет, где је формирала Омладинску секцију Женског покрета и била њена прва председница. Била је у групи која је основала лист „Жена данас“ и била члан редакције овог листа. Године 1939. послата је као инструктор у партијску организацију у фабрици Владе Илића и у том својсту учествовала у организовању штрајкова у овој, а и у другим фабрикама. У годинама пред Други светски рат била је члан Рејонског комитета КПЈ на Дорћолу и члан Комисије за рад међу женама при Покрајинском комитету КПЈ за Србију.

После окупације Краљевине Југославије, 1941. године, радила је у Рејонском комитету КПЈ на Дорћолу. Јула 1941. године била је ухапшена и послата у Бањички логор, одакле је после месец дана пребачена у затворску болницу у Видинској улици. Уз помоћ стражара успела је да побегне, заједно са Вером Вребалов и Натом Хаџић. Октобра 1941. године пребацила се у Мачвански партизански одред, а затим у ослобођено Ужице, где је радила у Агитпропу и постала члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан Главног Народноослободилачког одбора Србије, у коме је радила на питањима просвете и школства. Новембра 1941. године с Главнином партизанских снага повукла се из Ужица у Санџак, и све време била на руководећим партијским дужностима у Народноослободилачком покрету. Једно време је била члан редакције листа „Борба“, учествовала је у организовању Антифашистичког фронта жена (АФЖ). На Земаљској конференцији у Босанском Петровцу, децембра 1942. године изабрана је за члана Централног одбора АФЖ Југославије, а на Првом задесњу АВНОЈ-а у Бихаћу изабрана је за члана АВНОЈ-а.

Октобра 1944. године с партизанским јединицама прешла је у Србију. Радила је као члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а од оснивања Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, члан Агитпропа Централног комитета. Била је министар просвете у Првој Влади Народне Републике Србије. Касније се налазила на функцијама - председника Савета за просвету и културу Владе НР Србије и директора Савезног завода за школство. Бирана је за народног посланика Народне скупштине Србије и Савезне скупштине СФРЈ у више сазива. Била је члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије.

Била је прва супруга Милована Ђиласа, с којим је била у браку од маја 1936. до марта 1952. године и скојим је 1948. добила ћерку Вукицу Ђилас (1948—2001).

Преминула је априла 2001. године у Београду.

Књижеви рад и одликовања[уреди]

Активно се бавила публицистичким радом. Сарађивла је у дневној штампи и часописима: „Летопис Матице српске“ и „Дело“. Објавила је књиге:

  • Ратно путовање“, мемораи, 1953,
  • Веселин Маслеша“, портрет, 1956,
  • Положај жене у савременом свету“, 1960.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања међу којима су - Орден народног ослобођења, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са златном звездом и Орден заслуга за народ са сребрним зрацима.

Литература[уреди]

  • Жене Србије у НОБ. Београд: Нолит. 1975. 
  • Љушић, Радош (2005). Владе Србије (1805—2005). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
  • Пантелић, Ивана; Милинковић, Јелена; Шкодрић, Љубинка (2013). Двадесет жена које су обележиле XX век у Србији. Београд: НИН. 
  • Пантелић, Ивана (2011). Партизанке као грађанке: друштвена еманципација партизанки после Другог светског рата у Србији, 1945—1953. Београд: Институт за савремену историју; Еволута. 

Спољашње везе[уреди]