Београдско-карловачка митрополија
| Београдско-карловачка митрополија | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Оснивање | 1726. |
| Канонско признање | канонски призната |
| Аутономија | 1726-1739. |
| Предстојатељ | београдско-карловачки митрополит |
| Сједиште | Београд, Сремски Карловци |
| Канонска јурисдикција |  Хабзбуршка монархија |
| Календар | Јулијански календар |
| Статистика | |
Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.
Историја[уреди | уреди извор]
Две митрополије: Карловачка и Београдска[уреди | уреди извор]
Миром у Пожаревцу (1718) добила је Хабзбуршка монархија од Османског царства, осим осталог, и Банат, југоисточни Срем и део територије данашње Србије јужно од Саве и Дунава. У овим областима су тада постојале четири српске православне епископије, у Банату Вршачка и Темишварска, а јужно од Дунава и Саве Београдска и Ваљевска. Народни представници, на челу са карловачким митрополитом Вићентијем Поповићем (1713-1725), одмах су предузели акцију, да епископије у овим крајевима уђу у састав Карловачке митрополије, да се тако очува црквено јединство православних Срба под хабзбуршком влашћу. Хабзбуршке државне власти биле су противне томе из политичких разлога и, ослањајући се на амбицију београдског митрополита Мојсија Петровића (1713-1726), образовале су у овим областима засебну Београдску митрополију, којој је био потчињен и румунски епископ у Римнику. Стварање ове митрополије накнадно је благословио и српски патријарх Мојсије Рајовић.
Стварање јединствене митрополије[уреди | уреди извор]
Када се карловачки митрополит Вићентије Поповић разболео, народни представници су успели да му поставе београдског митрополита за Мојсија Петровића каодјутора, а када је карловачки митрополит умро (1725), једногласно су на сабору из 1726, изабрали Мојсија Петровића и за Карловачког митрополита. Државне власти морале су у тај мах пристати на готов чин, али су после смрти Петровићеве (1730) опет живо настојале, да раздвоје Србе на две митрополије. Међутим на Сабору из 1731. једногласно је изабран дотадашњи арадски владика Вићентије Јовановић за митрополита уједињене Београдско-карловачке митрополије, те је то уједињење остало све до мира у Београду (1739), по коме су сва подручја данашње Србије јужно од Саве и Дунава поново дошла под османску власт. Оба митрополита Београдско-карловачке митрополије били су енергичне, просвећене и разумне старешине, те су за кратко време своје управе веома много учинили, како за напреднију и бољу организацију црквене власти, тако и за духовну културу уопште међу Србима под хабзбуршком влашћу.[1]
Епархије[уреди | уреди извор]
У саставу Београдско-карловачке митрополије налазиле су се следеће епархије:
- Арадско-јенопољско-великовардарска епархија
- Темишварска епархија
- Вршачко-себешка епархија
- Мохачко-сечујско-сигетска епархија
- Будимска епархија
- Бачка епархија
- Сремска епархија
- Пакрачка епархија
- Костајничко-зринопољска епархија
- Карловачко-сењско-приморска епархија
- Ваљевска епархија
- Сервијска епархија (у Београду)
- Римничка епархија[2]
- Лепавинско-северинска епархија, од 1734. године
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Народна енциклопедија, 1925 г. — књига 1. — странице 173-174.
- ^ Српски народно-црквени сабори (1718-1735), Аутор: Исидора Точанац, страница 59
Литература[уреди | уреди извор]
- Веселиновић, Рајко (1986). „Србија под аустријском влашћу 1718-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 106—162.
- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Хрватској од аустро-турског рата 1716-1718. до рата 1737-1739”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 176—191.
- Гарић-Петровић, Гордана (2010). „Демографске прилике и мрежа парохија у Београдској епархији од 1718. до 1739. године” (PDF). Историјски часопис. 59: 267—295. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 11. 2018. г. Приступљено 23. 02. 2019.
- Гарић-Петровић, Гордана (2013). „Митрополитски намесници и придворни служитељи у Сервијској епархији (1718-1739)” (PDF). Наша прошлост. 14: 87—101. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 02. 2019. г. Приступљено 23. 02. 2019.
- Гарић-Петровић, Гордана (2017). „Манастири у Београдској епархији од 1718. до 1739. године”. 600 година манастира Павловац (PDF). Младеновац: Градска општина. стр. 267—295.
- Грујић, Радослав (1914). Прилози за историју Србије у доба аустријске окупације (1718-1739). Београд: Државна штампарија Краљевине Србије.
- Поповић, Душан Ј. (1935). Београд пре 200 година. Београд.
- Поповић, Душан Ј. (1950). Србија и Београд од Пожаревачког до Београдског мира (1718-1739). Београд: Српска књижевна задруга.
- Самарџић, Радован (1986). „Срби у Турском царству 1718-1737”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 89—105.
- Точанац, Исидора (2007). „Београдска и Карловачка митрополија: Процес уједињења (1722-1731)” (PDF). Историјски часопис. 55: 201—217. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 09. 08. 2017.
- Точанац, Исидора (2008). Српски народно-црквени сабори (1718-1735). Београд: Историјски институт САНУ.
- Точанац-Радовић, Исидора (2014). „Настанак и развој институције Српског народно-црквеног сабора у Карловачкој митрополији у 18. веку”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013 (PDF). Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. стр. 127—144. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 04. 2021. г. Приступљено 23. 02. 2019.
- Форишковић, Александар (1986). „Политички, правни и друштвени односи код Срба у Хабсбуршкој Монархији”. Историја српског народа. књ. 4, св. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 233—305.
