Митрополија црногорско-приморска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Митрополија црногорско-приморска
Српска православна црква

Coat of arms of Serbian Orthodox Church.png
Грб Српске правослане цркве



Cetinje monastery.jpg
Основни подаци
Држава  Црна Гора
Сједиште Цетиње
Основана 1219.
Број намјесништава 4
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Амфилохије (Радовић)
Чин архијереја митрополит
Титула архијереја архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког
Викарни архијереј Кирило (Бојовић)
Титула викарног архијереја епископ диоклијски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Митрополија црногорско-приморска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин др Амфилохије, а сједиште митрополије се налази на Цетињу док је Саборна црква у Подгорици.

Митрополија црногорско-приморска је најстарија епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године.

Историја[уреди]

Оснивање Зетске епархије[уреди]

Главни чланак: Зетска епархија
Рушевине манастира Светог арханђела Михаила на Превлаци код Тивта.

Претеча данашње митроплије била је Зетска епископија. Раздобље од стицања аутокефалности Српске Цркве 1219. године, обележено је двојаким утицајем и Цариграда и Рима. Први зетски епископ кога је поставио Сава Немањић, био је по свој прилици Иларион. Сједиште прве епископије убрзо се усталило у Манастиру Светог Михаила на Превлаци код Тивта. Ту се оно задржало преко 200 година.

Уздизање на ранг митрополије[уреди]

Српска немањићка држава доживјеће врхунац за вријеме цара Душана Силног, кад је 1346. године Српска Црква уздигнута на ранг Патријаршије са ранга Архиепископије, а први српски Патријарх постао је пећки архиепископ Јоаникије. Исте те 1346. г. цар Душан и Патријарх Јоаникије уздигли су зетску епископију на степен Митрополије и она је као таква остала до данас.

Све до средине 15. вијека седиште Митрополије било је у Боки Которској, када је силом прилика преко Будве, Пречисте Крајинске, Манастира Врањине, Манастира Светог Николе на Ободу, пренијето на Цетиње. Митрополит Василије Петровић, у својој „Историји о Черној Гори“, писаној у Русији, која је уједно и прва историја Црне Горе, биљежи историјски потврђено предање да су "Млечићи, послије одласка митрополита потровали превлачке калуђере. Том приликом потровано је 72 калуђера, а манастир срушен“. Млечанима је овај манастир сметао као православно упориште на јужном Јадрану. Ово је уједно и било раздобље, када су Млечани преотели Балшићима, односно њиховим насљедницима Лазаревићима и Бранковићима, њихове приморске посједе, па су у њима настојали да потисну Православље. За манастир Светог Николе на полуострву Врањини се сматра да га је основао први зетски епископ Иларион. Доња Зета, у којој се налазио и овај манастир, у вријеме пресељавања Митрополије је потпала под власт господара Горње Зете Стефана Црнојевића.

Премештање средишта митрополије на Цетиње[уреди]

Зетски митрополити пренијели су своју столицу стално у Црну Гору, на Цетиње, 1485. године и настанили су се у Богородичином манастиру, задужбини црногорског господара Ивана Црнојевића. Они су и даље вршили духовну надлежност над цијелим својим старим подручјем, које је у приморју припало Млечићима, а у Доњој Зети и око Скадра Турцима. За ово подручје под Турцима држали су они и даље викарног епископа, који им је обично постајао и насљедник на митрополитској столици. У први мах живот ове црногорске митрополије почео је лијепо да се развија. У њој је 1493. уређена прва српска штампарија и штампане прве српске књиге. Послије коначне пропасти државне самосталности (1499), наступила су и по ову митрополију врло тешка времена. Митрополит је морао признати за старјешину охридског архиепископа, који је, у то време управљао српском црквом послије пада деспотовине (1459), па је црногорски митрополит Василије 1532. године учествовао и на охридском синоду, који се састао да осуди смедеревског митрополита Павла, када је овај покушао да обнови Пећку патријаршију. Али послије успјешног обновљења Пећке патријаршије, за Макарија 1557, Црногорска митрополија дошла је поново под њену духовну власт. Када је 1766. Пећка патријаршија поново укинута, Црногорска митрополија није подвргнута Цариградској патријаршији, као остали дијелови српске цркве под турском влашћу, већ се ослонила на руску цркву, која је сходно тадашњим приликама сматрала митрополију за аутокефалну.

Од аустријско-млетачких ратова с Турцима, крајем 17. вијека, почели су црногорски митрополити да играју све виднију и важнију улогу у народним покретима за ослобођење. Владика Висарион Бориловић (1685—1692) ослањао се је при тој акцији на Млечиће, а његов насљедник Данило Петровић-Његош (1697—1735) успио је, преко српских емиграната у Русији, да веже трајно пријатељство између Русије и тадашње Црне Горе. Та околност много је допринијела, да су од сада за црногорске митрополите долазили само братственици из племена Његуша, који су успјели да уведу једну врсту теократске владавине у Црној Гори и готово потпуно ослободе је од Турака. Послије Данила велике заслуге су стекли за политички напредак и државно устројство Црне Горе викарни епископ Василије (1750—1766), митрополити Петар I Свети (1782—1830) и Петар II (1830—1851), творац Горског вијенца.

Раздвајање свјетовне и духовне власти — Цетињска архиепископија[уреди]

Насљедник митрополита Петра II, Данило I (1851—1860), одлучио је, да се не калуђери и не посвећује за митрополита. Кад су му Русија и народ то одобрили, прогласио се је за насљедног књаза црногорског и одвојио црквену власт од свјетовне. Отада је престало постављање црногорских митрополита из братства Петровић-Његуша, те су даљи митрополити обично били Бокељи. Први црногорски митрополит послије успостављења посебне свјетовне државне власти у Књажевини Црној Гори био је образовани Далматинац Никанор Ивановић (1852—1860). Митрополитски двор остао је и даље на Цетињу, али сва непокретна манастирска и митрополитска имања узела је држава, а митрополиту, његовом придворном архимандриту и протођакону одредила је плату из државне благајне. Посебан духовни суд није био установљен још дуго, те су све брачне и свештеничке парнице ишле пред државни Сенат.

Црногорска митрополија проширена је ратовима од 1876. до 1878, те је, поред Цетињске архиепископије, основана још и Епископија захумско-рашка, са сједиштем у манастиру Острогу, за сва источна племена, од Никшића до Куча. А 1913., послије балканског рата, обновљена је Пећка епархија, за све крајеве од босанске до албанске границе, који су тада припали Црној Гори.

Црногорски митрополити, послије раздјељења свјетовне власти од црквене, настојавали су у више махова, да отворе богословију, дигну црквену просвјету и реорганизују цијелу црквену управу, али је у том раду могао да постигне већи успјех митрополит црногорски Митрофан Бан (1884—1920). За његово вријеме установљен је Синод Црногорске митрополије (1904), као највиша духовна власт и за сваку епархију је уређен конзисториј или епархијски духовни суд. Посебног устројства за управу митрополијом није било, те се управљало по општим одредбама православне цркве и старом утврђеном обичајном праву.

Јужнословенско уједињење[уреди]

Послије уједињења Црне Горе са Србијом у Краљевину СХС ујединила се је и Црногорска митрополија (17. јуна 1920) са свима осталим српским црквеним областима у једну аутокефалну српску цркву, названу Српском патријаршијом. Том приликом је одлучено, да се и Црногорска митрополија, као и све друге дотадашње аутокефалне српске црквене области уђу у обновљену Српску православну цркву, а цетињском епископу остави да и даље може носити наслов „митрополит црногорско-брдски и приморски“.

Послије митрополита Данила (Дајковића), митрополит је постао Амфилохије Радовић, од 1991. године.

Проблеми Митрополије са Црногорском православном црквом[уреди]

Главни спор канонске и неканонске "митрополије" је спор око тога ко је прави насљедник Митрополије са тих простора из периода прије 1918. Канонска митрополија има континуитет и непромјењен дух, светосавски, српски, док неканонска "митрополија" настаје 1993. и одриче се српског карактера. Резултат спора је и питање имовине. Ако су Црногорци и Брђани градили храмове, а у међувремену промијенили националну свијест, да ли ти храмови припадају њима или Цркви која чува дух њихових предака. Католици Херцеговине су пјевали о Краљевићу Марку. Накнадно постају Хрвати. Антун Радић у новинама "Дом" те пјесме назива хрватским народним пјесмама. Како је народ сачувао пјесме, али не и народну свијест, тако се ни те пјесме не могу називати, накнадно, хрватским. Аналогно томе, чувар аутентичног насљеђа је власник како духовних тако и материјалних добара само ако је остао исти. Кинез који би се по слободи декларисао Србином не би могао свој матерњи језик називати српским јер га демантују чињенице.

Православну цркву у Зети оснива Свети Сава. Пропашћу Пећке патријаршије под турском окупацијом, по жељи Грка фанариота, српска црква у слободној Црној Гори не жели да призна Грке за владике и фактички је то једини преживјели дио српске цркве (поред Карловачке Митрополије), под самосталном управом. Пошто је Црна Гора наставила независно постојање и црква у Црној Гори је насљедник и чувар пећког трона. Аутокефалност цркве у Црној Гори је наставак аутокефалије коју је добио Свети Сава, али се због историјских околности та аутокефалија оганичила на знатно ужи простор. Данашњи припадници тзв. Црногорске цркве не полазе од историјских чињеница, већ овом удружењу грађана желе да дају нови идентитески карактер, какав у историји није имала. Мањак њихових тврдњи су непостојање акта о аутокефалији црногорске цркве, а у канонском поретку Православне цркве такав акт је нужан. Они наводе као доказе, накнадно називање црногорске цркве као аутокефалне, негирајући јој српски дух. Истина је да је та црква имала и српски дух и да није независна, аутокефална у другачијем смислу него што је то била и Карловачка Митрополија.

Новине сријемског владичанства "Српски Сион", број 1.,2014. г. на 21. страни, у тексту "Три века Карловачке митрополије" наводе податак: "Упркос противљењима аустријских државних власти, духовна зависност Карловачке митрополије од Пећке патријаршије опстала је дуго. Формално је нестала тек пошто је Пећка патријаршија укинута бератом султана Мустафе од 11. септембра 1766. г. Карловачка митрополија је тако постала фактички аутокефална, премда за то никада није добила формално признање од Цариградске патријаршије. Па ипак, у књизи из 1855. г. "Редослед катедри у источно-православној цркви", коју је одобрила и сама Цариградска патријаршија, Карловачка митрополија се јавља међу аутокефалним црквама и то испред грчке, а иза руске и кипарске цркве."

Исти документ наводе и припадници вјерско-политичке заједнице под именом Црногорска православна црква, као доказ да је Црногорска црква била аутокефална. Аналогија са Карловачком митрополијом је потпуна јер је на исти начин "аутокефална" и Карловачка црква. Црногорска црква је славила Светог Саву, као црвено слово у календару ("Орлић", црногорски годишњак за 1865, 1866... год.) док се Свети Сава у календару данашње "Црногорске цркве" прво појављивао и то не као црвено слово, а данас је и избачен из календара. Митрофан Бан, наводни поглавар те и такве цркве у својим мемоарима доказује да је та црква имала српски карактер.

"Глас Црногорца", гласило Владе Црне Горе у егзилу, 24. септембар 1920. на насловници доноси текст под насловом "Српска патријаршија", из којег се јасно види српски дух Црногорско приморске митрополије и да спор постоји само око мјеста гдје будућа обновљена српска патријаршија треба да буде.[1]

Списак зетских епископа и црногорских митрополита[уреди]

Епископи зетски[уреди]

Митрополити[уреди]

Портрет Име и презиме Време службе Напомене
Давид I 1391—1396
Арсеније 1396—1417
Давид II 1417—1435
Јефтимије 1434—1446
Јосиф око 1453-те
Теодосије после 1453-те
Висарион 1484—1494 1485. године пренто седиште зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње,
Пахомије после 1491
Вавила 1494—1520 1496. задњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету
Герман III 1520
Павле пре 1530
Ромил I 1530
Василије 1532
Никодим 1540
Макарије 1550—1558 Пећка патријаршија била је обновљена 1557.
Ромил II 1559
Пахомије 1568—1573
Герасим 1573
Дионисије пре 1577
Венијамин 1582—1591
Рувим Његуш 1593—1639
Мардарије Корнећанин 1637—1661
Рувим Бољевић 1662—1685
Висарион Бориловић 1685—1692 Након разора цетињског манастира 1692 владичанска столица је била упражњена наредне две године.
Сава Очинић 1694—1697 Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694 у Херцег Новом од стране бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима.
Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан.
Danilo Ščepćević, The Mountain Wreath.jpg Данило Петровић 1697—1735 завладичен у Сечују на Дунаву 1700.
Vladika sava.jpg Сава Петровић 1735—1781 За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима.
По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик).
Арсеније Пламенац 1781—1784
Saint Peter of Cetinje.jpg Петар I Петровић 1784—1830 хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски
Petar II Petrovic-Njegos.jpg Петар II Петровић 1830—1851 завладичио се у Петрограду тек 1833.
Никанор Ивановић 1858—1860 Митрополија је била више од 7 година без митрополита.
хиротонисан у Русији децембра 1858.
Ilarion Roganović.jpg Иларион II Рогановић 1860—1882 у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године
Visarion Ljubisa 1884 Vilimek.png Висарион Љубиша 1882—1884 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана.
Mitrofan Ban.jpg Митрофан Бан 1885—1920 На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III.
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило Дожић 1920—1938 1938. постао Патријарх српски
Иоанникий (Липовац).jpg Јоаникије Липовац 1940—1945 Страдао је послије окончања рата.
Проглашен је за свештеномученика
Mitropolitjosif.jpg митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 [2]
Епископ рашко-призренски Владимир Рајић.jpg епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947
Арсеније Брадваревић 1947—1961 У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960.
Данило Дајковић
(Данило II)
1961—1991
Amfilohije Radović.jpg Амфилохије Радовић од 1991

Манастири[уреди]

Манастири Митрополије црногорско-приморске: [3]

Архијерејска намјесништва[уреди]

  • Архијерејско намјесништво цетињско
  • Архијерејско намјесништво подгоричко-даниловградско и колашинско
  • Архијерејско намјесништво бококоторско
  • Архијерејско намјесништво барско

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Глас Црногорца
  2. MONTENEGRINA - digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja, Приступљено 13. 4. 2013.
  3. [1], Приступљено 13. 4. 2013.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]