Михаило Кр. Ђорђевић
Михаило Кр. Ђорђевић | |
|---|---|
 | |
| Надимак | Мика, Риста |
| Датум рођења | 1850. |
| Место рођења | Крагујевац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 1901. |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Михаило Кр. Ђорђевић (Крагујевац, 16/28. март 1850 — Београд, 3/16. јануар 1901) био је српски правник, политичар и дипломата. Обављао је функције министра иностраних послова, министра правде, министра унутрашњих послова, те био и заступник министра просвете Краљевине Србије. Био је опуномоћен министар у Паризу и Букурешту. Био је и државни саветник.
Биографија
[уреди | уреди извор]Михаило Крстивоје Ђорђевић, рођен је 1850. године у Крагујевцу где је учио основну школу и нижу гимназију. Вишу гимназију и правни факултет свршио је у Београду. Био је по том на универзитетима у Минхену, Хајделбергу, Бону и Лајпцигу, где је са најбољим успехом полагао испите из трговачког и меничног права.[1]
По свршеним наукама, настаје нова епоха у његовом животу 1875. године када је ступио у државну службу као писар 3 кл. суда вароши Београда. После овога настаје низ промена у његовом чиновничком животу. Био је хонорарни професор трговачког и меничног права на Вишој школи. За тим писар 2 кл. министарства правде; па онда судија у Смедереву, и најзад, судија суда вароши Београда.[1]
Крајем 1880. године заменио је судску струку са дипломатском. Био је секретар 4 класе при посланству у Цариграду. Пошто је добио унапређење, године 1882, отпуштен је из државне службе. Као независан човек отпочео је 1883. године у Београду своју адвокатску праксу. Као народни посланик и адвокат, постао је Министар правде 1890. године, а 1891. промени портфељ и постаде Министар иностраних дела. За тим 1892. године поново дође за Министра правде. Октобра 1894. понова је дошао за Министра правде. Почетком 1895. године иступи из кабинета и остане на расположењу владе. Крајем прошле 1896. постане Министар унутрашњих дела, а 12 прошлог месеца опет на расположењу владе.[1]
Књижевни рад
[уреди | уреди извор]Од књижевних радова његових излазили су чланци у часопису ''Отаџбини'' за 1874. и 1875. год: ''О трговачким друштвима'', ''О постанку и значају менице''. У правничком листу ''Порота'': ''Енциклопедија права'' и други стручни и политички чланци.[1]
Одликовања
[уреди | уреди извор]Од одличја имао је: Таковски орден I степена са лентом; Белог орла V степена; црногорски: Данила I степена са лентом; бугарски: За грађанске заслуге са лентом; француски: Почасне легије II степена са звездом; белгијски: Леополда I степена са лентом; португалски: Христа са лентом и луксембуршки: велики крст са лентом.[1]
Покушај атентата 1892
[уреди | уреди извор]У Паризу је атентат над њим извршио анархиста Леон Жил Леотје.[1]
Смрт
[уреди | уреди извор]Умро је након краће болести 3. јануара 1901. године у Београду у 11:30 часова пре подне.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Министарство спољних послова Србије, званични сајт: Листа попечитеља и министара иностраних послова од образовања прве владе 1811. године до данашњег дана Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (1. децембар 2019)
- Полицијски гласник, стручни лист за све полицијске радње, 14. јануара 1901
| Дипломатске позиције | ||
|---|---|---|
| Посланик у Румунији 1897 — 1900 |
||
