Михаило Маџаревић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михаило Маџаревић
Major madzarevic.jpg
Мајор Михаило Маџаревић
НадимакМика[1]
Датум рођења(1894-01-13)13. јануар 1894.
Место рођењаМургаш
 Краљевина Србија
Датум смрти20. фебруар 1965.(1965-02-20) (71 год.)
Место смртиЛибертивил
 САД
ВојскаКраљевина Србија
Краљевина СХС
Краљевина Југославија
Године службе19121920.
Чинмајор
Битке/ратовиПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Карађорђеве звезде са мачевима
Орден белог орла са мачевима,
Албанска споменица
Национални орден Легија части
енглески Ратни крст

Михаило И. Маџаревић (Мургаш, 13. јануар 1894[2]Либертивил, 20. фебруар 1965[3]) био је српски официр и ратник из балканских и Првог светског рата.[4]

Носилац је три Карађорђеве звезде,[5] Сребрне и Златне медаље за храброст, Ордена белог орла са мачевима, Албанске споменице, Ордена Легије части, енглеског Ратног крста.

Балкански ратови[уреди]

На дан унапређена у чин потпоручника 31. октобра 1913.

Ратни пут Михаило Маџаревић започео је као тек свршени деветнаестогодишњи питомац и поднаредник српске војске, у октобру 1912. године који се поклапа са почетком Првог балканског рата. Први рат и прво ванредно унапређење, које је заслужио испољеном храброшћу. Из Другог балканског рата је изашао као потпоручник и поред прележане колере, за храброст и заслуге у битци на Брегалници.

Први светски рат[уреди]

Почетак Првог светског рата га је затекао на служби у Скопљу, али је одмах био пребачен у околину Лознице, где се истакао у борбама у току битке на Гучеву и био рањен у околини Каменице код Ваљева. Као резултат заробљавања већег броја официра аустроугарске војске које је заробио са својом јединицом, Михаило је добио златну медаљу за храброст.

„Ловац на живе језике”[уреди]

Добијањем медаље и низом следећих догађаја у току рата, постао је „жива легенда” српске војске и добио назив „ловац на живе језике”.[6] Остаће упамћен по специјалној операцији извиђања на Мачванском фронту, где је у ноћи између 8. и 9. маја 1915. као млади официр са 16 војника у три чамца прешао реку Саву недалеко од Владимираца и на супротној страни заробили одељење извиђача са старешином и пребацили на српску страну. Истрагом су добијени важни подаци о противничким снагама. Маџаревић је за тај подвиг одликован Орденом Карађорђеве звезде са мачевима 4. реда, а његови војници Обилићевом медаљом за храброст.

Слична акција поновљена је 22. маја у рејону Новог Села, када су заробљени један поднаредник, каплар и седам редова.

У ноћи између 26. и 27. маја потпоручник Маџаревић је са групом од тридесетак добровољаца неопажено прешао Саву код села Прово надомак Владимираца. Заробили су једног непријатељског војника који их је обавестио о снази и распореду своје јединице. Нападачи су опколили њихову земуницу у коју су се сместили по повлачењу из ровова и заробили осморицу. Чамцима су пребацили заробљенике на српску обалу, а Маџаревић и део добровољаца вратили су се и ухватили још једно аустроугарско одељење на локацији наспрам Бељина. Након ових подухвата сазнао је да су непријатељи уценили његову главу на 50.000 круна.

– Ало.

– Овде Петар.
– Који Петар, презиме?
– Краљ Петар. (Ту је Маџаревић скочио као опарен)
– Изволите, Ваше величанство.
– За показану и осведочену храброст приликом првог и другог преласка преко Саве и заробљавање непријатељских војника, ја вас, Маџаревићу, под данашњим даном унапређујем у чин поручника.
– Хвала, Ваше величанство!
– Тићили ми се такви јунаци у мојој војсци.
– Чуо нас Бог, Ваше величанство!”

Према књизи „Кроз сјај и сенке рата” (Београд, 1933)

Солунски фронт[уреди]

Следио је слом српске војске и он се са српском војском повлачи преко Албаније до Крфа, да би након опоравка, учествовао у акцијама на Солунском фронту. После сусрета са регентом принцом Александром Карађорђевићем, био је са његове стране, ванредно унапређен у чин капетана.

У току борби на Солунском фронту, током битке на Кајмакчалану, десио се његов најблиставији моменат у војничкој каријери. После успешне акције, којом је руководио, уништено је митраљеско гнездо и омогућено освајање највишег врха Кучков камен (2525 нм).[7] Тој акцији су присуствовали будући краљ Александар, војвода Живојин Мишић и француски генерал Морис Сарај, после које су га престонаследник и генерал наградили својим одликовањима Орденом Карађорђеве звезде и Орденом легије части, а војвода Мишић, ванредно унапредио у чин мајора.

То се све догодило у двадесетчетвртој години Михаила Маџаревића, тако да је он постао најмлађи мајор у српској војсци и једини официр којег су ванредно унапредили Краљ Петар, Регент Александар и Војвода Мишић.[8]

После рањавања и опоравка у Бизерти, вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта и ослобађању Србије. Код Рековца су водили последњу борбу у Првом светском рату.

Послератни период[уреди]

Насловна књиге „Кроз сјај и сенке рата” мајора Маџаревића, Београд, 1933.

При крају рата, у Бијељини је упознао свештеничку кћи, са којом се оженио и изродио троје деце. Демобилисан је 1920. године, да би 1933. године објавио књигу сећања „Кроз сјај и сенке рата”, само са потписом мајор Маџаревић.

Када је избио Други светски рат, након слома наше војске, одбио је позив да приступи формацијама Недићеве Србије. После хапшења и боравка у логору Бањица, одвели су га у заробљеништво у Немачку.

По завршетку рата одбио је да се врати у комунистичку Југославију, и отишао је у Америку. Умро је 1965. године у Либертивилу, где је и сахрањен у порти манастира Светог Саве.

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]