Михаило Петровић Његош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Петровић Његош
Mihailo Petrovich Negosh.jpg
Датум рођења (1908-09-14)14. септембар 1908.
Место рођења Подгорица
Црна Гора
Датум смрти 24. март 1986.(1986-03-24) (77 год.)
Место смрти Париз
Француска
Гроб Српско православно гробље, Париз
Династија Петровић-Његоши
Отац Мирко Петровић
Мајка Наталија Константиновић
Супружник Женевјев Петровић Његош
Потомство Никола Петровић II Његош
Претходник Данило Петровић
Наследник Никола Петровић II Његош

Михаило Петровић Његош (Подгорица, Књажевина Црна Гора, 14. септембар 1908Париз, Француска, 24. март 1986), био је принц из краљевске куће Петровића.

Биографија[уреди]

Рођен је 1908. године у Подгорици, од оца принца Мирка Петровића и мајке Наталије Константиновић. Године 1916. Краљевина Црна Гора је капитулирала, јер је била освојена од Аустроугарске. Краљ Никола одлази у егзил са породицом у Италију. Михаило је као дете одведен у Напуљ, а потом га шаљу у Уједињено Краљевство, где завршава основну школу у Истбурну. Након Првог светског рата, принц Михаило одлази на студије у Француску, које успешно завршава. У ово доба Народна скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца чланове краљевске куће Петровић ставља на цивилну листу чиме стичу право на апанажу.[1] Краљ Александар I Карађорђевић му је био брат од тетке. Почетком 30-их година 20. века Фашистичка Италија на челу са Бенитом Мусолинијем је понудила принцу Михаилу престо краља Албаније у циљу вршења притисака на Југославију и тражења ревизија граница.[2] Принц Михаило је одбио престо и титулу црногорско-албанског краља.[2] Принц Михаило је био велики поборник југословенства и политике коју је спроводио његов брат од тетке краљ Александар I. У Априлском рату 1941. године Краљевина Југославија је била окупирана од страна сила Осовине (Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске). Црна Гора је припала Италији. Министар иностраних послова Италије Галеацо Ћано је желео да спроведе у дело своју политику о стварање вазалних држава и режима методом персоналне уније. У Црној Гори је желео да рестатуише краљевску кућу Петровића под покровитељством италијанске краљевске куће Савоја и да обнови Црну Гору као независну државу. Принца Михаила Петровића, унука краља Николе су заједно са особљем југословенске амбасаде у Паризу, где се налазио после Априлског рата Немци спровели у једана логор близу Франкфурта. Ту га налази специјални изасаланик италијанске краљевске куће тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски краљевски престо, јер би Црна Гора требало ускоро да прогласи своју независност. Принцу Михаилу је тетка Јелена Савојска била краљица Италије. Принц Михаило је на нељубазан начин одбио специјалног изасланика још изјавивши да се осећа Србином и да је непоколебљив противник црногорског сепаратизма и зеленаша, који су једино мотивисани жељом да се разбије српство и југословенство.[3]

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Станко Петровић-Његош
 
 
 
 
 
 
 
8. Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
4. Никола I Петровић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Драго Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
9. Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Стана Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
2. Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Стеван П. Вукотић-Перковић
 
 
 
 
 
 
 
10. Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Стана Милић
 
 
 
 
 
 
 
5. Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Тадија Војводић
 
 
 
 
 
 
 
11. Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Милица Павићевић
 
 
 
 
 
 
 
1. Михаило Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Обрад Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
12. Алеxандер Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Даница Гвозденовић
 
 
 
 
 
 
 
6. Алеxандер Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Јеврам Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
13. Анка Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Томанија Богићевић
 
 
 
 
 
 
 
3. Наталија Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Тадија Опујић
 
 
 
 
 
 
 
14. Алеxандер Опујић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Видосава Милић
 
 
 
 
 
 
 
7. Милена Опујић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Рајко Бошковић
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Бошковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Мара Никчевић
 
 
 
 
 
 

Породица[уреди]

Супружник[уреди]

име слика датум рођења датум смрти
Женевјев Прижан 4. децембар 1919. 26. јануар 1990.
  • брак разведен 1949. године

Деца[уреди]

Није спорно да је Михаило унук краља Николе, питање око Михаиловог сина је спорно. Наиме, како он пише у својим Мемоарима, Гестапо му је нудио да постане сепаратни краљ Црне Горе, што је он одбио. Хапсе га и жена му се порађа у његовом одсуству. У Меомаорима спомиње драгог сина Николицу. Они се разводе 1949. Касније, пријатељи наводе да он није признао сина тврдећи да су му га подметнули. Могуће је да је Гестапо подметнуо сина за неког будућег сепаратног краља Црне Горе, када је ту понуду већ Михаило одбио. Пријатељи су наводили и да је жена с њим била само због титуле. Да ли је он био разочаран у жену па је накнадно одбацио и сина, схвативши да је све превара, тешко је утврдити. За себе је тврдио да је последњи изданак лозе Петровића.

име слика датум рођења супружник
Принц Никола 7. јул 1944. Франсина Наваро
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Станко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Крстиња Врбица
 
 
 
 
 
 
 
Никола I Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Drago Martinović
 
 
 
 
 
 
 
Анастасија Мартиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Stana Martinović
 
 
 
 
 
 
 
Мирко Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Stevan P. Vukotić-Perković
 
 
 
 
 
 
 
Петар Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Stana Milić
 
 
 
 
 
 
 
Милена Вукотић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Tadija Vojvodić
 
 
 
 
 
 
 
Јелена Војводић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Milica Pavićević
 
 
 
 
 
 
 
Михаило Петровић Његош
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Obrad Konstantinović
 
 
 
 
 
 
 
Александар Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Danica Gvozdenović
 
 
 
 
 
 
 
Александар Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Јеврем Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
Анка Обреновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Томанија Богићевић
 
 
 
 
 
 
 
Наталија Константиновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Tadija Opujić
 
 
 
 
 
 
 
14. Alexander Opujić
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Vidosava Milić
 
 
 
 
 
 
 
Милева Опујић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Rajko Bošković
 
 
 
 
 
 
 
15. Marija Bošković
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Mara Nikčević
 
 
 
 
 
 

Извори[уреди]

  1. Три пута одбио круну, Вечерње новости, репортаже, Ч, Прелевић, 2. август 2010.
  2. 2,0 2,1 Opet AA
  3. Краљ Никола Први. стр. 160-161, Марко Милуновић Пипер, Крагујевац, 2001.

Спољашње везе[уреди]