Михаило II Комнин Дука

С Википедије, слободне енциклопедије
Михаило II Комнин Дука
Новчић са ликом Михаила II
Лични подаци
Датум рођења1205.
Датум смрти1271.
Породица
ПотомствоHelena Angelina Ducaina, Nikephoros I Komnenos Doukas, Anna Komnene Doukaina, John I Doukas of Thessaly, Јован Дука, Димитрије Дука Комнин Кутрул
РодитељиМихаило I Комнин Дука
ПретходникТеодор Анђео Дука Комнин
НаследникНићифор Комнин Дука
Јован Тесалијски

Михаило II Комнин Дука (Михаило Анђел, грч. Μιχαήλ Β΄ Κομνηνός Δούκας; рођен око 1206, преминуо 1215) је био византијски племић и епирски деспот (око 12301268).

Биографија[уреди | уреди извор]

Михаило је рођен око 1206. године, као ванбрачни син првог господара Епира, Михаила I Комнина Дуке (1205—1215). После очевог убиства, отишао је у егзил, али се након битке на Клокотници (1230), у којој је полубрат и наследник његовог оца Теодор Комнин Дука заробљен, вратио у Епир и преузео власт. Своју власт је учврстио женидбом са Теодором Петралифином, из моћне породице Петралифаса, који су се залагали за приближавање Никејском царству. Као последица овакве политике, Михаилову престоницу Арту је 1238. године посетио никејски (васељенски) патријарх Герман II (1223—1240), а сам Михаило је нешто касније (око 1249. или 1250. године[1]) добио титулу деспота од никејског цара, Јована III (1222—1254).

Свог сина Нићифора (1268—1296) је 1256. године оженио Маријом, унуком никејског цара Јована III и том приликом му је предао стратешки битне градове Србицу и Драч[1].

Међутим, након тога, Михаило је постао противник Никејског царства и започео је успешну офанзиву на Балкану, са освајањем Солуна, као његовим крајњим циљем. Он се због тога повезао са сицилијанским краљем Манфредом (1258—1266) и ахајским кнезом Виљемом II (1246—1278), а њима је пришао и српски краљ Урош I (1243—1276), који је 1258. године напао никејске поседе у Македонији и заузео Скопље, Прилеп и Кичево[2]. Удруженим снагама Михаила и Виљема, прикључили су се Манфредови помоћни одреди, али се овај савез, услед сукобљених интереса, распао пред сам сукоб са никејском војском, у Пелагонији 1259. године. Михаило је напустио бојиште, док је његов ванбрачни син Јован (1268—1289) прешао на никејску страну, која је у Пелагонијско бици до ногу потукла остатке савеза. После тога су никејске снаге наставиле своју офанзиву и упале у Епирску деспотовину и заузеле њену престоницу Арту, док се Михаило спасао повлачењем на Јонска острва. Он је, уз Манфредову војну помоћ, успео да поврати своје поседе, али је после новог пораза 1264. године склопио мир са царем Михаилом VIII Палеологом (регент 12581261, цар 12611282), чију је врховну власт признао, чиме је Епирска деспотовина је постала део обновљеног Византијског царства.

Михаило II је умро у августу 1268. године и сахрањен је Влахернском манастиру код Арте, а његове поседе су поделили његови синови:

и

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Kazhdan 1991 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFKazhdan1991 (help)
  2. ^ Острогорски, Георгије (1993). Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959). Београд. 

Литература[уреди | уреди извор]


Епирски деспот
(12301268)