Михајловац (Неготин)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михајловац
Mihajlovac028.jpg
Михајловац
Административни подаци
Држава Србија
Управни округБорски
ОпштинаНеготин
Становништво
 — 2011.718
Географске карактеристике
Координате44°21′33″ СГШ; 22°30′01″ ИГД / 44.359166° СГШ; 22.500166° ИГД / 44.359166; 22.500166Координате: 44°21′33″ СГШ; 22°30′01″ ИГД / 44.359166° СГШ; 22.500166° ИГД / 44.359166; 22.500166
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина44 м
Михајловац на мапи Србије
Михајловац
Михајловац
Остали подаци
Поштански број19322
Позивни број019
Регистарска ознакаNG

Михајловац је насеље у Србији у општини Неготин у Борском округу. Према попису из 2002. било је 718 становника (према попису из 1991. било је 1449 становника).

Положај села[уреди]

Михајловац је ратарско сеоско насеље збијеног типа удаљено 18 километара северно од Неготина. Смештено је на просечно 60 метара надморске висине, на десној обали Дунава, с десне стране магистралног пута Неготин-Кладово. Северна географска ширина насеља је 44° 21’ 55”, источна географска дужина 22°30’ 01”, а површина атара 2.545 хектара.

Село је са обе стране доњег тока реке Замне. Осим дубоких долина Замне и Каменичке реке остало земљиште је пространа дилувијална дунавска тераса. Куће су у долини Замне. [1]

Историја[уреди]

Настало је на месту са значајним траговима пресловенске насељености. У близини насеља се налази археолошко налазиште Мора Вагеи са остацима утврђења изграђеним крајем 3. и почетком 4. века наше ере. Испод његових зидина су откривени остаци старијег утврђења (1. век наше ере), типа мање путне станице (бургус), које је уништено средином 5. века током најезде Хуна, па обновљено у 6. веку за време Јустинијана. Утврђење се налазило на римском путу Егета-Аквис.

Насеље Михајловац је основано у време кнеза Милоша Обреновића и по његовом сину Михајлу добило назив. Године 1846. је имало 184 куће, 1866. 203 куће, а 1924. 315 кућа. [2]

Када је, по народном казивању, Крајина присаједињена Србији, 1833. Велико Острво (Острово Маре) које је на Дунаву од Михајловца до Прахова, није припадало ни Србији ни Румунији. Када су румунске власти његовом становништву самовољно наметнуле порез, а бојер Шоломоња, још више потраживао од села, тада су 1832. године – 6 до 10 породица са острва побегле на ову страну Дунава и на месту Палилуле подигли „бурдеље“. Касније су се са „Острова“ доселиле и многе породице и засновале садашње село у које су одмах прешле и породице из Палилуле.[3]

Око питања граница Србије и Влашке искрсло је и ово остврво, јер су га тражили Срби, а Руси су ово остврво препустили Влашкој. Зато су становници Великог острва били погођени овом одлуком јер су потпали под власт влашких феудалаца, а виногради су били на десној обали Дунава под Србијом. Потајно су се повезали са кнезом Милошем, преко Стевана Стевановића Тенке и молили да се Крајина прикључи Србији. Кнез им је обећао заштиту, а Порта им је, сазнавши за тајне везе са Милошем увела блокаду како би их спречила да се преселе у Крајину. Блокада им је укинута 1832. Две године касније су се становници преселили са Великог острва на Милошев подстицај на место где је данас Михајловац.[4]

Данашње насеље је подељено на две целине: Михајловац (Село) и Ново село. У њему су између два светска рата живеле следеће фамилије: Његунцићи (слава Петковица), Грујешти (слава Свети Јован), Калберовићи (слава Свети Алимпије), Крапешти (слава Свети Алимпије), Грекуловићи (слава Свети Алимпије), Савешта (слава Свети Арханђео), Шуркулешта (слава Свети Никола), Ђулешта (слава Петковица), Пејкулешта (слава Свети Никола), Попешта (слава Петковица), Блђешта (слава Свети Алимпије), Дејешта (слава Свети Алимпије), Давидовићи (слава Петковица), Ницешта (слава Свети Арханђео), Коћешта (слава Петковица), Времешта (слава Велика Госпојина), Милешта (слава Свети Никола), Геренешта (слава Петковица), Ликсарешта (слава Свети Алимпије), Паунешта (слава Свети Ђорђе), Фртунешта (слава Петковица), Прчинешта (слава Свети Арханђео), Котромешта (слава Петковица), Дудуцешта (слава Петковица), Клефатешта (слава Свети Никола), Корнешта (слава Петковица), Крстешта (слава Петковица), Маринкешта (слава Свети Алимпије), Барбуловићи (слава Петковица), Сандићи (слава Свети Арханђео), Оприкићи (слава Свети Алимпије), Флорићи (слава Петковица), Черчулешти (слава Свети Алимпије), Станкули (слава Свети Никола), Апанешти (слава Петковица), Калугарешти (слава Митровдан), Шкопуљевићи (слава Свети Никола), Летике (слава Петковица), Цинцарешти (слава Ваведење), Бландар (слава Свети Никола), Титика (слава Свети Павле), Мунћан (слава Петковица), Драгоља (слава Свети Никола), Чобану (слава Свети Никола), Пача (слава Свети Никола) и Гица (слава Свети Никола). Сеоска заветина је Света Тројица.[5]

У насељу се налази православна црква изграђена 1834. године која је посвећена Светом архангелу Михаилу.

Становништво Михајловца је православно, приликом пописа национално се изјашњава као српско, влашко и румунско и углавном се бави ратарством. Антропогеографским и етнолошким изучавањима сврстано је у влашка насеља.

Године 1921. је имало 315 куће и 1.840 становника, 1948. 390 кућа и 1.744 становника, а 2002. године 553 кућа и 742 становника. Године 2007. на привременом раду у иностранству (Немачка, Аустрија, Шведска и Данска) из овог насеља је око 650 становника.

Основна школа у насељу је (основана 1836. године) школске 2006/2007. године имала 35 ученика.

Земљорадничка задруга у Михајловцу постоји од 1898. године (обновљена 1945. године као Земљорадничка набавно–продајна задруга). Њој су 1960. године припојене Земљорадничка задруга из Мале Каменице и Земљорадничка задруга из Слатине. Дом културе Михајловац добија 1948. године, електричну расвету 1954, водовод 1970, а телефонске везе са светом 1986. године.

Демографија[уреди]

У насељу Михајловац живи 638 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 53,5 година (51,2 код мушкараца и 55,6 код жена). У насељу има 303 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,37.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године).

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 1.744
1953. 1.821
1961. 1.786
1971. 1.755
1981. 1.697
1991. 1.449 915
2002. 718 1.417
Етнички састав према попису из 2002.[7]
Срби
  
583 81,19 %
Власи
  
77 10,72 %
Југословени
  
19 2,64 %
Румуни
  
6 0,83 %
Руси
  
1 0,13 %
Муслимани
  
1 0,13 %
Македонци
  
1 0,13 %
непознато
  
10 1,39 %


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Референце[уреди]

  1. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 238. 
  2. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 239. 
  3. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 239. 
  4. ^ Станојевић, Тихомир (1972). Неготин и Крајина од првих трагова до 1858. године. Неготин: Заједница културе СО Неготин, Новинска установа „Тимок”. стр. 46,47. 
  5. ^ Јовановић, Коста (1940). Неготинска Крајина и Кључ - Српски етнографски зборник, књига 55. Београд: Српска краљевска академија. стр. 240, 241. 
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]