Михајло Ковач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Михајло Ковач
Датум рођења(1909-10-27)27. октобар 1909.
Место рођењаШид
 Аустроугарска
Датум смрти17. јун 2005.(2005-06-17) (95 год.)
Место смртиНови Сад
 Србија и Црна Гора

Михајло Ковач (Шид, 27. октобар 1909Нови Сад, 17. јун 2005), учитељ и један од најзначајнијих књижевника, новинара и културно–просветних делатника војвођанских Русина у двадесетом веку.

Биографија[уреди]

Михајло Ковач се родио 27. октобра 1909. године у Шиду као пето од једанаестеро деце Јанка Ковача, радника на железници и Ане, рођене Кулич. Основну и грађанску школу завршио је у родном Шиду, да би затим Учитељску школу завршио у Крижевцима 1929. године.

Професионална и културно-просветна делатност до 1941. године[уреди]

Као учитељ је у периоду од 1929. до 1931. године радио у селима Бапска-Новак, Маркушица и Антин. У Руски Крстур на место учитеља долази 1931. године и у њему остаје до 1941. године, када је на почетку мађарске окупације као лице које је у Бачку дошло после 1918. године, напустио ту територију. Његова делатност у Руском Крстуру била је разноврсна: режирао је аматерске позоришне представе, био је секретар Русинског народног просветног друштва, прве културно-просветне организације Русина у тадашњој Југославији, а био је и оснивач и уредник првог часописа за децу на језику Русина Бачке и Срема под називом "Наша захратка" (рсн. Наша заградка - Наш врт).

Професионална и културно-просветна делатност од 1941. године[уреди]

Учитељ у Бикић Долу је био од 1941. до 1952. године, где је између осталог био и један од оснивача Културно-просветног друштва "Иван Котљаревски", као и дописник листа "Руске слово" из тог места. Учитељ у Новом Саду постаје 1952. године и ту дужност, заједно са дужношћу секретара Културно-уметничког друштва "Максим Горки", обавља до 1966. године, када постаје део обновљене редакције на русинском језику Радио Новог Сада, где је био аутор и уредник емисије "Културна панорама" све до пензионисања 1973. године. После пензионисања бавио се готово искључиво књижевним радом. Умро је у Новом Саду 17. јуна 2005. године. Отац је Ивана Ковача, познатог композитора, професора и декана Академије уметности у Новом Саду.

Књижевни рад[уреди]

Посебно значајно за војвођанске Русине је књижевно стваралаштво Михајла Ковача. Прву приповетку, "Атаманов син", објавио је 1927. године у листу "Руски новини". Писао је првенствено драмске текстове, поезију и прозу. Добитник је Награде за животно дело Друштва књижевника Војводине за 1982. годину. Његова дела су превођена на српски, украјински, словачки, румунски, мађарски и есперанто језик.

Одабрана библиографија[уреди]

Драма

  • Зборнїк театралних фалатох, 1962.

Поезија

  • Мой швет, 1964.
  • Писнї Дїда Заградара, 1979.
  • Шветла вечарово, 1985.
  • Я дуб чевоточни, 1989.
  • Хижочко стара, 1990.

Проза

  • Цихи води, 1970.
  • Дзецински швет,1971.
  • Гриц Бандурик, 1972. (заједно са Штефаном Худаком)
  • Перши радосци, 1977.
  • Цеглярня, 1982.
  • На окраїску, 1983.
  • Глїбоки коренї, 1987.
  • Капка по капку живот одцека, 1988.
  • Длугока драга номадска, 1990.
  • Дияспора, 1992.

Литература[уреди]

  • Михайло Ковач, Длугока драга номадска, Нови Сад, 1990.
  • Юлиян Тамаш, История рускей литератури, Беоґрад, 1997.