Михаило III Шишман
| Михаило Шишман | |
|---|---|
 Михаило Шишман | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Михаило Асен III |
| Датум рођења | након 1280. |
| Датум смрти | 1330. |
| Место смрти | Земљенград, Друго бугарско царство |
| Гроб | црква Светог Ђорђа у Нагоричану |
| Породица | |
| Супружник | Ана Неда, Теодора Палеолог |
| Потомство | Јован Стефан, Шишман, Михаило, Људевит |
| Родитељи | Шишман I |
| Династија | Шишмановићи |
| Бугарски цар | |
| Период | 1323-1330. |
| Претходник | Ђорђе II Тертер |
| Наследник | Јован Стефан |
Михаило Асен III (буг. Михаил Асен III), често називан Михаило Шишман (буг. Михаил Шишман) је био бугарски цар од 1323. до 1330. Тачна година његовог рођења је непозната, али претпоставља се да је рођен између 1280. и 1292. Био је оснивач династије Шишмановића, последње владајуће династије Другог бугарског царства. Након крунисања Михаило је користио име Асен да нагласи своје везе са династијом Асена, првом владајућом династијом Другог бугарског царства.
Као енергичан и амбициозан владар, Михаило Шиман је водио агресивну, али и опортунистичку спољну политику против Византије и Србије, што се окончало катастрофалним поразом у бици код Велбужда, која га је коштала живота. Михаило Шишман је био последњи средњовековни бугарски владар који је тежио војној и политичкој превласти на Балкану и последњи који је покушао да освоји Цариград. Наследио га је његов син Јован Стефан, а касније синовац Јован Александар, који је преокренуо Михаилову политику основавши савез са Србијом удајом своје сестре Јелене за српског цара Душана.
Успон до власти[уреди | уреди извор]
О раном животу Михаила III мало је познато. Рођен је између 1280.[1] и 1292[2] године. Син је деспота Шишмана Видинског и анонимне ћерке севастократора Петра и Ане-Теодоре Асен, ћерке Јована Асена II. Михаило је далеки рођак својих претходника, бугарских владара Теодора Светослава и Ђорђа II. Након што је његов отац склопио мир са српским владарем Стефаном Милутином (1292), Михаило је верен за Милутинову ћерку Ану Неду. Њих двоје су се венчали 1298. или 1299. године[3]
Још од средине 13. века, област Видин има аутономију и њоме управљају Јаков Светослав (до 1276), Шишман (умро између 1308. и 1313), а затим и Михаило Шишман. Михаило и његов отац добили су титулу деспота од бугарског владара Теодора Светослава. Након смрти српског краља Милутина, Михаило је био у стању да игра активнију политичку улогу у Трнову, престоници Бугарске. Убрзо је постао један од водећих племића. Године 1323, након смрти младог Ђорђа II Тертера, Михаило Шишман изабран је за бугарског цара од стране племства.[4] Према мишљењу појединих историчара, племство се одлучило за Шишмана јер је припадао династији Асен[5] Михаилов брат Белаур наследио га је као деспот Видина[6]
Рат са Византијом[уреди | уреди извор]
Период опадања бугарске моћи изазван Тертеровом смрћу искористио је византијски цар Андроник III Палеолог. Византинци упадају у Тракију и освајају велики број градова укључујући и Јамбол, Лардеју, Ктенију, Русокастро, Поморије, Созопол и Царево. Истовремено, Византинци подржавају Војсила, брата бившег бугарског цара Смилеца, који је контролисао територију измђу Балканских планина и Средње Горе, од Сливена до Копсиса.[7] Михаило Шишман је покренуо војску ка југу док је Андроник III опсео Филипопољ. Одбрану града водио је Иван Руски. Опсада је завршена неуспехом иако су Византинци користили петоспратне опсадне куле[7][8] Док су Византинци били ангажовани око Филипопоља, Шишман је повратио изгубљене градове у североисточној Тракији. Византинци се повлаче[7]
Иако је Шишман приморао Андроника на повлачење, Византинци ипак успевају да освоје Филипопољ приликом бугарске промене гарнизона.[9] Шишман је успео да протера Војсила и обнови своју власт над северном и североисточном Тракијом (1324)[10] Исте године Шишман напада византијске територије и напредује ка Трајанополису и Вири. Андроник је понудио мир јер му је војска била бројчано слабија од бугарске. Бугарски цар је одбио преговоре[11] Понудио је Андронику III против његовог деде Андроника II у случају рата. Вратио се у Бугарску обећавајући да ће убрзо започети са преговорима[11]
Византијски грађански рат[уреди | уреди извор]
На савету одржаном у Цариграду одлучено је да се не предузимају казнене експедиције против Бугарске. Шишман се развео од Ане Неде и оженио Теодору Палеологину, тридесетпетогодишњу удовицу Теодора Светослава.[12] Тачни разлози за то су нејасни. Многи историчари објашњавају овај развод погоршањем бугарско-српских односа због продирања Стефана Дечанског у Македонију[13][14] Брак је учврстио мировни споразум Бугарске и Византије. Граница је утврђена на Филипопољ-Черномен-Созопољ линији[13] Споразум је потписан крајем јесени 1324. године. Шишман је наредних неколико година провео у миру са својим суседима[15]
Године 1327. Шишман се умешао у грађански рат стајући на страну Андроника III. Његов деда, Андроник II, стекао је подршку Србије. Шишман и Андроник II срели су се на Черномену (према Нићифору Григори на Димотици).[16] где су закључили савез против Србије. Византијски цар обећао је Бугарској неколико градова и велику количину новца.[17] У складу са Черноменским споразумом, Андронику је припала Македонија. Шишман му је послао одред од 3000 коњаника под Иваном Руским да бране Царску палату у Цариграду од Андроника II[18] Након победе млађег Андроника, јуна 1328. године Шишман напада Тракију. Октобра 1328. године потписан је споразум[19] Шишман се вратио у Бугарску након што му је исплаћен данак[20] Заузврат је вратио тврђаву Букелон[21] Почетком следеће године потписан је "трајни мир и вечни савез" Византије и Бугарске[19] Две државе зближене су заједничком опасношћу од све моћније Краљевине Србије.
Рат са Србијом[уреди | уреди извор]
Развод од Ане Неде (1324) погоршао је односе Бугарске и Србије који су били добри од почетка 14. века.[22] Ана Неда морала је да напусти Трново са својим синовима. Потражила је уточиште код свога брата, Стефана Дечанског, краља Србије[13] Дечански је управо био у рату са својим рођаком, Стефаном Владиславом II, те није био у могућности да ратује са Бугарима[12] Шишманова помоћ Владиславу није била довољна. Дечански је у пролеће 1324. године послао будућег српског архиепископа Данила II да преговара са бугарским царем у Трнову. Данилова мисија завршена је неуспехом[16] Бугарска и Србија поново су се супротставиле једна другој у византијском грађанском рату подржавајући супротстављене фракције.
Након договора са Андроником III, Шишман је 1329. године започео са припремама за напад на Србију. Срби су у то време били у походу око Охрида. Према српским хроничарима, Шишман је "дрско затражио да му се краљ преда и претио да ће поставити свој престо на сред српске земље".[23] Поход на Србију Шишман је започео 1330. године очекујући помоћ од Андроника. Водио је војску од 15.000 људи, укључујући и појачања од својих савезника из Влашке и Молдавије[23]. У почетку се кретао ка Видину где се састао са снагама свог брата Белаура[24] Затим је марширао ка Велбужду (Ћустендил)[25] На личном састанку, двојица владара споразумела су се око једнодневног примирја до доласка појачања. Битка код Велбужда вођена је 28. јула. У јутарњим сатима, главнина српских појачања, 1000 тешко наоружаних каталонских коњаника под командом сина Стефана Дечанског, Стефана Душана, стигла је на бојно поље. Постоје тврдње да је Дечански погазио примирје и први напао Бугаре[26] Шишман је покушао да доведе своју војску у ред, али је већ било прекасно. Срби су однели победу[23] Исход битке успоставио је равнотежу моћи на Балкану у наредним деценијама. Бугарска није изгубила много територија, али су Срби заузели велики део Македоније[27]
Смрт[уреди | уреди извор]
Околности око смрти Михаила Шишмана су нејасне. Према византијском историчару (каснијем цару) Јовану Кантакузину, Шишман је смртно рањен у борби, а убрзо је умро.[26] Други византијски историчар указује на то да је Шишман живео још три дана без свести и да је умро четврти дан након битке[28] Српске хронике наводе да је Шишманов коњ погођен у борби и да је пао преко јахача. Дечански је жалио због Шишманове смрти истичући да је водио рат ради мира[29] Византијски историчар Григорије Цамблак пише да је Шишман заробљен и убијен од стране Стефана Душана[29] Сахрањен је у цркви Светог Ђорђа у Старом Нагоричану[30] Шишмана је на престолу наследио Јован Стефан кога је поставио српски краљ.
Наследници Михаила Шишмана[уреди | уреди извор]
| 2. Шишман I | ||||||||||||||||
| 1. Михаило Шишман | ||||||||||||||||
| 6. Петар | ||||||||||||||||
| 3. ћерка Ане-Теодоре Асен | ||||||||||||||||
| 28. Јован Асен I | ||||||||||||||||
| 14. Јован Асен II | ||||||||||||||||
| 29. Елена Бугарска | ||||||||||||||||
| 7. Ана-Теодора Асен | ||||||||||||||||
| 30. Теодор Анђел Дука Комнин | ||||||||||||||||
| 15. Ирена Комнина Дука Епирска | ||||||||||||||||
| 31. Марија Петралифана | ||||||||||||||||
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Андреев 1996, стр. 255
- ^ Kazhdan, "Michael III Šišman". pp. 1365.
- ^ Fine 1994, стр. 268
- ^ Fine 1994, стр. 268–269
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 562.
- ^ Fine 1994, стр. 269
- ^ а б в Андреев 1996, стр. 256
- ^ Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 224.
- ^ "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 227.
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 563.
- ^ а б Андреев 1996, стр. 257
- ^ а б Fine 1994, стр. 270
- ^ а б в Андреев 1996, стр. 258
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 566.
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 564.
- ^ а б Божилов, Гюзелев. pp. 565.
- ^ Андреев 1996, стр. 259
- ^ Jireček, стр. 419
- ^ а б Андреев 1996, стр. 261
- ^ Fine 1994, стр. 271
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 567–568
- ^ Андреев 1996, стр. 250
- ^ а б в Андреев 1996, стр. 262
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 571.
- ^ Fine 1994, стр. 271–272
- ^ а б "Historia by John Kantakouzenos" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia. pp. 265.
- ^ Fine 1994, стр. 272
- ^ Андреев 1996, стр. 263–264
- ^ а б Андреев 1996, стр. 264
- ^ Божилов, Гюзелев. pp. 573.
Литература[уреди | уреди извор]
- Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-08260-5.
- Колектив (Collective) (1980). „XIX. Йоан Кантакузин (XIX. John Kantakouzenos)”. Гръцки извори за българската история (ГИБИ), том X (Greek Sources for Bulgarian History (GIBI), volume X) (на језику: Bulgarian и Greek). София (Sofia): Издателство на БАН (Bulgarian Academy of Sciences Press).
- Gregory, T. (2005). A History of Byzantium. Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23513-2.
- Jireček, Konstantin (1977). Geschichte der Bulgaren (на језику: German). Frankfurt am Main: Textor Verlag. ISBN 978-3-938402-11-5.
- Kazhdan, A.; collective (1991). „Volume II”. The Oxford Dictionary of Byzantium. New York, Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Павлов (Pavlov), Пламен (Plamen) (2005). „Руски "бродници", политически политически бегълци и военачалници през XII-XIV век (Russian "Vagrands", Political Refugees and Commanders during the 12th–14th Centuries)”. Бунтари и авантюристи в средновековна България (Rebels and Adventurers in Medieval Bulgaria) (на језику: Bulgarian). Varna: LiterNet. ISBN 978-954-304-152-7.
- Андреев (Andreev), Йордан (Jordan); Милчо Лалков (Milcho Lalkov) (1996). Българските ханове и царе (The Bulgarian Khans and Tsars) (на језику: Bulgarian). Велико Търново (Veliko Tarnovo): Абагар (Abagar). ISBN 978-954-427-216-6.
- Вожилов (Bozhilov), Иван (Ivan); Васил Гюзелев (Vasil Gyuzelev) (1999). История на средновековна България VII-XIV век (History of Medieval Bulgaria 7th–14th Centuries) (на језику: Bulgarian). София (Sofia): Анубис (Anubis). ISBN 978-954-426-204-4.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
