Михаљ Карољи

Михаљ Карољи
Датум рођења	(1875-03-04)4. март 1875.
Место рођења	Фот, Аустроугарска
Датум смрти	19. март 1955.(1955-03-19) (80 год.)
Место смрти	Ванс, Француска
Политичка каријера
Странка	Четрдесетосмашкa независнa странкa
Мандати Премијер Мађарске 31. октобар 1918 — 11. јануар 1919. Претходник Јанош Хадик Наследник Денеш Беринкеј Председник Мађарске 16. новембар 1918 — 21. март 1919. Претходник Функција упостављена Наследник Шандор Гарбај

Михаљ Карољи (мађ. Mihály Károlyi; Фот, 4. март 1875 — Ванс, 19. март 1955) је био угарски и мађарски племић, политичар и државник. Потицао је из старе и угледне грофовске породице. Био је посланик у Угарском сабору (1910-1918), последњи премијер Краљевине Угарске (1918) и први премијер, а потом председник Мађарске Народне Републике (1918-1919).

Биографија

Проглашење Мађарске Народне Републике 16. новембра 1918. године

Младост и школовање

Михаљ Карољи је рођен 1875. године у околини Пеште, у тадашњој Аустроугарској. Одмах по рођењу имао је физички поремећај око усне који ће му означити овај период. Мајка му је у међувремену умрла од туберкулозе а отац му се опет оженио. Највећи део детињства су га одгајале бака и сестра, јер његов отац, гроф и високи политичар, није имао пуно времена за њега. Са 14 година је био послат у Бечку клинику како би прошао кроз успешну операцију усне. Након операције могао је нормално да прича.

Михаља нису много интересовала предавања на универзитету, тако да је углавном успевао да положи тестове уз помоћ личног учитеља. Међутим, током школовања почео је развијати прогресиван поглед на свет. На његово размишљање су битно утицали Мађарска револуција 1848. године, Француска енциклопедија и романи Жила Верна. У својој 24. години дипломирао је права, но одмах након дипломирања почео је живети расипнички живот путујући константно по Европи, ловећи и играјући карте. Након неког времена озбиљно се посветио политичком животу.

Политички живот

Демаркационе линије по одредбама Београдског примирја (1918)

Пре Великог рата

Михаљ Карољи је ушао у Мађарски Парламент 1910. године као конзервативац. Одмах по уласку у Парламент почео је нагињати ка левици и почео је развијати јединствену политику. Залагао се за поделу већих поседа које су држале моћне породице, за једнакост свих народа унутар како и Мађарске, тако и целокупне Аустроугарске и за што већу слободу. Међутим, у предратној конзервативној Мађарској његове идеје нису биле широко прихваћене јер су биле превише радикалне; имао је јако мало моћи и присталица.

Први светски рат и крај рата

Неостварени пројекат политичке кантонизације (1918)

Током Првог светског рата Карољи је направио малу пацифистичку групу која се залагала за мир и такође се залагао за већа права приликом гласања, при чему је успео да дође у сукоб са тадашњим премијером Иштваном Тисом (мађ. István Tisza). Након свађе Михаљ је основао независну партију "Уједињена Партија за Независност" 1916. године која је убрзо попримила назив "Карољи Партија".

Током 1918. године, док је аустроугарска војска трпела поразе, Карољи је 25. октобра 1918. године у Будимпешти успео да створи Мађарско народно веће које се залагало за излазак Угарске из рата и одвајање од Аустрије. Такав исход су покушали да спрече цар и краљ Карло Хабзбуршки и угарски премијер Шандор Векерле (мађ. Sándor Wekerle). Међутим, либерални део угарске политичке елите је 28. октобра 1918. године покренуо низ политичких манифестација које су прерасле у грађанску револуцију (мађ. Őszirózsás forradalom). Након 3 дана, цар и краљ Карло је 31. октобра 1918. године прихватио именовање Михаља Карољија за новог и како ће се испоставити последњег премијера Краљевине Угарске.

Премијер и председник републике

Након капитулације аустроугарске војске 4. новембра 1918. године, убрзан је процес распадања Аустроугарске монархије, при чему су разни народи тежили ка стицању независности. Иако се надао да ће путем уступака у виду кантонизације и признавања регионалних аутономија успети да очува угарске границе, Карољи је непосредно након склапања Београдског примирја (13. новембар) приступио укидању монархије и проглашењу Мађарске Народне Републике (16. новембра), чиме је историјска Краљевина Угарска престала да постоји. У новој републици Карољи је задржао функцију премијера, а такође је био и вршилац дужности председника републике, све до званичног избора на председничку дужност 11. јануара 1919. године, након чега је премијерску функцију препустио Шандору Гарбају.

Карољијева политика је током првих месеци 1919. године доживела потпуни слом на спољнополитичком и унутрашњем плану, што је потом довело до превирања и немира који су прерасли у револуцију предвођену комунистима под Белом Куном (мађ. Béla Kun), који је 21. марта 1919. године прогласио Мађарску Совјетску Републику. Претрпевши порлитички пораз, Карољи се повукао са државних функција и потом емигрирао. Мађарска Совјетска Република је трајала до 6. августа 1919. године, након чега је дошло до краткотрајне обнове грађанске републике, а потом до проглашења Краљевине Мађарске под регентством адмирала Миклоша Хортија (1920). Склапањем Тријанонског споразума 4. јуна 1920. године, озваничено је свођење Мађарске на једну трећину територије некадашње Краљевине Угарске.

Током 1919. године, Карољи је емигрирао у Француску, а током Другог светског рата боравио је у Енглеској. Боравећи у инострантсву, одбацио је старе идеје и прихватио социјализам као нову идеологију. Након завршетка рата, 1946. године, вратио се у своју земљу. Служио је као амбасадор у Француској од 1947. године до 1949. године, када је дао отказ у знак протеста због убиства Ласла Рајка (мађ. László Rajk). Умро је у Француској 1955. године.

Види још

• Историја Мађарске
• Тријанонски споразум

Литература

• Јерић, Кристијан М. (2019). „Банат, Бачка и Барања у плановима мађарских влада 1918-1921.”. Сто година од присаједињења Војводине Србији. Панчево: Градска библиотека Панчево. стр. 59—82. 
• Касаш, Александар (2002). „Mађарска у 20. веку”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 530—616. 
• Кризман, Богдан (1967). „Београдско примирје од 13. новембра 1918.”. Зборник за друштвене науке. 47: 111—134. 
• Пал, Тибор (2002). „Дуги 19. век (1790-1918)”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 380—529. 
• Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio. 
• Хорњак, Арпад (2017). Сусрети и сукоби: Огледи о српско-мађарским односима. Београд: Clio.