Мицко Крстић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Мицко Крстић
Arambasha Micko.jpg
Мицко Крстић
Пуно име Мицко Крстић „Поречки“
Датум рођења 1855.
Место рођења Латово
  Османско царство
Датум смрти (1909-10-16)16. октобар 1909.
Место смрти Ижиште[a]
  Османско царство

Мицко Крстић (1855 — 13/16. октобар [1] 1909), познат као Мицко Поречки (по области Пореч), је био четнички војвода у Старој Србији односно Вардарској Македонији (данашњој Републици Македонији).

По занату је био самарџија и једно време радио у Скопљу.

1876. год. побегао је од куће због зулума Џемајила-Џеме и губертовао по Румунији и Србији, и ратовао. Чета Мицка Крстића 1879. формирана је у Нишу уз припомоћ Николе Рашића и војних власти у Варњу. После Брсјачке буне допао је затвора 1882. и остао у затвору до 1904. Чим је пуштен из затвора, и вратио се кући, организовао је чету и почео се сукобљавати са Бугарима и Турцима.

Мицко је погинуо после Хуријета.

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Мицко Крстић родио се у селу Латову у Рабетинској Реци у данашњој Македонији. Његови преци су из села Требина у Поречу, области код данашњег Македонског Брода који је у 19. и првој половини 20. века снажно неговао српске традиције. Као дечак Мицко је отишао у Скопље да испече самарџијски занат. По повратку из Скопља затекао је стару обест албанског бега Џемаил Аге који му је понижавао и уцењивао оца.[2]

Добровољац и устаник[уреди]

Мицко одлази у Србију која те 1876. улази у рат са Османским царством. Мицко је у Српско-турском рату 1876—1878. учествовао као добровољац заједно са својим земљацим из Пореча. Након рата пребацује се у Пореч и ту учествује као четовођа заједно са Илијом Делијом, Стефом Петровићем, Ристом Костадиновићем у герилском рату 1880-1881. познатом као Брсјачка буна. Тада је и извршио освету над Џемаил агом, што је забележено у народној песми Не седи Џемо распашан. Због зиме и потера Мицко распушта чету 1882. и склања се у Пореч у село Белицу. Турске потере га хватају и одводе у битољску тамницу где је „имао да одлежи“ 101. годину робије. Због свог отвореног српског декларисања бива жртва атентата у тамници који једва преживљава. Након тога ступа у преписку са српским конзулом у Битољу Милојком Веселиновићем који настоји да га ослободи.

Године 1897. Бугарска користи Грчко-турски рат 1897. да издејствује амнестију за све Бугаре у турским тамницама. Мицко Крстић одбија да се користи амнестијом и да се издаје за Бугарина и остаје у тамници све до 1901. када српски конзул коначно успева да га ослободи. Од 1901. до априла 1904. Мицко живи у Битољу од скромне помоћи српског конзулата.[3][4]

Четовање[уреди]

Када је након Илинданског устанка појачан терор ВМРО-а а над Србима. Саватије Милошевић и Лазар Кујунџић успевају да га пребаце у Пореч где организује прву српску чету са десне стране Вардара. Уплашена култом Мицка као старог борца и омиљеног народног јунака, челници ВМРО крећу у напад на Мицка октобра 1904. Чете Георги Сугарева, Петра Ацева и Дамјана Груева напале су га код села Слатина у Поречу. Мицко је издржао борбу и чак однео победу у којој је заробљен и ревизиони војвода ВМРОа Дамјан Груев. [5] Мицко је Груеву поклонио живот и пустио га под условом да више не напада Србе.[1] Груев је преко конзулата у Битољу и Скопљу пребачен у Бугарску и није предат Турцима. Због старости Мицко је убрзо пребачен у Србију. Након Младотурске револуције враћа се у Пореч. Турски циљ је био да обезглаве народ, па како им је Мицко Крстић био прва мета убијају га 13/16. октобра 1909. код села Ижишта у близини Кичева.[1][6][7]

Наслеђе[уреди]

Сликарка Надежда Петровић (1873-1915) написала је драму о његовом животу.[8]

Напомене[уреди]

  1. ^ Или 13. октобра 1909. године

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, Београд 1929, књига 2, 537.
  2. ^ С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 43-44.
  3. ^ Македонска енциклопедија, МАНУ, Скопие, (2009). стр. 765.
  4. ^ С. Краков, Пламен четништва, Београд 1930, 45-52.
  5. ^ T. Nikolov - 15, Приступљено 5. 4. 2013.
  6. ^ Краков (1930). стр. 192-197.
  7. ^ http://www.makedonika.org/whatsnew/fzf/15vancog.pdf
  8. ^ „Прво јавно читање драме Надежде Петровић "Војвода Мицко Поречанин". Влада Републике Србије. ; Петровић, Надежда (2005). Војвода Мицко Поречанин. Библиотека града Београда. ISBN 978-86-7191-071-2. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]