Мишел Онфре

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мишел Онфре
Michel Onfray - Theatre rond point - 2010-05-20.jpg
Онфре 2010.
Пуно имеМишел Онфре
Датум рођења(1959-01-01)1. јануар 1959.
Место рођењаШамбоа
Француска
ШколаUniversity of Caen Normandy
ЕпохаФилозофија ХХ и XXI века
РегијаЗападна филозофија
Школа филозофијеАтеизам, Пост-анархизам, Хедонизам
ИнтересовањаАтеизам, Религија, Етика Епикурејство, Материјализам, Естетика, Биоетика, Историја филозофије
ИдејеПринцип Гуливера (le principe de Gulliver)

Мишел Онфре (рођен 1. јануара 1959.) је савремени француски писац и филозоф који промовише хедонизам, атеизам[1][2] и анархизам.[2] Плодан је аутор и написао је преко 80 књига.[3][4]

Славу је стекао због својих књига Traité d'athéologie: Physique de la métaphysique (у преводу Атеистички Манифест: случај против хришћанства, јудаизма и ислама), Politique du rebelle: traité de résistance et d'insoumission, Physiologie de Georges Palante, portrait d'un nietzchéen de gauche, La puissance d'exister and La sculpture de soi.

Биографија[уреди]

Онфр у Шпанији 2009.

Онфре је рођен у породици Норманнских сељака, али су га родитељи оставили у католичком сиротишту (његова мајка је била смештена у истом том сиротишту у својој младости). Превазишао је ове прве тешкоће и успео је да докторира филозофију. Предавао је овај предмет ђацима у техничком средњој школи у Кану између 1983. и 2002. године, пре него што основао Université populaire de Caen, бесплатан универзитет основан на принципу Мишеловог манифеста из 2004. године La communauté philosophique.

Онфреова књига Traité d'Athéologie је била једна од најпродаванијих књига у Француској месецима када је објављена у пролеће 2005. Имала је одличан успех и у Италији, где је објављена у септембру 2005. Брзо је била број један у Италији на листи бестселера.

Његова књига Le crépuscule d'une idole : L'affabulation freudienne објављена 2010. године је била предмет озбиљних спорова у Француској због критике Фројда. Он признаје да Фројда као филозофа, али скреће пажњу на значајне трошкове Фројдових поступака и доводи у питање ефикасност његових метода.[5] Онфреу је атеиста[1] и аутор Атеистичког Манифеста.

Онфре је 2015. објавио "Космос", прву књигу трилогије. Иронично сматра да је то његова "прва књига".[6]

Филозофија[уреди]

Онфре пише да нема филозофије без сопствене психоанализе. Себе описује као атеисту[2] и сматра теистичке религије изговором. 

Поглед на историју западне филозофије и филозофског пројекта[уреди]

Онфре је објавио 9 књига у оквиру пројекта "Историја филозофије" под називом Контра-историја филозофије. У свакој од ових књига се бави одређеним историјским периодом у западној филозофији. Серија књига се састоји од: I Les Sagesses Antiques (2006) (о западној антици), II Le Christianisme hédoniste (2006) (хришћански хедонизам од ренесансног периода), III Les libertins baroques (2007) (о бароку), IV Les Ultras des Lumières (2007) (о радикалном добу просветитељства), V L'Eudémonisme social (2008) (o утилитаризму), VI Les Radicalités existentielles (2009) (о радикалном егзистенцијализму 19. и 20. века), VII La construction du surhomme: Jean-Marie Guyau, Friedrich Nietzsche (о концепту Надчовека), VIII Les Freudiens hérétiques (2013) и IX Les Consciences réfractaires (2013).

Хедонизам[уреди]

Онфре описује хедонизам "како интроспективни однос према животу заснован на задовољству себе и задовољству других, без наношења штете себи или било ком другом".[7] "Његов филозофски пројекат је да се дефинише етички хедонизам, радосни утилитаризам и генеричка естетика сензуалног материјализма, који истражују како да се користе мозак и тело у највећој могућој мери – док се филозофији враћа њена важна улога у уметности, политици, свакодневном животу и одлукама".[1]

Његови радови "су проучавали филозофске резонанце и компоненте (и проблеме) науке, уметности, гастрономије, секса и сензуалности, биоетике, вина и писања."[1] 

Његова филозофија је усмерена на "микро-револуције" или "револуције појединаца и малих група истомишљеника који живе по својим хедонистическим и либералним вредностима".[8]

Анархизам[уреди]

Однедавно је почео да користи термин постанархизам да опише свој приступ политици и етици.[9] Залаже се за анархизам као "Орвел, la philosophe Симон Веј, Жан Гренер, la French Theory avec Фуко, Делез, Бурдје, ГутариЛиотар, le Derrida de Politiques de l'amitié et du Droit à la philosophie, mais aussi Mai 68", ничеовски устанак у циљу да стављања тачке на "једну" истину и довођење разноврсности као доказа истине да би нестале аскетске хришћанске идеје и јавиле се нове могућности постојања".[10]

Политички хедонизам[уреди]

У La puissance d'exister: Manifeste hédoniste, Онфре тврди да политички аспект хедонизма постоји од Епикура до Џона Стјуарта Мила преко Џеремија Бентама. Политички хедонизам тежи да створи највећу срећу за највећи број људи.

Атеизам[уреди]

Блогер Ј. М. Корнвел је похвалио Онфреов Атеистички манифест: случај против хришћанства, јудаизма и ислама, тврдећи да је то "верска и историјска капсула времена", која садржи оно што он види као "праве обмане теолошке филозофије".[11]

Онфре однедавно промовише рад Жана Мелијеа,[1][12] католичког свештеника из 18. века који је тајно написао књигу филозофских есеја који промовишу атеизам.[12]

Université Populaire[уреди]

Онфре је био професор филозофије у средњој школи две деценије, све док није отишао у пензију 2002. године да би основао Université populaire de Caen (Народни Универзитет у Кану), на ком он и неколико његових колега предају филозофију и друге предмете.[1]

"Народни Универзитет, који је отворен за свакога ко није на државном универзитету, по принципу не прихвата никакав новац од државе. Онфре користи приходи од његових књига да помогне финансирању и универзитет је имао оргоман успех. Заснован је на принципима Онфреове књиге La Communauté Philosophique: Manifeste pour l'Université Populaire (2004), и сада има имитаторе у Пикардији, Арасу, Лиону, Нарбони и Ле Ману, а још 5 је у припреми."

Национална јавна радио мрежа Француска култура емитује његова предавања на универзитету о филозофским темама."[1]

Библиографија[уреди]

  • Le ventre des philosophes, critique de la raison diététique (1989)
  • Physiologie de Georges Palante, portrait d'un nietzchéen de gauche (1989)
  • Cynismes, portrait du philosophe en chien (1990)
  • L'art de jouir : pour un matérialisme hédoniste (1991)
  • La sculpture de soi : la morale esthétique (1991)
  • L'œil nomade : la peinture de Jacques Pasquier (1992)
  • La raison gourmande, philosophie du goût (1995)
  • Ars moriendi : cent petits tableaux sur les avantages et les inconvénients de la mort (1995)
  • Métaphysique des ruines : la peinture de Monsu Désidério (1995)
  • Les formes du temps : théorie du Sauternes (1996)
  • Politique du rebelle : traité de résistance et d'insoumission (1997)
  • À côté du désir d'éternité : fragments d'Égypte (1998)
  • Théorie du corps amoureux : pour une érotique solaire (2000)
  • Prêter un livre n'est pas voler son auteur (2000)
  • Antimanuel de philosophie : leçons socratiques et alternatives (2001)
  • Célébration du génie colérique : tombeau de Pierre Bourdieu (2002)
  • L'invention du plaisir : fragments cyréaniques (2002)
  • Esthétique du Pôle nord : stèles hyperborréennes (2002)
  • Splendeur de la catastrophe : la peinture de Vladimir Velickovic (2002)
  • Les icônes païennes : variations sur Ernest Pignon-Ernest (2003)
  • Archéologie du présent, manifeste pour l'art contemporain (2003)
  • Féeries anatomiques (2003)
  • La philosophie féroce : exercices anarchistes (2004)
  • La communauté philosophique (2004)
  • Traité d'athéologie : Physique de la métaphysique, Paris, Grasset, (2005); English translation by Jeremy Leggatt as Atheist Manifesto: The Case Against Christianity, Judaism, and Islam (New York: Arcade Publishing, 2007)
  • Théorie du voyage : poétique de la géographie, Paris, Galilée, 2005
  • La puissance d'exister, (2006) Grasset, ISBN 978-2-246-71691-4
  • Nietzsche: Se créer Liberté. (2010) Les Éditions du Lombard ISBN 978-2-8036-2650-2
  • Le Crépuscule d'une idole. L'Affabulation freudienne. (2010) Grasset (ISBN 978-2-246-76931-6)
  • Apostille au Crépuscule. Pour une psychanalyse non freudienne, (2010) Grasset (ISBN 978-2-246-75781-8)
  • L'Ordre libertaire. La vie philosophique d'Albert Camus, Flammarion, ISBN 978-2-08-126441-0, J'ai lu, ISBN 978-2-290-05980-7
  • Vies & mort d'un dandy. Construction d'un mythe, Galilée, ISBN 978-2-7186-0871-6
  • Journal hédoniste :
    • I. Le désir d'être un volcan (1996)
    • II. Les vertus de la foudre (1998)
    • III. L'archipel des comètes (2001)
    • IV. La lueur des orages désirés (2007)
  • La contre histoire de la philosophie:
    • I. Les Sagesses Antiques (2006)
    • II. Le Christianisme hédoniste (2006)
    • III. Les libertins baroques (2007)
    • IV. Les Ultras des Lumières (2007), Grasset, (ISBN 978-2-246-68921-8)
    • V. L'Eudémonisme social (2008), Grasset, (ISBN 978-2-246-68931-7)
    • VI. Les Radicalités existentielles (2009), Grasset, (ISBN 978-2-246-68941-6)
    • VII.La construction du surhomme: Jean-Marie Guyau, Friedrich Nietzsche

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 Ireland, Doug (зима 2006). „Introductory Note to Onfray”. New Politics. X (4). Приступљено 6. 4. 2014. 
  2. 2,0 2,1 "He is a self-described hedonist, atheist, libertarian, and left-wing anarchist".(en) France, Media, Michel Onfray, A self labeled Anarchist Philosopher
  3. ^ Ireland, Doug (зима 2006). „Introductory Note to Onfray”. New Politics. X (4). Приступљено 6. 4. 2014. »a gifted and prolific author who, at the age of only 46, has already written 30 books« 
  4. ^ Complete list of works on the French Wikipedia page
  5. ^ Un psychanalyste réagit au "Crépuscule d'une idole" de Michel Onfray - L'Express
  6. ^ Cosmos. Une ontologie matérialiste (pour pour tout le monde) • FLAMMARION • L'essai du mois, Michel Onfray, Cosmos, Nature, Catherine Portevin, Deuil, Pensée magique • Philoso...
  7. ^ "Atheism à la mode"
  8. ^ (en) France, Media, Michel Onfray, A self labeled Anarchist Philosopher
  9. ^ Michel Onfray : le post anarchisme expliqué à ma grand-mère
  10. ^ "qu'il considère comme une révolte nietzschéenne pour avoir mis fin à la Vérité "Une", révélée, en mettant en évidence la diversité de vérités, pour avoir fait disparaître les idéaux ascétiques chrétiens et fait surgir de nouvelles possibilités d'existence."
  11. ^ Cornwell, J. M. (24. 1. 2007). „Atheist Manifesto: The Case Against Christianity, Judaism and Islam”. The Celebrity Cafe. Архивирано из оригинала на датум 30. 09. 2009. Приступљено 1. 6. 2010. 
  12. 12,0 12,1 Michel Onfray, "Jean Meslier and 'The Gentle Inclination of Nature" (translated into English by Marvin Mandel), Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 8, 2006) (на језику: енглески) New Politics, Winter 2006

Додатна литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]