Пређи на садржај

Мијалгички енцефаломијелитис/cиндром хроничног умора

С Википедије, слободне енциклопедије
Мијалгички енцефаломијелитис/синдром хроничног умора
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалностнеурологија, реуматологија
МКБ-10G93.3
МКБ-9-CM780.71
DiseasesDB1645
MedlinePlus001244
eMedicinemed/3392 ped/2795
Patient UK[https://patient.info/doctor/myalgic-encephalomyelitischronic-fatigue-syndrome-mecfs-pro myalgic-encephalomyelitischronic-fatigue-syndrome-mecfs-pro Мијалгички енцефаломијелитис/cиндром хроничног умора]
MeSHD015673

Мијалгични енцефаломијелитис/синдром хроничног умора (енгл. Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome - ME/CFS[1]) је хронична мултисистемска болест, коју карактерише пре свега специфичан, пролонгиран и тежак умор који не престаје након одмора. Остали симптоми болести су веома бројни, између осталих укључују болове у мишићима и зголобовима, поремећаје сна, вртоглавицу или несвестицу у усправном положају односно ортостатску интолеранцију, проблеме са памћењем и концентрацијом. Симптом који је карактеристичан јесте исцрпљеност након чак и мањег физичког или менталног напора, праћена погоршањем симптома (енгл. post-exertional malaise -PEM).[2] Узроци овог стања су недовољно познати, међутим болест нејчешће настаје након одређених инфекција. Болест значајно мења живот пацијента, значајно умањује његов квалитет и пацијентове могућности, утиче на бројне органске системе, и због назива се не сме свести на пуки умор.[3] Дијагноза се поставља на основу одређених дијагностичких критеријума. Сви дијагностички критеријуми захтевају да симптоми нису узроковани ни једним другим медицинским стањем. Прогноза болести није довољно истражена, постоји индиција да до оздрављења долази у само 5-10% случајева.[4] Након пандемије корона вируса (COVID 19) сматра се да је болест учесталија.[5] Према резултатима истраживања заснованог на дијагнози коју је поставио лекар или медицински стручњак учесталост МЕ/СХУ је 1.3% одрасле популације.[6] Иако процене заступљености МЕ/СХУ још увек варирају, не може се сматрати да је МЕ/СХУ ретка болест.

МЕ/СХУ се јавља чешће код жена него код мушкараца.[7][8] Заступљеност код педијатријске популације је мања, међутим није довољно истражена, и процене варирају од 0.10% до 0.75%. [9][10] Медицинска испитивања која истражују могућност развијања широко прихваћеног дијагностичког средства за МЕ/СХУ често показују обећавајуће резултате.[11][12][13] Иако за сада не постоји адекватно и довољно специфично дијагностичко средство, бројне студије показују различите патолошке промене које погаћају различите органске системе.[14][15][16]Мада бројна испитивања могу у одређеној мери да помогну у постављању дијагнозе, сама МЕ/СХУ дијагноза се поставља искључивањем свих осталих дијагноза, што се темељи претежно на пацијентовој историји болести и критеријима симптома.[17] МЕ/СХУ представља озбиљну претњу здрављу, а основни изазов здравствених система јесте пружање адекватне едукације лекарима у погледу дијагностификовања и лечења, заштита права пацијената, као и већа улагања у истраживања, с обзиром да до сада није одобрен ниједан лек искључиво намењен лечењу МЕ/СХУ.[18]

Знакови и симптоми

[уреди | уреди извор]

Почетак

[уреди | уреди извор]

МЕ/СХУ се може развити постепено или изненада.[19]Изненадна појава може бити праћена стањем сличном грипу.[20] Најчешће се развија након акутне инфекције, у до 80% случајева, често се спомињу инфекцијe Епштајн-Баровим вирусом (ЕБВ), други херпес вируси, вирус реке Рос (РРВ), вирус Рубеоле, Coxiella Burnetti (узрочник Кју грознице), САРС-ЦоВ-2, ентеровируси, микоплазма пнеумоније и многи други узрочници.[21] Поред различитих инфекција, пријављени су и други окидачи: стрес, трудноћа, трауматска повреда, хируршка интервенција и изложеност околиним токсичним факторима, попут буђи.[22][23]

Симптоми

[уреди | уреди извор]

Најчешћи дијагностички критеријум и дефиниција која се коришти за истраживачке и клиничке сврхе објављена је од стране америчког Центара за контролу и превенцију болести (CDC).[24] CDC дефиниција захтева да су следећа два критеријума задовољена:[25]

  1. Нова појава (а не целоживотна) необјашњивог, перзистентаног телесног умора независног од напора, који се одмором битно не поправља, те који узрокује знатно смањење ранијег нивоа активности.
  2. Четири или више од следећих симптома у трајању од шест мјесеци или дуже:
  • Оштећено памћење или концентрација
  • опште лоше осећање ("малаксалост") након напора, при чему физички или ментални напори узрокују „екстремну, продужену исцрпљеност и лоше осећање“
  • Сан који не доноси одмор нити освежење
  • Мишићни бол (мијалгија)
  • Бол у више зглобова (артралгија)
  • Главобоља нове врсте или јачег интензитета
  • Упале грла, честе или понављајуће
  • Болно осјетљиви лимфни чворови (на врату или под пазухом)

Кад се симптоми могу приписати другим стањима и болестима, дијагноза МЕ/СХУ се искључује. CDC посебно наводи неколико болести чији симптоми подсјећају на МЕ/СХУ: мононуклеоза, борелиоза (Лумеова болест), лупус, мултипла склероза, фибромијалгија, примарни поремећаји спавања, тешки депресивни поремећаји. Такође, нежељени учинци неких лекова могу да личе на МЕ/СХУ.[25]

Нивои активности

[уреди | уреди извор]

Пацијенти се жале на велико смањење нивоа телесне активности[26], са последичном онеспособљеношћу попут других медицинских стања праћених умором[27], као што су: мултипла склероза, касни ступањ AIDS-а, лупус еритематозус, реуматоидни артритис, срчана болест, завршни ступањ престанка рада бубрега, хронична опструктивна болест плућа, те учинци хемотерапије.[28] Тежина симптома и онеспособљености једнака је у оба пола[29]; код свих оболелих јавља се јаки, онеспособљавајући хронични бол.[30] Међутим, функционални капацитет обољелих од МЕ/СХУ веома се разликује од особе до особе.[31] Док неки болесници воде релативно нормалне животе, остали су потпуно везани уз кревет и неспособни да брину о себи. Више од половине оболелих неспособно је за рад, а готово две трећине због своје болести има смањену радну способност. Више од половине оболелих је на боловању, а мање од петине ради пуно радно време.[17]

Снимање мозга, упоређивање адолесцената са ЦФС -ом и здраве контроле које показују абнормалну мрежну активност у регионима мозга.

Механизам

[уреди | уреди извор]

Механизми и патогенеза МЕ/СХУ су непознати.[4] Спровођена су истраживања и испитиване хипотезе о биомедицинским и епидемиолошким карактеристикама болести. То је обухватало оксидативни стрес, генетску предиспозицију,[32] инфекцију вирусима и патогеним бактеријама, абнормалност хипоталамо-хипофизно-адреналне осовине (иако није јасно је ли она CFS узрок или посљедица), аутоимунитет, имунолошку дисфункцију, као и менталне и психосоцијалне чиниоце који би могли узроковати или доприносити овој болести.[33]

Психолошки чиниоци

[уреди | уреди извор]

МЕ/СХУ представља биолошку болест а не психолошки поремећај.[34] Систематско истраживање карактерних чинилаца уродило је закључком да, иако се чини да карактер можда игра улогу у МЕ/СХУ, тешко је извући опште закључке или потврду да веза између карактерних црта и СКУ заиста постоји.[35] Уопште, није доказан нити један клинички користан ризични чинилац.[36]

Класификација

[уреди | уреди извор]

Будући да не постоје никакве медицинске претраге нити физички знакови на основу којих би се поставила дијагноза МЕ/СХУ,[4] pretrage se koriste samo da bi se isključili drugi mogući uzroci simptoma.[37] Најчешће и најшире кориштен[24] клинички и истраживачки опис МЕ/СХУ је ЦДЦ дефиниција објављена 1994.[37] Дефиниција коју је дао ЦДЦ 1994. године, такође позната и као Фукудина дефиниција (према првом аутору извештаја), темељена је на Холмсовом или ЦДЦ 1988 систему бодовања.[38] Критеријуми из 1994. захтевају постојање само четири симптома уз постојање умора, док су критеријуми из 1988. захтевали шест до осам симптома.[39]

Остале важније дефиниције МЕ/СХУ:

  • Оксфордски критеријуми (1991)[40]
  • Канадска дефиниција МЕ/СХУ из 2003. године[41] развијена је „у покушају да се искључе психијатријски случајеви“.[42] Ова дефиниција захтева постојање симптома из бар једне категорије аутономних, неуроендокриних или имунолошких симптома. Лекари британског Националног здравственог система (engl. National Health Service) противе се употреби ове дефиниције случајева, будући да би се применом захтева за овим додатним симптомима/знаковима могли изоставити неки пацијенти;[39] осим тога, ти критеријуми нису проверени за примену у истраживачке сврхе.[43]

Коришћење различитих дефиниција може утицати на избор типова пацијената,[44] а постоји и истраживање које сугерира да подтипови пацијената оболелих од МЕ/СХУ заиста постоје.[45][46][47][48] Клиничке смернице, којима је циљ унаприђење дијагностике, поступака и лечења, се темеље на описима случајева. Смернице се обично израђују на националним или интернационалним нивоима, а обично то чине медицинска удружења или државна тела након што су смернице проверене и доказане као ваљане, те обично садрже и изјаве о консензусу.

Лечење

[уреди | уреди извор]

Многи пацијенти се чак ни уз лечење никад не опораве сасвим од МЕ/СХУ, осим тога, нема универзално делотворног начина лечења.[49] Као методе лечења препоручују се дијете односно нутриционистика, дијетарни суплементи, антидепресиви, аналгетици, ходање, те комплементарна и алтернативна медицина.[24]Предлагани су разни други начини лечења МЕ/СХУ, али њихова делотворност није потврђена.[42] Лекови од којих се очекивала делотворност у смањивању поремећаја узрокованих стресом су антидепресиви и имуномодулатори.[50] Многи пацијенти са МЕ/СХУ су преосјетљиви на лекове, посебно на седативе, док неки пате до преосетљивости на храну и хемијске материје.[51]

Прогноза

[уреди | уреди извор]

Опоравак

[уреди | уреди извор]

Систематски прегледни рад који је обухватио 14 истраживања исхода нелечених болесника са МЕ/СХУ открила је да је „медијан стопе потпуног опоравка 5% (распон, 0–31%), те да је медијан пропорције пацијената код којих је дошло до побољшања 39,5% (распон, 8–63%). Стопа повратка на посао је у три обухваћене студије исхода била од 8 до 30%. У пет студија се током раздобља праћења погоршање симптома јавило у 5 до 20% пацијената.[52] Други је прегледни рад открио да деца имају бољу прогнозу од одраслих, те да се током раздобља праћења опоравило 54–94% деце, у поређењу са 10% одраслих који су се вратили на ниво функционисања од пре болести.[53] Према ЦДЦ, кашњење с дијагнозом и почињањем лечења може смањити шансу за опоравак.[54]

Смрти

[уреди | уреди извор]

Веза МЕ/СХУ и смртности није довољно истражена. Систематски прегледни рад који је обухватио 14 истраживања исхода нелечених болесника са МЕ/СХУ забележио је 8 смрти, од којих две нису биле у вези са МЕ/СХУ, један испитаник починио је самоубиство, а околности смрти остале петорице остале су нејасне.[52] До данас су проведене две студије о очекиваном трајању живота оболелих од МЕ/СХУ. Прелиминарна студија чланова група за самопомоћ оболелих од МЕ/СХУ известила је о већој вероватноћи умирања у ранијој доби од карцинома и самоубиства,[55] док је друга студија с много већим бројем испитаника и дужим периодом праћења открила да се стопа смртности оболелих од МЕ/СХУ не разликује од оне код опште популације у САД.[56]

Епидемиологија

[уреди | уреди извор]

Према резултатима истраживања заснованог на дијагнози коју је поставио лекар или медицински стручњак учесталост МЕ/СХУ је 1.3% одрасле популације.[6] Према скорашњој студији у Енглеској од МЕ/СХУ болује 404.000 људи, с тим да је примећен неједнак приступ МЕ/СХУ дијагнози.[57] Чини се да су овој болести подложне све етничке и расне групе, те да су групе с нижим приходима нешто склоније појави МЕ/СХУ.[8] Жене обољевају чешће, те чине 60 до 85% од укупног броја случајева; ипак, постоје назнаке да је преваленција међу мушкарцима нижа због непријављивања случајева. Има индиција да крвни сродници људи који болују од МЕ/СХУ имају нешто већу вероватноћу да оболе.[8][58] Нема доказа да је МЕ/СХУ заразна болест, иако се понекад јавља код више чланова исте породице; верује се да је присутан генетски фактор у одређеном обиму.[59]

Сличне болести и болести из истог спектра

[уреди | уреди извор]

Неке болести се значајно преклапају са МЕ/СХУ. Поремећаји штитне жлезде, анемија и дијабетес су само неке од болести које ваља искључити код пацијента код којега се сумња на МЕ/СХУ.[37][39][60]

Особе с фибромиалгијом пате од мишићних боли и поремећаја спавања. Умор и мишићна бол често се јављају као у почетним фазама разних насљедних болести мишића, а такође и у неким аутоимуним, ендокринолошким и метаболичким синдромима; како код њих нема очитих биохемијских/метаболичких поремећаја нити неуролошких симптома, сметње се код таквих болесника често приписују МЕ/СХУ или фибромиалгији. Вишеструка хемијска преосетљивост, и пост-полио синдром имају симптоме сличне онима у МЕ/СХУ,[61][62] а за овај други се сматра да има заједничку патофизиолошку основу са МЕ/СХУ.[62]

Иако постлајм синдром и МЕ/СХУ имају многе исте карактеристике/симптоме, једна је студија показала да пацијенти с постлајм синдромом имају више когнитивних сметњи, а пацијенти са МЕ/СХУ имају више симптома налик грипу.[63]

Осећај потиштености је такође и веома учестала реакција на губитке узроковане хроничном болешћу[64], што у неким случајевима може прерасти у коморбидну ситуациону депресију.

Коморбидитет

[уреди | уреди извор]

Многи пацијенти обољели од МЕ/СХУ често имају и друге медицинске проблеме или сродне дијагнозе. Честа је коморбидна фибромиалгија, али само пацијенти с фибромиалгијом показују абнормалне одговоре на бол.[65] Фибромиалгија се појављује код великог постотка оболелих до МЕ/СХУ у времену од појаве до друге године трајања МЕ/СХУ, па неки истраживачи сугеришу да су фибромиалгија и МЕ/СХУ сродне болести.[66] Како је већ споменуто, многи болесници са МЕ/СХУ такође имају и друге сметње као што су синдром иритабилног црева, бол у темпоромандибуларном зглобу, главобољу укључиво и мигрену, те друге облике мијалгије. Оболели од МЕ/СХУ имају значајно већу учесталост поремећаја расположења него општа популација.[67] У поређењу с популацијом која не осјећа умор, мушки болесници са МЕ/СХУ имају већу учесталост стања познатог као простатитис), а жене оболеле од МЕ/СХУ имају већу учесталост хроничног бола у карлици.[68] МЕ/СХУ је значајно чешћи код жена с ендометриозом него у општој женској популацији у САД.[69]

Историја

[уреди | уреди извор]

Године 1934, је у Окружној болници Лос Анђелоса забележена епидемија стања које је тад названо „атипични полиомијелитис“. Стање је било веома налик на оно које се данас назива МЕ/СХУ, тад је сматрано обликом полиомијелитиса, а захватило је велик број медицинских сестара и лекара.[70] Године 1955. у лондонској Ројал фри болници избила је још једна епидемија која је претежно захватила медицинско особље. Такође је личила на СКУ, а названа је Ројал фри болест (болест болнице „Ројал фри“) и бенигни мијалгички енцефаломијелитис. Описали су је Ахенсон, Рамсеј и други.[71] Године 1969. бенигни миалгички енцефаломијелитис је по први пут уврштен у Међународну класификацију болести, и то у групу Болести нервног система.[72]

Назив синдрома хроничног умора предложен је 1988. године у чланку „Синдром хроничног умора: радна дефиниција“, као замјена за синдром хроничне Епстајн-Барове вирозе. Ова радна дефиниција болести објављена је након што су епидемиолози америчког Центра за контролу и спречавање болести испитали пацијенте захваћене епидемијом на подручју језера Тахо.[73][74][75] Године 2006. је амерички ЦДЦ отпочео с програмом информисања широке јавности о синдрому хроничног умора.[4] Тренутно је у најширој употреби назив МЕ/СХУ који симболизује различита становишта о болести, и вероватно је да ће са даљим напретком у истраживањима претрпети измене.

Друштво и култура

[уреди | уреди извор]

Социјални аспекти

[уреди | уреди извор]

Због недовољне свести и едукације о МЕ/СХУ, недостатка поузданог дијагностичког биомаркера, ова болест често повлачи значајну социјалну стигму. Једна је студија показала да оболели од МЕ/СХУ трпе тежак психосоцијални терет.[76] У једној другој студији коју је провело британско удружење пацијената на 2338 испитаника показало је да управо болесници с најтежим симптомима често добивају најмање потпоре од здравствених и социјалних служби.[77] Такође је доказано да оболели од МЕ/СХУ добивају мање социјалне потпоре него пацијенти излечени од карцинома или пак здрави испитаници из контролне групе, што може перпетуирати тежину умора и функционалну онеспособљеност у МЕ/СХУ.[78] Истраживање које је провео Тимес Труст открило је да деца оболела од МЕ/СХУ често тврде како се боре за признавање својих потреба и/или осјећају да их здравствено и наставно особље злоставља.[79] Недореченост МЕ/СХУ као медицинског стања узрокује јак осјећај стигматизираности.[80] Друга студија сугерише да, иако нема полне разлике у симптомима МЕ/СХУ, мушкарци и жене различито перципирају своју болест, а здравствени радници третирају их на различите начине.[81] Анксиозност и депресија честа су последица емоционалних, социјалних и финансијских криза узрокованих МЕ/СКУ; анализа података о смрти оболелих од МЕ/СХУ показала је да је самоубиство један од три најчешћа узрока смрти, те да је просечно доба самоубојица са МЕ/СХУ много ниже од просечног доба самоубојица из опште популације.[55]

Односи лекар - пацијент

[уреди | уреди извор]

У почетку многи лекари нису признавали МЕ/СХУ као реално постојеће медицинско стање, нити је постојало слагање колика је преваленција МЕ/СХУ.[82][83] Било је много неслагања у погледу вероватних узрока, дијагностике и лечења те болести.[84][85][86][87][88] Контекст у којем се побија постојање ове болести може тешко погодити оболеле од МЕ/СХУ, оштетити однос лекара и пацијента, лекарево поуздање да је у стању да дијагнозира и лечи, способност да с пацијентом разговара о тој болести, те потакнути болна питања о одштети, боловању, кривици.[89] Оболели од МЕ/СХУ жале се како морају водити тешку борбу за здравствену помоћ и законско признавање, а све због бирократског негирања ове болести услед недостатка прецизног дијагностичког биомаркера. Неслагања о томе како би здравствени систем требало да се постави према овој болести узроковало је дуготрајан и скуп сукоб свих умешаних.[83][90]

Назив

[уреди | уреди извор]

Избор назива за синдром хроничног умора био је велик проблем будући да нема сугласности између клиничке, истраживачке и болесничке заједнице о карактеристикама и узроцима ове болести. Различити ауторитети за ову болест сматрају да је МЕ/СХУ болест средишњег живчаног система, инфективна или постинфективна болест; кардиоваскуларни, имунолошки или психијатријски поремећај; сматрају и да МЕ/СХУ може бити не само један хомогени поремећај са широким спектром клиничких слика, већ и група различитих поремећаја који имају исте клиничке карактеристике.

Различите заједнице су у разна времена називале ову болест веома различито. Осим назива „синдром хроничног умора“, кориштени су и називи: Акурејријева болест, бенигни мијалгички енцефаломијелитис, синдром имунолошке дисфункције с хроничним умором, хронична инфективна мононуклеоза, епидемијски мијалгички енцефаломијелитис, епидемијска неуромијастенија, исландска болест, мијалгички енцефалитис, мијалгичка енцефалопатија, поствирални синдром хроничног умора, raphe nucleus енцефалопатија, болест болнице Ројал фри, Тапануи грипа, јапијевска грипа (који се данас сматра погрдним).[91][92] Поједини верују да би на пример назив „синдром имунолошке дисфункције с хроничним умором“, боље описао ову болест. [93] МЕ/СХУ је прихваћен као компромисно решење, између различитих ставова. У једном коментару у Ланцету 2002. године цитирано је истраживање „Радне групе за синдром хроничног умора/мијалгички енцефаломијелитис"[94] уз објашњење како чињеница да се за ову болест користе оба назива симболизује поштовање различитих становишта о њој, уз признавање да и даље нема консензуса о називу који би био свима прихватљив.[95] Вероватно је да ће тренутно преовлађујући назив МЕ/СХУ претрпети измене, у складу са напретком у истраживањима.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Bateman, L.; Bested A. C.; Hector F. B.; Cheda B. V.; Chu L.; Curtin J. M.; Dempsey T. T. et. al. (2021). „Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome: Essentials of Diagnosis and Management”. Mayo Clinic Proceedings. 96 (11): 2861—2878. PMID 34454716. doi:10.1016/j.mayocp.2021.07.004 — преко Elsevier Science Direct. 
  2. ^ CDC (2024-08-26). „Strategies to Prevent Worsening of Symptoms”. Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-25. 
  3. ^ CDC (2024-08-26). „Clinical Overview of ME/CFS”. Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-25. 
  4. ^ а б в г „Chronic Fatigue Syndrome Basic Facts” (htm). Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Приступљено 7. 2. 2008. 
  5. ^ Vernon, Suzanne D.; Zheng, Tianyu; Do, Hyungrok; Marconi, Vincent C.; Jason, Leonard A.; Singer, Nora G.; Natelson, Benjamin H.; Sherif, Zaki A.; Bonilla, Hector Fabio; Taylor, Emily; Mullington, Janet M.; Ashktorab, Hassan; Laiyemo, Adeyinka O.; Brim, Hassan; Patterson, Thomas F. (2025-04). „Incidence and Prevalence of Post-COVID-19 Myalgic Encephalomyelitis: A Report from the Observational RECOVER-Adult Study”. Journal of General Internal Medicine. 40 (5): 1085—1094. ISSN 1525-1497. PMC 11968624 Слободан приступ. PMID 39804551. doi:10.1007/s11606-024-09290-9.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  6. ^ а б Jason, LA (1999). „A community-based study of chronic fatigue syndrome”. Arch. Intern. Med. 159 (18): 2129—37. PMID 10527290. doi:10.1001/archinte.159.18.2129. 
  7. ^ Gallagher AM, Thomas JM, Hamilton WT, White PD (2004). „Incidence of fatigue symptoms and diagnoses presenting in UK primary care from 1990 to 2001”. J R Soc Med. 97 (12): 571—5. PMC 1079668 Слободан приступ. PMID 15574853. doi:10.1258/jrsm.97.12.571. 
  8. ^ а б в „Chronic Fatigue Syndrome Who's at risk?”. Centers for Disease Control and Prevention. 10. 3. 2006. Приступљено 7. 2. 2008. 
  9. ^ Brimmer, Dana J.; Lin, Jin-Mann S.; Selinger, Howard A.; Issa, Anindita; Fall, Elizabeth A.; Unger, Elizabeth R. „Pediatric Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (ME/CFS): A Diagnostic and Communication Case Study for Health Care Providers in Training”. MedEdPORTAL. 21: 11507. doi:10.15766/mep_2374-8265.11507. 
  10. ^ Jason, Leonard A.; Katz, Ben Z.; Sunnquist, Madison; Torres, Chelsea; Cotler, Joseph; Bhatia, Shaun (2020-08). „The Prevalence of Pediatric Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome in a Community‑Based Sample”. Child & Youth Care Forum. 49 (4): 563—579. ISSN 1053-1890. PMC 8186295 Слободан приступ. PMID 34113066. doi:10.1007/s10566-019-09543-3.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Hunter, Ewan; Alshaker, Heba; Bundock, Oliver; Weston, Cicely; Bautista, Shekinah; Gebregzabhar, Abel; Virdi, Anya; Croxford, Joseph; Dring, Ann; Powell, Ryan; Vugrinec, Dominik; Kingdon, Caroline; Wilson, Carol; Dowrick, Sarah; Green, Jayne (2025-10-08). „Development and validation of blood-based diagnostic biomarkers for Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (ME/CFS) using EpiSwitch® 3-dimensional genomic regulatory immuno-genetic profiling”. Journal of Translational Medicine. 23 (1): 1048. ISSN 1479-5876. PMC 12506310 Слободан приступ. PMID 41057909. doi:10.1186/s12967-025-07203-w. 
  12. ^ Castro-Marrero, Jesús; Zacares, Mario; Almenar-Pérez, Eloy; Alegre-Martín, José; Oltra, Elisa (2021-09-15). „Complement Component C1q as a Potential Diagnostic Tool for Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome Subtyping”. Journal of Clinical Medicine. 10 (18): 4171. ISSN 2077-0383. PMC 8467657 Слободан приступ. PMID 34575280. doi:10.3390/jcm10184171. 
  13. ^ Maksoud, Rebekah; Magawa, Chandi; Eaton-Fitch, Natalie; Thapaliya, Kiran; Marshall-Gradisnik, Sonya (2023-05-24). „Biomarkers for myalgic encephalomyelitis/chronic fatigue syndrome (ME/CFS): a systematic review”. BMC Medicine (на језику: енглески). 21 (1): 189. ISSN 1741-7015. PMC 10206551 Слободан приступ. PMID 37226227. doi:10.1186/s12916-023-02893-9. 
  14. ^ Komaroff, Anthony L.; Dantzer, Robert (2025-08-19). „Causes of symptoms and symptom persistence in long COVID and myalgic encephalomyelitis/chronic fatigue syndrome”. Cell Reports. Medicine. 6 (8): 102259. ISSN 2666-3791. PMC 12432373 Слободан приступ. PMID 40744021. doi:10.1016/j.xcrm.2025.102259. 
  15. ^ Renz-Polster, Herbert; Tremblay, Marie-Eve; Bienzle, Dorothee; Fischer, Joachim E. (2022-05-09). „The Pathobiology of Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome: The Case for Neuroglial Failure”. Frontiers in Cellular Neuroscience (на језику: енглески). 16. ISSN 1662-5102. doi:10.3389/fncel.2022.888232. 
  16. ^ Deumer, Undine-Sophie; Varesi, Angelica; Floris, Valentina; Savioli, Gabriele; Mantovani, Elisa; López-Carrasco, Paulina; Rosati, Gian Marco; Prasad, Sakshi; Ricevuti, Giovanni (2021-10-19). „Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (ME/CFS): An Overview”. Journal of Clinical Medicine (на језику: енглески). 10 (20): 4786. ISSN 2077-0383. doi:10.3390/jcm10204786. Архивирано из оригинала 2025-05-15. г. 
  17. ^ а б Ross SD, Estok RP, Frame D, Stone LR, Ludensky V, Levine CB (2004). „Disability and chronic fatigue syndrome: a focus on function.”. Arch Intern Med. 164 (10): 1098—107. PMID 15159267. doi:10.1001/archinte.164.10.1098. 
  18. ^ Agarwal, Priya; Friedman, Kenneth J. (2025-08-05). „Reframing Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (ME/CFS): Biological Basis of Disease and Recommendations for Supporting Patients”. Healthcare (Basel, Switzerland). 13 (15): 1917. ISSN 2227-9032. PMC 12346739 Слободан приступ. PMID 40805949. doi:10.3390/healthcare13151917. 
  19. ^ Evans, Meredyth Anne; Jason, Leonard A. (2018-01-22). „Onset patterns of chronic fatigue syndrome and myalgic encephalomyelitis”. Research on Chronic Diseases (на језику: енглески). 2 (1): 1—30. 
  20. ^ Afari N, Buchwald D (2003). „Chronic fatigue syndrome: a review”. Am J Psychiatr. 160 (2): 221—36. PMID 12562565. doi:10.1176/appi.ajp.160.2.221. Архивирано из оригинала 12. 06. 2011. г. Приступљено 08. 08. 2010. 
  21. ^ CDC (2024-08-26). „Clinical Overview of ME/CFS”. Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-25. 
  22. ^ Chu, Lily; Valencia, Ian J.; Garvert, Donn W.; Montoya, Jose G. (2019). „Onset Patterns and Course of Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome”. Frontiers in Pediatrics. 7: 12. ISSN 2296-2360. PMC 6370741 Слободан приступ. PMID 30805319. doi:10.3389/fped.2019.00012. 
  23. ^ Campen, C. (Linda) M. C. van; Rowe, Peter C.; Visser, Frans C. (2021-12-24). „Orthostatic Symptoms and Reductions in Cerebral Blood Flow in Long-Haul COVID-19 Patients: Similarities with Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome”. Medicina (на језику: енглески). 58 (1): 28. ISSN 1648-9144. doi:10.3390/medicina58010028. Архивирано из оригинала 2025-04-20. г. 
  24. ^ а б в Wyller, VB (2007). „The chronic fatigue syndrome--an update”. Acta Neurologica Scandinavica. Supplementum. 187: 7—14. PMID 17419822. doi:10.1111/j.1600-0404.2007.00840.x. 
  25. ^ а б „Chronic Fatigue Syndrome: Diagnosing CFS”. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Приступљено 22. 1. 2009. 
  26. ^ McCully KK, Sisto SA, Natelson BH (1996). „Use of exercise for treatment of chronic fatigue syndrome.”. Sports Med. 21 (1): 35—48. PMID 8771284. S2CID 239650. doi:10.2165/00007256-199621010-00004. 
  27. ^ Solomon, L.; Nisenbaum, R.; Reyes, M.; Papanicolaou, D. A.; Reeves, W. C. (2003). „Functional status of persons with chronic fatigue syndrome in the Wichita, Kansas, population”. Health and Quality of Life Outcomes. 1: 48. PMC 239865 Слободан приступ. PMID 14577835. doi:10.1186/1477-7525-1-48 Слободан приступ. 
  28. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Clinical Course”. Centers for Disease Control and Prevention. 9. 5. 2006. Приступљено 15. 1. 2009. 
  29. ^ Ho-Yen DO, McNamara I (1991). „General practitioners' experience of the chronic fatigue syndrome”. Br J Gen Pract. 41 (349): 324—6. PMC 1371754 Слободан приступ. PMID 1777276. 
  30. ^ Meeus M, Nijs J, Meirleir KD (2007). „Chronic musculoskeletal pain in patients with the chronic fatigue syndrome: A systematic review.”. Eur J Pain. 11 (4): 377—386. PMID 16843021. S2CID 21414690. doi:10.1016/j.ejpain.2006.06.005. 
  31. ^ Vanness JM; Snell CR; Strayer DR; Dempsey L 4th, Stevens SR (2003). „Subclassifying chronic fatigue syndrome through exercise testing.”. Med Sci Sports Exerc. 35 (6): 908—13. PMID 12783037. S2CID 9448181. doi:10.1249/01.MSS.0000069510.58763.E8. 
  32. ^ Sanders P, Korf J (2007). „Neuroaetiology of chronic fatigue syndrome: An overview”. World J Biol Psychiatry. 9 (3): 1—7. PMID 17853290. doi:10.1080/15622970701310971. 
  33. ^ Vercoulen, JH; Swanink, CM; Galama, JM (1998). „The persistence of fatigue in chronic fatigue syndrome and multiple sclerosis: development of a model”. J Psychosom Res. 45 (6): 507—17. PMID 9859853. doi:10.1016/S0022-3999(98)00023-3. 
  34. ^ CDC (2024-08-26). „Clinical Overview of ME/CFS”. Myalgic Encephalomyelitis/Chronic Fatigue Syndrome (на језику: енглески). Приступљено 2025-11-25. 
  35. ^ van Geelen SM, Sinnema G, Hermans HJ, Kuis W (јануар 2007). „Personality and chronic fatigue syndrome: Methodological and conceptual issues.” (PDF). Clin Psychol Rev. 27 (8): 885—903. PMID 17350740. doi:10.1016/j.cpr.2007.01.010. 
  36. ^ Hempel S, Chambers D, Bagnall AM, Forbes C (јул 2008). „Risk factors for chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis: a systematic scoping review of multiple predictor studies.”. Psychol Med. 38 (7): 915—26. PMID 17892624. doi:10.1017/S0033291707001602. 
  37. ^ а б в Fukuda K, Straus S, Hickie I, Sharpe M, Dobbins J, Komaroff A (15. 12. 1994). „The chronic fatigue syndrome: a comprehensive approach to its definition and study. International Chronic Fatigue Syndrome Study Group.”. Ann Intern Med. 121 (12): 953—9. PMID 7978722. doi:10.7326/0003-4819-121-12-199412150-00009. 
  38. ^ Holmes, G. P.; Kaplan, J. E.; Gantz, N. M.; Komaroff, A. L.; Schonberger, L. B.; Straus, S. E.; Jones, J. F.; Dubois, R. E.; Cunningham-Rundles, C.; Pahwa, S. (1988). „Chronic fatigue syndrome: A working case definition”. Ann Intern Med. 108 (3): 387—9. PMID 2829679. doi:10.7326/0003-4819-108-3-387. .
  39. ^ а б в Guideline 53: Chronic fatigue syndrome/myalgic encephalomyelitis (or encephalopathy). London: National Institute for Health and Clinical Excellence. 2007. ISBN 978-1-84629-453-2. 
  40. ^ Sharpe M, Archard L, Banatvala J, Borysiewicz L, Clare A, David A, Edwards R, Hawton K, Lambert H, Lane R (1991). „A report--chronic fatigue syndrome: guidelines for research”. J R Soc Med. 84 (2): 118—21. PMC 1293107 Слободан приступ. PMID 1999813. doi:10.1177/014107689108400224. 
  41. ^ Carruthers, BM (2003). „Myalgic encephalomyalitis/chronic fatigue syndrome: Clinical working definition, diagnostic and treatment protocols” (PDF). Journal of Chronic Fatigue Syndrome. 11 (1): 7—36. doi:10.1300/J092v11n01_02. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 12. 2008. г. Приступљено 11. 7. 2012. 
  42. ^ а б Prins JB, van der Meer JW, Bleijenberg G (2006). „Chronic fatigue syndrome”. Lancet. 367 (9507): 346—55. PMID 16443043. doi:10.1016/S0140-6736(06)68073-2. 
  43. ^ Wearden AJ, Riste L, Dowrick C, Chew-Graham C, Bentall RP, Morriss RK, Peters S, Dunn G, Richardson G, Lovell K, Powell P (2006). „Fatigue Intervention by Nurses Evaluation - The FINE Trial. A randomised controlled trial of nurse led self-help treatment for patients in primary care with chronic fatigue syndrome: study protocol”. BMC Med. 4 (9): 9. PMC 1456982 Слободан приступ. PMID 16603058. doi:10.1186/1741-7015-4-9 Слободан приступ. 
  44. ^ Reeves WC, Lloyd A, Vernon SD, Klimas N, Jason LA, Bleijenberg G, Evengard B, White PD, Nisenbaum R, Unger ER (2003). „Identification of ambiguities in the 1994 chronic fatigue syndrome research case definition and recommendations for resolution.”. BMC Health Serv Res. 3 (1): 25. PMC 317472 Слободан приступ. PMID 14702202. doi:10.1186/1472-6963-3-25 Слободан приступ. 
  45. ^ Jason LA, Corradi K, Torres-Harding S, Taylor RR, King C (2005). „Chronic fatigue syndrome: the need for subtypes.”. Neuropsychol Rev. 15 (1): 29—58. PMID 15929497. S2CID 8153255. doi:10.1007/s11065-005-3588-2. 
  46. ^ Whistler T, Unger ER, Nisenbaum R, Vernon SD (2003). „Integration of gene expression, clinical, and epidemiologic data to characterize Chronic Fatigue Syndrome”. J Transl Med. 1 (1): 10. PMC 305360 Слободан приступ. PMID 14641939. doi:10.1186/1479-5876-1-10 Слободан приступ. 
  47. ^ Kennedy G, Abbot NC, Spence V, Underwood C, Belch JJ (фебруар 2004). „The specificity of the CDC-1994 criteria for chronic fatigue syndrome: comparison of health status in three groups of patients who fulfill the criteria”. Ann Epidemiol. 14 (2): 95—100. PMID 15018881. doi:10.1016/j.annepidem.2003.10.004. 
  48. ^ Aslakson E, Vollmer-Conna U, White PD (април 2006). „The validity of an empirical delineation of heterogeneity in chronic unexplained fatigue”. Pharmacogenomics. 7 (3): 365—73. PMID 16610947. doi:10.2217/14622416.7.3.365. 
  49. ^ Rimes KA, Chalder T (2005). „Treatments for chronic fatigue syndrome.”. Occupational Medicine. 55 (1): 32—39. PMID 15699088. doi:10.1093/occmed/kqi015. 
  50. ^ Covelli V, Passeri ME, Leogrande D, Jirillo E, Amati L (2005). „Drug targets in stress-related disorders”. Curr. Med. Chem. 12 (15): 1801—9. PMID 16029148. doi:10.2174/0929867054367202. 
  51. ^ National Center for Infectious Diseases (11. 5. 2005). „Treatment of Patients with Chronic Fatigue Syndrome”. Centers for Disease Control and Prevention. Приступљено 7. 4. 2008. 
  52. ^ а б Cairns R, Hotopf M (2005). „A systematic review describing the prognosis of chronic fatigue syndrome”. Occupational Medicine (Oxford, England). 55 (1): 20—31. PMID 15699087. doi:10.1093/occmed/kqi013. 
  53. ^ Joyce J, Hotopf M, Wessely S (1997). „The prognosis of chronic fatigue and chronic fatigue syndrome: a systematic review.”. QJM. 90 (3): 223—33. PMID 9093600. doi:10.1093/qjmed/90.3.223. 
  54. ^ „CFS Toolkit for Health Care Professionals: Basic CFS Overview” (PDF file, 31 KB). U.S. Department of Health and Human Services, Centers for Disease Control and Prevention. 18. 9. 2024. Приступљено 19. 3. 2008. 
  55. ^ а б Jason LA, Corradi K, Gress S, Williams S, Torres-Harding S (2006). „Causes of death among patients with chronic fatigue syndrome”. Health Care for Women International. 27 (7): 615—26. PMID 16844674. doi:10.1080/07399330600803766. 
  56. ^ Smith WR, Noonan C, Buchwald D (2006). „Mortality in a cohort of chronically fatigued patients”. Psychological Medicine. 36 (9): 1301—6. PMID 16893495. doi:10.1017/S0033291706007975. 
  57. ^ Samms, Gemma Louise; Ponting, Chris P. (2025-04-22). „Unequal access to diagnosis of myalgic encephalomyelitis in England”. BMC Public Health (на језику: енглески). 25 (1): 1417. ISSN 1471-2458. PMC 12012970 Слободан приступ. PMID 40259275. doi:10.1186/s12889-025-22603-9. 
  58. ^ Walsh CM, Zainal NZ, Middleton SJ, Paykel ES (2001). „A family history study of chronic fatigue syndrome.”. Psychiatr Genet. 11 (3): 123—8. PMID 11702053. doi:10.1097/00041444-200109000-00003. 
  59. ^ „Chronic Fatigue Syndrome: Who's at Risk?”. Centers for Disease Control and Prevention. 3. 5. 2006. Приступљено 12. 12. 2008. 
  60. ^ Craig, T; Kakumanu, S. (март 2002). „Chronic fatigue syndrome: evaluation and treatment”. Am Fam Physician. 65 (6): 1083—90. PMID 11925084. Архивирано из оригинала 26. 09. 2007. г. Приступљено 11. 07. 2012.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  61. ^ Vojdani A, Thrasher J (2004). „Cellular and humoral immune abnormalities in Gulf War veterans.”. Environ Health Perspect. 112 (8): 840—6. Bibcode:2004EnvHP.112..840V. PMC 1242010 Слободан приступ. PMID 15175170. doi:10.1289/ehp.6881. 
  62. ^ а б Bruno RL, Creange SJ, Frick NM (1998). „Parallels between post-polio fatigue and chronic fatigue syndrome: a common pathophysiology?”. Am J Med. 105 (3A): 66S—73S. PMID 9790485. doi:10.1016/S0002-9343(98)00161-2. 
  63. ^ Gaudino EA, Coyle PK, Krupp LB (1997). „Post-Lyme syndrome and chronic fatigue syndrome. Neuropsychiatric similarities and differences.”. Arch Neurol. 54 (11): 1372—6. PMID 9362985. doi:10.1001/archneur.1997.00550230045015. 
  64. ^ Frank RG, Chaney JM, Clay DL, Shutty MS, Beck NC, Kay DR, Elliott TR, Grambling S (1992). „Dysphoria: a major symptom factor in persons with disability or chronic illness.”. Psychiatry Res. 43 (3): 231—41. PMID 1438622. doi:10.1016/0165-1781(92)90056-9. 
  65. ^ Bradley LA, McKendree-Smith NL, Alarcon GS (2000). „Pain complaints in patients with fibromyalgia versus chronic fatigue syndrome.”. Curr Rev Pain. 4 (2): 148—57. PMID 10998728. doi:10.1007/s11916-000-0050-2. 
  66. ^ Friedberg F, Jason LA (2001). „Chronic fatigue syndrome and fibromyalgia: clinical assessment and treatment.”. J Clin Psychol. 57 (4): 433—55. PMID 11255201. doi:10.1002/jclp.1040. 
  67. ^ Prins J, Bleijenberg G, Rouweler EK, van der Meer J (2005). „Effect of psychiatric disorders on outcome of cognitive-behavioural therapy for chronic fatigue syndrome.”. Br J Psychiatry. 187 (2): 184—5. PMID 16055833. doi:10.1192/bjp.187.2.184. 
  68. ^ Aaron LA, Herrell R, Ashton S, Belcourt M, Schmaling K, Goldberg J, Buchwald D (2001). „Comorbid clinical conditions in chronic fatigue: a co-twin control study.”. J Gen Intern Med. 16 (1): 24—31. PMC 1495162 Слободан приступ. PMID 11251747. doi:10.1111/j.1525-1497.2001.03419.x. [мртва веза]
  69. ^ Sinaii N, Cleary SD, Ballweg ML, Nieman LK, Stratton P (2002). „High rates of autoimmune and endocrine disorders, fibromyalgia, chronic fatigue syndrome and atopic diseases among women with endometriosis: a survey analysis.”. Hum Reprod. 17 (10): 2715—24. PMID 12351553. doi:10.1093/humrep/17.10.2715. 
  70. ^ Patarca-Montero R (2004). Medical Etiology, Assessment, and Treatment of Chronic Fatigue and Malaise. Haworth Press. стр. 6—7. ISBN 978-0-7890-2196-0. 
  71. ^ The Medical Staff Of The Royal Free Hospital (1957). „AN OUTBREAK of encephalomyelitis in the Royal Free Hospital Group, London, in 1955”. Br Med J. 2 (5050): 895—904. PMC 1962472 Слободан приступ. PMID 13472002. doi:10.1136/bmj.2.5050.895. 
  72. ^ International Classification of Diseases, I, World Health Organization, 1969, стр. 158, (vol 2, pp. 173) 
  73. ^ Holmes, G (1988). „Chronic fatigue syndrome: a working case definition.”. Ann Intern Med. 108 (3): 387—9. PMID 2829679. doi:10.7326/0003-4819-108-3-387. 
  74. ^ Sharpe M, Campling F (2000). Chronic Fatigue Syndrome (CFS/ME): TheFacts. Oxford: Oxford Press. стр. 14,15. ISBN 978-0-19-263049-0. Приступљено 2. 4. 2008.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  75. ^ Packard RM, Berkelman RL, Brown PJ, Frumkin H (2004). Emerging Illnesses and Society. JHU Press. стр. 156. ISBN 978-0-8018-7942-5. Приступљено 2. 4. 2008. 
  76. ^ Van Houdenhove B, Neerinckx E, Onghena P, Vingerhoets A, Lysens R, Vertommen H (2002). „Daily hassles reported by chronic fatigue syndrome and fibromyalgia patients in tertiary care: a controlled quantitative and qualitative study.”. Psychother Psychosom. 71 (4): 207—13. PMID 12097786. doi:10.1159/000063646. 
  77. ^ Action for M.E. in the UK, Severely Neglected: Membership Survey Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (16. децембар 2010) London: Action for M.E.; 2001
  78. ^ Prins JB, Bos E, Huibers MJ, Servaes P, van der Werf SP, van der Meer JW, Bleijenberg G (2004). „Social support and the persistence of complaints in chronic fatigue syndrome.”. Psychother Psychosom. 73 (3): 174—82. PMID 15031590. doi:10.1159/000076455. 
  79. ^ Colby, J (2007). „Special problems of children with myalgic encephalomyelitis/chronic fatigue syndrome and the enteroviral link.”. J Clin Pathol. 60 (2): 125—8. PMC 1860612 Слободан приступ. PMID 16935964. doi:10.1136/jcp.2006.042606. 16935964. 
  80. ^ Looper KJ, Kirmayer LJ (2004). „Perceived stigma in functional somatic syndromes and comparable medical conditions.”. J Psychosom Res. 57 (4): 373—8. PMID 15518673. doi:10.1016/j.jpsychores.2004.03.005. 
  81. ^ Clarke, JN (1999). „Chronic fatigue syndrome: gender differences in the search for legitimacy.”. Aust N Z J Ment Health Nurs. 8 (4): 123—33. PMID 10855087. doi:10.1046/j.1440-0979.1999.00145.x. 
  82. ^ Wallace, PG (октобар 1991). „Post-viral fatigue syndrome. Epidemiology: a critical review”. Br Med Bull. 47 (4): 942—951. PMID 1794092. doi:10.1093/oxfordjournals.bmb.a072522. 
  83. ^ а б Mounstephen, A (мај 1997). Sharpe M.. „Chronic fatigue syndrome and occupational health”. Occup Med (Lond). May;47(4):. 47 (4): 217—227. PMID 1794092. doi:10.1093/occmed/47.4.217. 
  84. ^ Hooge, J (1992). „Chronic fatigue syndrome: cause, controversy and care”. Br J Nurs. 1 (9): 440—1, 443, 445—6. PMID 1446147. doi:10.12968/bjon.1992.1.9.440. 
  85. ^ Sharpe, M (1996). „Chronic fatigue syndrome”. Psychiatr. Clin. North Am. 19 (3): 549—73. PMID 8856816. doi:10.1016/S0193-953X(05)70305-1. 
  86. ^ Denz-Penhey H, Murdoch JC (1993). „General practitioners acceptance of the validity of chronic fatigue syndrome as a diagnosis”. N. Z. Med. J. 106 (953): 122—4. PMID 8474729. 
  87. ^ Greenlee JE, Rose JW (2000). „Controversies in neurological infectious diseases”. Semin Neurol. 20 (3): 375—86. PMID 11051301. doi:10.1055/s-2000-9429. 
  88. ^ Horton-Salway M (2007). „The ME Bandwagon and other labels: constructing the genuine case in talk about a controversial illness”. Br J Soc Psychol. 46 (Pt 4): 895—914. PMID 17535450. doi:10.1348/014466607X173456. 
  89. ^ Engel CC, Adkins JA, Cowan DN (2002). „Caring for medically unexplained physical symptoms after toxic environmental exposures: effects of contested causation”. Environ. Health Perspect. 110 Suppl 4 (Suppl 4): 641—7. Bibcode:2002EnvHP.110S.641E. PMC 1241219 Слободан приступ. PMID 12194900. doi:10.1289/ehp.02110s4641. 
  90. ^ Dumit, J. (8. 8. 2005). „Illnesses you have to fight to get: facts as forces in uncertain, emergent illnesses.”. Soc Sci Med. Feb;62 (3): 577—90. PMID 16085344. doi:10.1016/j.socscimed.2005.06.018. 
  91. ^ NORD (23. 6. 2008). „Chronic Fatigue Syndrome/Myalgic Encephalomyelitis” (html). National Organization for Rare Disorders, Inc. Приступљено 1. 7. 2008. 
  92. ^ Donoghue 1992, стр. 15.
  93. ^ „About CFIDS”. CFIDS Association of America. Архивирано из оригинала 28. 6. 2010. г. Приступљено 23. 10. 2008. 
  94. ^ „Report of the Working Party on CSF/ME to the Chief Medical Officer for England and Wales” (PDF). Working Party on CSF/ME. Department of Health. јануар 2002. Архивирано из оригинала 22. 03. 2003. г. Приступљено 25. 1. 2009. 
  95. ^ Clark C, Buchwald D, MacIntyre A, Sharpe M, Wessely S (јануар 2002). „Chronic fatigue syndrome: a step towards agreement”. Lancet. 359 (9301): 97—8. PMID 11809249. doi:10.1016/S0140-6736(02)07336-1. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мијалгички_енцефаломијелитис/cиндром_хроничног_умора&oldid=30550932”