Мијалко Тодоровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МИЈАЛКО ТОДОРОВИЋ ПЛАВИ
Stevan Kragujevic, Mijalko Todorovic corp.JPG
Мијалко Тодоровић
Датум рођења (1913-09-25)25. септембар 1913.
Место рођења Драгушица, код Крагујевца
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 3. март 1999.(1999-03-03) (85 год.)
Место смрти Београд, Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Супруга Милица Тодоровић
Професија друштвено-политички радник
Члан КПЈ од 1938.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-потпуковник у резерви
председник Савезне скупштине
Период 19711974.
Претходник Милентије Поповић
Наследник Киро Глигоров
Народни херој од 5. јула 1952.
Одликовања
југословенска одликовања:
Орден југословенске велике звезде
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден партизанске звезде
Орден заслуга за народ са златним венцем
Орден братства и јединста
Орден за храброст
Партизанска споменица 1941.
међународна одликовања:
Орден Британског царства - Велики Крст
Гроб Мијалка Тодоровића у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду

Мијалко Тодоровић – Плави (Драгушица, код Крагујевца, 25. септембар 1913 — Београд, Србија, 3. март 1999), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије. У периоду од 1971. до 1974. године обављао је дужност председника Савезне скупштине Социјалистичке Федеративне Народне Републике Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 25. септембра 1913. године у селу Драгушици, код Крагујеваца. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију у Крагујевцу, где је дошао у додир с радничким покретом. Већ у вишим разредима гимназије учествовао је у акцијама радничког покрета и напредне омладине у Крагујевцу.

После завршетка гимназије, уписао се на електромашински одсек Техничког факултета у Београду, који је завршио 1940. године. У току студија припадао је револуционарној студентској организацији и учествовао у акцијама студената Београдског универзитета. Као представник студената Београдског универзитета, учествовао је у раду Међународне омладинске конференције за помоћ избеглицама и жртвама рата у Ремсу, и Међународне конференције студената социјалиста и комуниста у Паризу, у лето 1937. године. Почетком 1938. године изабран је за члана Централног одбора Уједињене студентске омладине, а исте године је постао и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).

Од 1939. године је био на политичком раду у унутрашњости Србије. Био је секретар Месног комитета КПЈ за Крагујевац и члан Обласног комитета КПЈ за Шумадију. Средином 1940. године изабран је за секретара Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, а на Петој земаљској конференцији КПЈ, одржаној октобра 1940. године у Загребу, био је делегат партијске организације крагујевачког округа. До Априлског рата 1941. године радио је на формирању нових и учвршћивању постојећих партијских организација и руководстава у Шумадији. Априлски рат га је затекао на партијском раду у крагујевачком округу.

После окупације Краљевине Југославије, као секретар Окружног комитета радио је на повезивању и учвршћењу партијских организација и руководстава, припремању устанка и развоју оружане борбе у крагујевачком округу.

После непријатељске офанзиве на слободну територију западне Србије, у јесен 1941. године, повукао се с партизанским снагама у Санџак, и 21. децембра 1941. постављен је за заменика, а касније и за политичког комесара, Прве пролетерске ударне бригаде.

Током рата налазио се стално на дужностима политичког руководиоца у јединицама НОВ и ПОЈ, био је политички комесар Прве пролетерске дивизије, политички комесар Првог пролетерског корпуса и, на крају рата, политички комесар Прве југословенске армије. На овој дужности налазио се до завршетка рата.

Поред политичког рада у јединицама НОВЈ, био је и већник АВНОЈ-а, члан Председништва АВНОЈ-а, већник и члан Председништва АСНОС-а.

После ослобођења Југославије, обављао је разне одговорне државне и партијске функције. Био је: начелник Војноиндустријског одељења Министарства народне одбране и управник Изванредне управе за снабдевање, затим помоћник министра народне одбране (до 1948), министар за пољопривреду Владе ФНРЈ и министар-председник Савета за пољопривреду и шумарство Владе ФНРЈ (1948—1953). Од 1953. године био је члан Савезног извршног већа (СИВ), затим потпредседник Одбора за привредну координацију СИВ-а (1958—1963). Године 1963. изабран је за потпредседника Савезне скупштине и председника Савезног већа Савезне скупштине (1963—1967), а 1971. године за председника Савезне скупштине СФРЈ.

На првим послератним скупштинским изборима изабран је за посланика велике Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, члана њеног Председништва и посланика Привремене народне скупштине ДФЈ. Од тада до 1967. године биран је за народног посланика Савезне скупштине свих сазива.

Био је члан Централног комитета Комунистичке партије Србије, односно Савеза комуниста Србије, од Оснивачког конгреса, маја 1945, до 1959. године. За члана ЦК КПЈ (СКЈ) биран је непрекидно од Шестог до Деветог конгреса. Од 1965. до јула 1966. године био је секретар ЦК СКЈ, а од октобра 1966. године секретар Извршног комитета ЦК СКЈ. На Деветом конгресу СКЈ, 1969. године, изабран је у Председништво и Извршни биро Председништва СКЈ. Био је члан Савета народне одбране, члан Извршног одбора Савезне конференције ССРНЈ и члан Савета Федерације од његовог оснивања. Имао је чин резервног генерал-потпуковника.

Преминуо је 3. марта 1999. године у Београду и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Књиге и одликовања[уреди]

Бавио се публицистичким и теоријским радом из области економске теорије социјализма. Објавио је књиге:

  • „Ослобађање рада“, 1965. године,
  • „Ка заједници слободних произвођача“, 1980. године и
  • „Преображај Савеза комуниста Југославије“, 1968. године.
  • „Политичко биће друштвене кризе“, 1984. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден југословенске велике звезде, Орден народног ослобођења, као и Орден народног хероја (одликован 5. јула 1952) и Орден јунака социјалистичког рада (одликован 27. априла 1961). Од иностраних одликован је 1972. године, Орденом Британског царства у рангу великог крста.[1]

Референце[уреди]

  1. Ацовић (2013). стр. 501.

Литература[уреди]