Мића Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
МИЋА МАРКОВИЋ
No portrait gray test-sr.svg
Место рођењаСокобања
 Краљевина Србија
Датум смрти24. октобар 1967.(1967-10-24) (79/80 год.)
Место смртиБеоград,  СР Србија
 СФР Југославија
Професијаучитељ
Члан КПЈ од1919.
Учешће у ратовимаБалкански ратови
Први светски рат
Априлски рат
Одликовања
Карађорђева звезда Албанска споменица

Милорад Мића Марковић (Сокобања, 1887Београд, 24. октобар 1967), учитељ, учесник Балканских и Првог светског рата.

Биографија[уреди]

Рођен је 1887. године у Сокобањи. Учитељску школу је завршио у Алексинцу.

Још као ученик прихватио је социјалистичке идеје. Године 1905. учланио се у Српску социјалдемократску странку Димитрија Туцовића, а 1907. године је био један од двадесет осам учитеља и учитељица који су били оснивачи Клуба учитеља социјалдемократа, који је био прва учитељска политичка организацији у Србији. Циљ ове организације је био преображај основне школске наставе у смислу начела српске социјалдемократије.

Године 1910. био је премештен са службом у село Поповић, на Космају, где је касније основао породицу и живео дуги низ година. Од 1912. до 1918. године учествовао је у Првом и Другом балканском и Првом светском рату. Ратовање је започео као командир батерије, а завршио као атиљеријски капетан прве класе. Посебно се истакао у борбама на Солунском фронту, где је 1916. године био одликован Карађорђевом звездом.

После Првог светског рата вратио се у Поповић и наставио са својим учитељским послом. Године 1919. је постао члан тада основане Социјалистичке радничке партије Југославије (СРПЈк), а идуће 1920. је био делегат на Другом конгресу КПЈ у Вуковару. Био је веома политички активан у Космајском срезу. Створио је веома јаку партијску организацију, која је на општинским изборима августа 1920. године успела да победи и освоји власт у тадашњој општини Мали Поповић.

После доношења „Обзнане“, децембра 1920. године и почетка прогона Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и њених чланова Мића је наставио политички да делује преко учитељских удружења и других сродних организацја. Био је један од најистакнутијих опозиционара и бораца против режима на Космају, кога нису заплашила ни полицијска шиканирања. Имао је велики углед код великог броја становника Космаја. Неколико пута је добијао решење о премештању његове учитељске службе из села Поповића, али су сваки пут локални сељаци одлазили у Сопот и бунили се, па је тако сваки пут то решење повлачено и он је до почетка Другог светског рата остао ту са службом.

Био је међу првих четрдесет чланова учитељске културно-издавачке задруге „Вук Караџић“ у Београду, која је била основана на иницијативу КПЈ и која је окупљала учитеље-комунисте, као и друге наредне учитеље. Године 1938. је веома активно учествовао у предизборној кампањи за парламентарне изборе, на којима је у космајском срезу победу однео кандидат опозиционе Демократске странке, иначе симпатизер КПЈ.

Априла 1941. године је био мобилисан и учествовао је у Априлском рату, где је био заробљен и после капитулације Југословенске војске одведен у заробљеништво. У тешким условима логорског живота наставио је да међу заробљеним југословенским официрима и војницима шири оптимизам. Крајем 1941. године у логору је међу заробљеницима водио веома активну кампању против „Нимбершке деклерације“ којом су Немци хтели да заробљеници осуде устаничке акције у Југославији. Касније је међу патриотскли расположеним официрима почео да врши пропаганду за Народноослободилачки покрет (НОП). Због своје активности у логору, је био више пута кажњаван и малтретиран, а крај рата је дочекао у веома тешким условима у кажњеничком логору.

После ослобођења Југославије, живео је у Београду, где је обављао дужност начелника за просвету Београдског округа. Веома пожртвовано је радио на обнављању и организовању школа. После укудању Београдског округа, 1947. године, почео је да ради као инспектор у Савету за провесту Народне Републике Србије.

Умро је 24. октобра 1967. године у Београду.

Носилац је Албанске споменице и других одликовања, међу којима је и Карађорђева звезда.

Породица[уреди]

У браку са супругом Анком, рођеном Каћански, имао је четворо деце - синове Момчила-Мому, Драгослава-Дражу и Бранка-Брану, као и ћерку Десанку-Десу. Под његовим утицајем, сво четворо деце су постали левичари и чланови тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Такође читава његова породица је учествовала у Народноослободилачком рату.

Синови Мома и Дража, били су организатори устанка у Србији 1941. године. Мома је у току НОР-а најпре био инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а касније политички комесар Главног штаба НОВ и ПО Србије. После ослобођења је био партијски и државни функционер, а одликован је и Орденом народног хероја. Дража је током читавог рата био на Космају у Космајском одреду, а после рата је био један од најистакнутијих партијских и државних функционера.

Ћерка Деса и најмалђи син Бранко су страдали у току рата. Деса која је пре рата била активна у студентским удружењима, се непосредно разболела и због болести није могла да оде у партизане. После окупације је заједно са мајком отишла у Сокобању, код Мићине фамилије, где је услед немогућности да се адекватно лечи умрла је 1942. године. Исте године је Бранко, који је био партизански борац, био заробљен и потом стрељан у Јајинцима.

Ћерка његовог сина Моме, односно његова унука је Мирјана Марковић, супруга бившег председника Србије и Југославије Слободана Милошевића.

Литература[уреди]

  • Драгослав Димитријевић Бели „Космај у НОБ“. НИП „Четврти јули“, Београд 1972. година.