Ми-4

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Ми-4

Ми-4 у Музеју ваздухоловсва у Београду
Ми-4 у Музеју ваздухоловсва у Београду

Општи подаци
Намена вишенаменски
Посада 2
Број путника 12-16
Порекло  СССР
Произвођач Миљ, Москва
 СССР Фабрика хеликоптера из Саратов, ФХ из Казања
 Кина Харбин
Пробни лет 3.06.1952.
Уведен у употребу 1953.
Повучен из употребе 2.2.1988.
Статус неактиван
Број примерака 3.900
Димензије
Пречник носећег ротора 21,00 m
Дужина 16,85 m
Ширина 2,00 m
Висина 4,40 m
Маса
Маса празног 5.268 kg
Максимална маса 7.800 kg
Количина горива 600/800 lit
Перформансе
Максимална брзина 185 km/h
Крстарећа брзина 140 km/h
Брзина успона 336 m/min
Врхунац лебдења 2000 m
Врхунац лета 5000 m
Долет 400 m
Погон
Мотори Швецов ASh-82V
Врста мотора радијални 18 цилиндара
Број мотора 1
Мах. континуална снага 1.250 kW
F16 Flight Icon.pngПортал Ваздухопловство


Ми-4 (НАТО класификација Hound) је вишенаменски хеликоптер средње класе конструисан у ОКБ Миљ. Производио се у Саратову и Казању, а од 1963. године и у Кини, под именом Харбин Z-5 (Чжи-5). Први лет је имао 3. јуна 1952. године, а у оперативну употребу је уша већ 1953. Прављен је у разним верзијама као нападачки, медицински, транспортни и противподморнички хеликоптер. Транспортна верзија имала је велика врата у задњем делу трупа предвиђена за укрцавање артиљерије, ракета и мањих возила и могла је да понесе 14 војника под пуном опремом.

Историја и развој[уреди | уреди извор]

Хеликоптер Ми-4 конструисан је у кратком временском периоду по директном Стаљиновом наређењу. Иако је сличност са америчким хеликоптерима Сикорски С-55 и С-58 била очигледна руски хеликоптер је био већи и имао је боље перформансе.

Производња је почела 1952. године и до средине шездесетих је произведено око 3500 комада. Постепено је модернизован тако да су дрвени краци ротора на првој серији у даљој производњи замењени металним крацима, а хеликоптер је добио и опрему за ноћно летење.

Верзије[уреди | уреди извор]

Медицински Харбин Z-5 у Музеју ваздухопловства у Пекингу

Постојале су три основне верзије Ми-4. Прва верзија Ми 4 (НАТО назив "Hound A") била је намењена за превоз десантних трупа и била је наоружана митраљезима и невођеним ракетама на носачима на трупу. Летелице у којима су се налазили заповедници десантних трупа биле су опремљене додатним средствима везе. Неке од летелица у оперативној употреби накнадно су опремљене уређајима за електронско извиђање и ометање (НАТО назив "Hound C").

Противподморничка верзија хеликоптера Ми 4 (НАТО ознака "Hound B") била је опремљена претраживачким радаром испод носа летелице, МАД-ом (детектором магнетних аномалија) и потапајућим сонаром. У противподморничкој варијанти Ми 4 је био наоружан противподморничким торпедима и дубинским бомбама. У оперативној употреби заменио га је хеликоптер Ми-14.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Схематски приказ Ми-4, скица у три пројекције
  • Земља производње: СССР
  • Намена: вишенаменски хеликоптер
  • Погонска група: један осамнестоцилиндрични радијални мотор Швецов ASh-82V снаге 1700КС
  • Димензије: пречник ротора 21 m, дужина 16,80 m
  • Маса: празан 5.268 kg, пун 7.800 kg
  • Максимална брзина: 185 km на сат
  • Долет: 400 km
  • Наоружање: уграђује се по потреби; противподморничка верзија наоружана је противподморничким торпедима и дубинским бомбама

Употреба[уреди | уреди извор]

Земље кориснице Ми-4 у свету

Окосница транспорне хеликоптерске авијације Варшавског пакта до појаве Ми-8. Поред тога основни је транспортни хеликоптер у Кини, Вијетнаму, Индији, Индонезији, Куби, Алжиру, Египту, Финској, Албанији и многожим другим националним ваздухопловствима. У наоружању РВ и ПВО Југославије био је од 1960. до 1976. године, ескадрила од 24 хеликоптера Ми-4[1][2].

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  2. ^ Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Якубович Н. Многоликий Ми-4 (рус.) // Крылья Родины. — М., 1995. — № 3. — С. 20-24. — ISSN 0130-2701
  • "Militaru Helicopters" - Bill Gunston, Salamander books Ltd., London, 1987.
  • Пејчић, Предраг (1993). Војни хеликоптери. Београд: Војноиздавачки и новински центар. 
  • Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Команда РВ и ПВО, Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]