Младен Миловановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Младен Миловановић
IMG 6153a.jpg
Младен Миловановић (уље на платну Уроша Кнежевића, 1852.)
Биографија
Датум рођења 1760.
Место рођења Ботуње
Османско царство, данас Србија
Датум смрти 1823.
Место смрти Око, Златибор
Кнежевина Србија
Религија Православац
Професија војвода, политичар, министар и председник владе
Политичка
партија
Нестраначка личност
јануар 1807. — 1810.
Монарх Ђорђе Петровић
Претходник Матија Ненадовић
Наследник Јаков Ненадовић
1811. — 1813.
Монарх Ђорђе Петровић
Претходник нема, функција успостављена
Наследник Тома Вучић Перишић
3. октобар 1813. — 1814.
Монарх Ђорђе Петровић
Претходник Ђорђе Петровић
Наследник Петар Николајевић

Младен Миловановић (око 1760, Ботуње код Крагујевца — 1823, Око на Златибору) је био војвода из Првог српског устанка, Карађорђев сарадник и вођа његове странке; члан (од 1805) и председник 18081809. Правитељствујушчег совјета сербског, војни попечитељ и заменик председника Правитељствујушчег совјета 18111813. године. Пореклом из Дробњака.

Биографија[уреди]

Печат Младена Миловановића[1]
Орден Свете Ане II какав је повељом добио Младен Миловановић од руског цара Александра I за заслуге (Војни музеј, Београд)

Младен Миловановић је пре устанка 1804. године био богат сточни трговац и као један од ретких писмених у то доба био је чувен не само по богатсву, већ по разборитости и говорништву. Због тога је током сече кнезова био утамничен, али се крагујевачки муселим бојао да одмах извршити смртну казну. Чим је почео устанак, Карађорђе чувши за Младенову судбину послао је поруку муселиму да пусти Младена, а заузврат ће он пустити заробљене Турке. Нашавши се на слободи, Младен се одмах придружио устаницима. Као уважаван човек, Младен је одмах почео заузимати високе положаје у устаничкој Србији, тако да је био и војвода, саветник, министар војни и председник владе. Такође, он је увећао своје имање, тако да је постао најбогатији човек у Србији. То му је с једне стране донело уважавање, а са друге изазивало људе на отпор. У унутрашњим размирицама ниједан већи старешина није имао толико непријатеља, као он, али ипак се успео одржати до пропасти устанка. Као војвода, заслужан је за ослобођење Крушевца 1806. године.

С друге стране, неки му приписују кривицу за пораз српске источне војске 1809. године, као и да је променом ратног плана допринео пропасти устанка 1813. године. По пропасти Србије 1813. године, отишао је у Срем, а одатле спроведен у Брук на Мури. Потом се настанио 1814. године у Хотину у Бесарабији, где је остао до 1821. године.

Јуна 1815. године је као повереник српских емиграната из Бесарабије, преко Беча ишао за Париз, а након ослобођења, већ стари Господар Младен је 1822. године прешао у Шумадију. Младен је то време боравио на двору кнеза Милоша у Крагујевцу. Када је Младен сазнао да турски везир Марашли Али-паша тражи да се он ухапси покушао је тајно преко Златибора да се пребаци у Црну Гору.[2]

Смрт[уреди]

Убијен је априла 1823. године, на Златибору, и то као гост рујанског сердара Јована Мићића. Кнез Милош је у Крагујевцу предао Младена Миловановића сердару Јовану Мићићу да га допрати до Лима и пребаци у Црну Гору.[3] Међутим, Мићићеви момци Леко и Симо Ковач убили су га у Очкој гори на Златибору при наводном покушају бекства, а његов леш бацили у оближњу пећину Звекару.

Референце[уреди]

Види још[уреди]