Мома Марковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили стрип цртача, погледајте чланак Мома Марковић.
МОМА МАРКОВИЋ
Nh markovic moma.jpg
Мома Марковић
Датум рођења (1912-09-16)16. септембар 1912.
Место рођења Поповић, код Сопота
Србија Краљевина Србија
Датум смрти 7. август 1992.(1992-08-07) (79 год.)
Место смрти Београд, Србија Србија
Савезна Република Југославија СР Југославија
Деца Мирјана Марковић
Члан КПЈ од 1933.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-мајор у резерви
Народни херој од 6. јулa 1953.
Одликовања
Орден народног хероја
Орден јунака социјалистичког рада
Орден народног ослобођења
Орден заслуга за народ са златним венцем
Партизанска споменица 1941.

Момчило Мома Марковић (Поповић, 16. септембар 1912Београд, 7. август 1992), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођен је 16. новембра 1912. године у селу Поповићу, код Сопота у учитељској породици. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Београду.

Његова породица је припадала радничком покрету - отац Мића је био члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и делегат на Другом конгресу. Због тога је и он, као учесник гимназије приступио револуционарном омладинском покрету. Одмах после уписивања на Медицински факултет у Београду, укључио се у револуционарни покрет студената Београдског универзитета.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) је био од 1932, а Комунистичке партије Југославије од 1933. године. Временом је постао један од руководилаца партијске организације на Медицинском факултету и члан руководећег језгра на Универзитету. У марту 1934. године изабран је за члана Универзитетског комитета КПЈ, и био један од уредника листа „Медицинар“. Од маја 1934. године био је и уредник листа „Млади комунист“, који је био покренут на иницијативу Благоја Паровића.

У провали партијске и скојевске организације у Београду, почетком јула 1934. године, која је захватила и Универзитет, ухапшен је јануара 1935. године, и од Државног суда за заштиту државе осуђен на девет месеци затвора, које је издржао у Сремској Митровици.

После изласка с робије, наставио је партијску активност у Београду. Као члан Обласног комитета КПЈ за Србију, радио је кратко време у београдском округу, а затим је, крајем 1936. године, по партијском задатку, упућен у Крагујевац. Као члан Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, радио је на обнављању и учвршћивању партијских организација у Шумадији.

Године 1937, по одлуци ЦК КПЈ, радио је на обнављању партијских организација на Косову и Метохији, а затим у Македонији. Његовом помоћи, партијске организације на Косову и Метохији организационо су ојачале и формиран је привремени Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију. У Македонији је помагао сређивању стања у неким партијским организцијама. У покушају да се илегално пребаци у Шпанију, ухапшен је 1937. године од аустријске полиције, на аустријско-швајцарској граници, и враћен у Југославију. После месец дана затвора, протеран је у родно место.

Вративши се илегално у Београд, наставио је политичку делатност као члан Окружног комитета КПЈ у Београду. Почетком 1938. године постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Као члан ПК, политички је деловао у великом делу Србије.

После општинских избора 1938. године написао је, заједно с Милошем Минићем, брошуру „Ко има право да говори у име Београда“, у којој су приказали терор и махинације представника режима. Брошура је штампана у Крагујевцу и растурана по целој Србији. Јуна 1939. године, као делегат ПК КПЈ за Србију, учествовао је на земаљском саветовању КПЈ, под Шмарном гором, у Словенији. На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна 1940. године, поново је изабран за члана ПК, а после Пете земаљске конференције КПЈ и за члана Војне комисије при ПК КПЈ за Србију. До рата је непрекидно радио на јачању и омасовљавању партијских организација у Србији, а као члан Војне комисије руководио је припремама партијских организација за одбрану земље. Рат га је затекао на партијском раду у унутрашњости Србије.

Народноослободилачка борба[уреди]

После капитулације Краљевине Југославије, средином априла 1941. године, вратио се у окупирани Београд где је добио задатак да руководи организационим припремама за оружани устанак у јужној и југоистичној Србији. Од августа 1941. године, као делегат и инструктор ПК КПЈ за Србију, деловао је у пожаревачком округу на организовању партијских организација и руководстава и јачању Народноослободилачког покрета, све до лета 1942. године, када прелази у Београд на рад у ПК КПЈ за Србију. Почетком 1943. године именован је за политичког комесара Главног штаба НОВ и ПОЈ за Србију.

Из Београда се пребацио на терен Аранђеловца, у седиште Главног штаба, и наставио да ради на оживљавању оружане борбе и формирању Прве шумадијске бригаде. Крајем 1943. године, с овом бригадом пробио се у Санџак због успостављања веза с јединицама Народноослободилачке војске, које су од Врховног штаба НОВ и ПОЈ упућене у правцу Србије.

На другом заседању АВНОЈ-а изабран је за члана Председништва АВНОЈ-а. Од јуна до октобра 1944. године био је начелник Персоналног одељења Главног штаба за Србију, а затим је прешао на дужност организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Из рата је изишао у чину генерал-мајора Југословенске армије.

Послератна каријера[уреди]

После ослобођења Југославије, налазио се на најодговорнијим партијским и државним дужностима. Био је члан Владе Федералне Србије (1945—1946); председник Контроле Владе НР Србије (1946—1948); члан Савезног извршног већа и Савезни секретар за социјалну политику и народно здравље (1953—1963), председник Главног задружног Савеза ФНРЈ и члан Председништва Савезне конференције ССРН Југославије. Биран је за народног посланика Савезне скупштине и скупштине СР Србије и био је члан Савета федерације.

У чланство Централног комитета Савеза комуниста Југославије укључен је 1946. године, а касније је поново биран на Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ. Од 1945. године је био члан Политбироа ЦК СК Србије, а од Седмог до Десетог конгреса СКС биран је за члана ЦК СК Србије. Уређивао је партијске часописе „Комунист“ и „Партијска изградња“ и био главни и одговорни уредник „Борбе“ (1963—1969). Објавио је низ текстова у часописима, штампи и посебним издањима.

Умро у Београду 7. августа 1992. године. Кремиран је сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенски одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден залсуга за народ са златном звездом и др. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.

Породица[уреди]

Његов рођени брат Драгослав Дража Марковић (1920—2005) је такође био учесник Народноослободилачке борбе и касније високи државни и партијски функционер Социјалистичке Републике Србије. Момина ћерка Мирјана, која је рођена 1942. године у ванбрачној вези са Вером Милетић, била је супруга Слободана Милошевића, председника Србије и СР Југославије. Из брака са супругом Вером Димитријевић, имао је још три ћерке и сина.

Литература[уреди]