Момир Коруновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Момир Коруновић
Momir korunovic.jpg
Датум рођења (1883-01-01)1. јануар 1883.
Место рођења Глоговац
Краљевина Србија
Датум смрти 17. април 1969.(1969-04-17) (86 год.)
Место смрти Београд
СФР Југославија
Поље Архитектура

Момир Коруновић (Глоговац код Јагодине, 1. јануар 1883Београд, 17. април 1969) је био српски архитекта у првој половини 20. века, остао је упамћен као зачетник савременог српско-византијског стила, који је једини архитектонски оригинални стил који је настао на овим просторима. Назван српски Гауди, иако је пројектовао неке од најлепших београдских зграда, данас је углавном заборављен и непознат широј јавности.[1]

Биографија[уреди]

Завршио је студије у Београду 1906. године усавршавао се у Прагу, Риму и Паризу.

Током школске 1910/11. године као ванредни студент завршио специјализацију на Чешком техничком универзитету у Прагу. Био је тада питомац Министарства просвете и црквених дела Краљевине Србије. Када је касније постао инспектор Архитектонског одељења Министарства грађевина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца још једном боравио у Прагу - на студијском путовања 1921. године. [2]

Коруновић је уз рад у државној служби, био и истакнути члан панславенске организације Сокола и старешина београдског Соколског друштва „Матица" а аутор је 30-так соколских домова у Србији, па и најпознатијег - Соколског дома Београду 1 (данас "Стари ДИФ"). Пројектовао је и дрвени стадион (“соколско слетиште“) за свесоколски слета 1931. године у Београду (налазио се на месту данашњег Машинског факултета, уклоњен је након одржавања слета).[2]

Испројектовао је и 20 цркава широм земље, као и монументалне спомен-костурнице на Зебрњаку и Мачковом камену. Његова најпознатија дела су Соколски дом у Београду (Стари ДИФ), Палата Министарства пошта (1930) у Београду (налази се између улица Косовске и Мајке Јевросима, у којој је касније била Управа заједнице телефоније, телеграфије и пошта а данас Музеј ПТТ) и Палата Поште бр. 2 (1927) код железничке станице[3][4] за коју многи критичари тврде да је то његово најбоље остварење, ова палата је тешко страдала током бомбардовања у Другом светском рату, али након рата није обновљена по оригиналном решењу јер је фасада на њој наводно за нове власти у држави била у прескупом буржоаском стилу. Овом стилу изградње припадала је и зграда Маршалата Краљевског двора који је срушен 1957. године, по налогу архитеката Драгише Брашована и Николе Добровића. Коруновић је градио соколске домове и вежбаонице у Београду, Бијељини, Куманову, Јајцу, Лозници, Обреновцу, Травнику, Прокупљу. Коруновић је поред соколских домова градио велики број цркава у: Прилепу, Крупњу,[5] Цељу,[6] Љубљани,[7] Марибору (срушена 1941),[8] на Вису 1933, (срушена 1970), затим цркву-пирг Светог Јована Владимира у манастиру Светог Наума у Охриду, као и у Београду, цркву Свете Петке на Калемегдану 1937, Покрова Пресвете Богородице 1932, Црква Светог пророка Илије у Брзану (1926-28)[9]. Коруновић је урадио спомен-обележје на Зебрњаку код Куманова које је отворено 1937. године, посвећено кумановској бици из 1912. Ову костурницу-маузолеј обелиск-светионик висок 48,5 метара срушиле су бугарске окупаторске трупе 1942. Током окупације Краљевине Југославије није радио. Након ослобођења у новој држави пензионерске дане је проводио у својој кући на Врачару где је махом правио архитектонске пројекте.

Преминуо је 17. априла 1969. године у Београду.[10] Сахрањен је у селу Богави.[11]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Дејан Алексић (22. 4. 2018). „Заборављени српски Гауди”. Политика. 
  2. 2,0 2,1 Каталог изложбе Чешко-српске везе у архитектури Београда 1863-1941, март 2014
  3. ^ Сакривена Коруновићева лепотица од двадесет лета, Приступљено 13. 4. 2013.
  4. ^ Пошта број 2 некада је била понос престонице („Вечерње новости“, 14. септембар 2013)
  5. ^ Крупањ-међу бистрим потоцима
  6. ^ Црква Св. Саве | Цеље, Словенија | 1929-31 - Момир Коруновић
  7. ^ Храм Св. Ћирила и Методија у Љубљани - Момир Коруновић
  8. ^ Maksimiljan Fras, Mariborski župan dr. Alojzij Juvan in njegov čas, Maribor. 2013. ISBN 978-961-93474-0-9. (EPOS)
  9. ^ Српски биографски речник, том 5, pp. 244, Матица српска, Нови Сад, 2011. године
  10. ^ Српски биографски речник, том 5, pp. 243, Матица српска, Нови Сад, 2011. године
  11. ^ Ћирковић (2009). стр. 269.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]