Момчило Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Момчило Јанковић
Биографија
Пуно име Момчило Јанковић
Датум рођења (1883-11-24)24. новембар 1883.
Место рођења Ниш
Краљевина Србија Краљевина Србија
Датум смрти 27. новембар 1944.(1944-11-27) (61 год.)
Место смрти Београд
Краљевина Југославија Краљевина Југославија
Религија Православни хришћанин
Професија адвокат
Политичка
партија
Независни политичар
Раније:
Југословенска радикална заједница
Министар без портфеља у влади народног спаса Милана Недића

Момчило Јанковић (Ниш, 24. новембар 1883Београд, 27. новембар 1944) је био српски политичар у влади народног спаса Милана Недића. Судском одлуком 2012. године је рехабилитован.[1]

Биографија[уреди]

Рођен је у Нишу од оца Ђорђа и мајке Милеве. Основну школу и гимназију је завршио у Нишу, а Правни факултет у Београду.[2]

По завршетку студија вратио се у Ниш где је радио као адвокатски приправник и писар Првостепеног суда, од 1910. године. Уређивао је лист „Трговина“, гласило трговачке омладине у Нишу, од 1911. године.[2]

Изабран је 1938. за народног посланика на листи Југословенске радикалне заједнице Милана Стојадиновића на децембарским изборима. Тада се преселио у Београд где је радио као адвокат.

На предлог шефа окупациооног Управног штаба Србије Харалда Турнера, Јанковић је 30. априла 1941. именован у Комесарску управу Милана Аћимовића где је управљао ресором правде. У говору на радио Београду 1. јуна 1941. Јанковић је за оптужио Симовићеву пучистичку владу да је извала немачку инвазију, сугеришући неопходност њиховог судског процесуирања.[3]

После партизанског устанка против немачке окупације, био је један од потписника Апела српском народу. Ушао је у Владу народног спаса Милана Недића августа 1941. године као министар без портфеља. Момчило Јанковић је један од потписника Уредбе о преким судовима од 16. септембра 1941, у којој је прописано да ће се казнити смрћу свако ко „речима или делом испољава комунизам или анархизам, или припада организацији која то исповеда“.[4] Повукао се из ове владе 5. октобра 1941. због неслагања са политиком уступака Немцима. После тога није био политички активан.[2]

ОЗНА га је ухапсила 21. октобра 1944. године. Војни суд Првог пролетерског корпуса га је осудио на смрт стрељањем.[2]

Био је ожењен Ерном Милицом Лукшић (1897) са којом је имао три сина: Слободана (1920), Предрага (1921) и Милана (1927). Ерна је пре тога била удата за Душана Поповића (1884—1918) са којим је имала ћерку Мару (1917—2007), удату Протић.[2]

Рехабилитован је 2012. године.

Извори[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]