Момчило Гаврић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Момчило Гаврић
Момчило Гаврић.JPG
Момчило Гаврић најмлађи поднаредник свих времена
НадимакСин Дринске дивизије
Датум рођења(1906-05-01)1. мај 1906.
Место рођењаТрбушница
 Краљевина Србија
Датум смрти28. април 1993.(1993-04-28) (86 год.)
Место смртиБеоград
 СР Југославија
ВојскаВојска Краљевине Србије
Југословенска војска
ЧинПоднаредник
ЈединицаШести артиљеријски пук Дринске дивизије
Битке/ратовиПрви светски рат
ОдликовањаАлбанска споменица
Споменица I светског рата
Орден заслуга за народ

Момчило Гаврић (Трбушница, 1. мај 1906Београд, 28. април 1993)[1] је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата.[2] Био је учесник Солунског фронта где је и рањен.[1] После Церске битке, 1914. године, са осам година је стекао чин каплара[3], а војвода Живојин Мишић га је на Кајмакчалану, 1916. године, у десетој години унапредио у чин поднаредника.[1]

Биографија[уреди]

Момчило Гаврић и мајор Стеван Туцовић

Рођен је 1. маја 1906. године у Трбушници код Лознице као осмо дете Алимпија и Јелене Гаврић.[1] У почетку Првог светског рата имао је пуних осам година.[1] Почетком августа 1914. године аустроугарски војници из хрватске 42. домобранске пешачке дивизије (позната и као „Вражја дивизија“) [4] су му убили оца, мајку, три сестре, четири брата и бабу, а кућу запалили.[1] Он је преживео захваљујући оцу који га је послао код стрица да нађе запрегу.[1] Оставши и без породице и без дома, пошао је на Гучево да тражи српску војску.[1] Пронашао је Шести артиљеријски пук Дринске дивизије[1] којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића.[3] Када им је испричао шта се догодило војници су истог дана осветили Гаврићеву породицу, а он је постао војник у њиховим редовима.[3] Мајор Туцовић је наредио војницима да сваког дана дају Гаврићу да опали три пута из топа да би на тај начин осветио своју породицу.[3]

После рата похађао је гимназију „Хенри Рајт“ у Фавершаму, а затим је завршио графичарски занат и обуку за возача у Београду. Оженио се Косаром са којом је радио у фабрици хартије „Вапа“ у Београду. [4]

Занимљивости[уреди]

Док је био на одслужењу војног рока у Славонској Пожеги, 1929. године, Момчило је доживео непријатности и хапшење од официра Југословенске краљевске војске, иначе бивших аустријских официра, јер му нису веровали да он има већ четири ратне године иза себе и да је носилац Албанске споменице.[4] За време Другог светског рата немачки окупатори су га два пута затварали у логор, а пред стрељачки строј изводили су га и партизани. Након рата, у време политичког пријатељства југословенског председника Јосипа Броза са албанским председником Енвером Хоџом, Момчило је био хапшен и од ОЗНЕ, [4] због јавно изреченог става „да нам Албанци нису браћа“.

Велика добротворка Лејди Пеџет звала га је српски витез, а Грци су му поставили златну плочу на Крфу. Француски председник Митеран му је 1985. године доделио орден, а генерал Лепардије рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“.[4] По најмлађем савезничком војнику у Првом светском рату Момчилу Гаврићу добила је име улица у Београду, у насељу Степа Степановић.

Преминуо је у Београду, 28. априлa 1993. године.

Фото-галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]