Момчило Селић

С Википедије, слободне енциклопедије
Момчило Селић
Датум рођења(1946-01-08)8. јануар 1946.(75 год.)
Место рођењаБеоград,  НР Србија
  ФНР Југославија

Момчило Селић (Београд, 8. јануар 1946) је српски писац, есејиста и дисидент из времена титоизма и комунизма.

Биографија[уреди | уреди извор]

Момчило Селић се родио у породици партизанских првобораца. Отац му је био Владета Селић, родом из Колашина, после рата високи функционер комунистичке УДБЕ, а потом и конзул у Чикагу (где је и Момчило провео неколико година своје младости). Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду јуна 1971. године. 1968. објавио је прву причу у београдском "Студенту". Због самиздата "Часовник" (замишљеног под називом "Времеказ"), издатог 1979. године, кажњен условно због бесправног издаваштва. Био је то први југословенски самиздат часопис. Селић је 1980. осуђен на чудовишну казну од седам година робије због чланка "Садржај", такође у самиздату. Одлежао је две године и три месеца у Београдском ЦЗ-у и КПД-у Забела. Према сопственом уверењу, ондашња "убилачка служба" одустала је од идеје "трајног уклањања" због чињенице да је његов отац Владета Селић био високи функционер безбедности и беспрекорном револуционарном биографијом. Потом је 1983. отишао у емиграцију. Добио је политички азил у Канади 1984. године.

Од одласка у емиграцију до повратка из ње Селић је био члан AMNESTY INTERNACIONAL-а од 1983—1990. године, сарадник њујоршког FREEDOM HOUSE-а и HELSINKI WATCH-а, копредседник ОДБОРА ЗА ОДБРАНУ ДЕМОКРАТСКИХ ДИСИДЕНАТА У ЈУГОСЛАВИЈИ из Њујорка и Управног одбора СРПСКЕ НАРОДНЕ ОДБРАНЕ за Америку и Канаду до 1990. године. Од 1987. до 1989. године помоћник је главног уредника америчког књижевно-политичког часописа CHRONICLES.

Тек 1990. године вратио се са супругом и четворо деце у Београд. Са романом Изгон ушао је у најужи избор за НИН-ову награду. Иако је те 1992. године роман био без конкуренције, награда је ипак додељена писцу Милисаву Савићу, што је Селића подстакло да напише полемички текст "Страва" објављен у недељнику НИН 1992. године. Због тог текста добитник НИН-ове награде за роман године (Милисав Савић) вратио је признање.

Објављује од 1968. године књижевну критику, књижевну историју, религиозне есеје и студије, књижевну и политичку полемику, есеје о српском духовном наслеђу, као и поезију. Такође објављује текстове и студије из историје, етнологије, фолклористике, политичке коментаре и геополитичке анализе.

Владимир Димитријевић наводи да је Јанић због својих интелектуалних ставова трпео у време Титовог режима:

Због огледа „Бог у делу Момчила Настасијевића“, објављеног 1973. у Теолошким погледима (уредник је био владика Данило Крстић) избачен је са радног места професора књижевности у 11. београдској гимназији, и десет година је био без посла. Разлог за избацивање: „морално-политичка неподобност“ (то се данас зове „политичка некоректност“). У интервјуу датом Српским органским студијама (1-2/2003.), Ђорђе Јанић каже: „У то време сам дошао до закључка, да је у тоталитарном друштву боље бити у затвору, јер тамо имаш стан и храну, него бити без посла“.[1]

Јанић је, између осталог, био сарадник Матице српске, као и низа других културних и научних институција. Био је члан редакције часописа Relation Удружења књижевника Србије, зборника Јефимијини дани, Српски југ, Исидоријана, Српске органске студије, као и новина: Новине сербске, Православље, Погледи и Власина.

Објавио је и преко 60 поговора књижевним и научним делима, од којих су неки прелазе по обиму и два штампана табака. Учествовао је као књижевни критичар на књижевним вечерима и на промоцијама књига око 600 пута. Био члан више књижевних жирија, укључујући и жири Нинове награде за роман године.

Реч критике о Јанићу[уреди | уреди извор]

  • Ђорђије Вуковић: „У области књижевне критике, господин Ђорђе Ј. Јанић (1941, Власотинце) доказао се као плодан и свестран стваралац. Основно поље истраживања није задовољило његов радознали дух, па се аутор упутио у сродне области које су откривале психологију једног књижевног ствараоца и општу климу времена у којем се књижевно стварање одвијало. Истраживање прошлости откривало је проблеме који су актуелни у наше време, а који ће сигурно одређивати и будућност.“[2]
  • Владимир Димитријевић. „Његово јавно ангажовање у политичком животу посткомунистичке Србије било је свагда засновано на хришћанском сведочењу, а не на укључивању у партијску борбу за власт. Текстови које је објављивао у Новинама сербским деведесетих година 20. века прави су пример одмерености и одговорности за сваку написану реч, али и непристајања на квазидемократску кловнијаду смутног доба. Ђорђе Јанић, после свега, свакога може да погледа у очи као човек који није обрукао ни своју веру, ни своје дело (а вера без дела је мртва, каже Јаков, брат Господњи).“[1]

Библиографија[уреди | уреди извор]

Књиге[уреди | уреди извор]

  • Замор материјала, Београд, 1979.
  • Изгон, Дечије новине, Београд, 1991.
  • Напад на Горњи Клак, ратне приче, Београд, 1994.
  • Ратни крст, роман „Терсит“, Београд. 1996.
  • Тарин луг, роман, 2001
  • Шпијунка, роман, 2008
  • Понт, роман-путопис о савременом Кавказу, Жагор, Београд, 2001

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Служити Богу и ближњима и испунити закон Христов“, Владимир Димитријевић, Борба за веру, 28. март 2010. (приказ књиге Хаџи Ђорђа Ј. Јанића „Политика као теодулија / Политичка мисао Владике Николаја“)
  2. ^ Приказ књиге: Ђорђе Ј. Јанић, По милости Божјој одломак из студије „Политичка мисао Св. владике Николаја", Београд 2005. Архивирано на сајту Wayback Machine (26. фебруар 2009), др Ђ. Вуковић, Православље, новине Српске Патријаршије, бр. 934, Београд, 15. фебруар 2006.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]