Монада (филозофија)

Монада (грч. монас.) Јединица. Недјељива, конститутивна јединица. Основа нематеријалног свијета и проста, посљедња честица цијелог свемира. Филозофски појам настао још код античких филозофа старе Грчке који је први научно систематизовао и елаборирао Готфрид Вилхелм Лајбниц [1]

Поријекло[уреди | уреди извор]

Појам из грчког језика. Означава јединицу- јединичност.[1]

Тумачење по Ивану Клајну[уреди | уреди извор]

Монада - питагорејска представа

Монада је према Питагори бројчана јединица, за Платона идеја, према Ђордану Бруну атом, а Лајбницу проста супстанцијална јединица од каквих је саздан цијели свемир. [1]

Змачење по Малој просветиној енциклопедији[уреди | уреди извор]

У старој хеленској филозофији монада означава јединственост као принцип бића. [2]

Значење по Светиславу Марићу[уреди | уреди извор]

Монада је

[3]

О монади Опћа енциклопедија ЈЛЗ[уреди | уреди извор]

Монада је и по овој енциклопедији „јединица“, за Платона идеја, за Питагору и Еуклида број. Касније је у Хришћанству Бог сматран монадом монада. То се схватање у Хришђанству задржало све до учења Ђордана Бруна који спаја питагорејско схватање монаде са демокритовом идејом атома. Лајбниц први развија систематско учење о монадама у свом дјелу франц. La Mmonadologi. Он, између осталог, тврди да је монада просто, супституцијално-динамично и материјално биће или центар сила, субјект доживљених стања. Монада стоји у одређеним односима с другим монадама као и према цијелини свих монада; она “репрезентира“ и „одсликава“ универзум према својој „тачки гледишта“ и степену свијести.... [4] [3]

Монада по Браниславу Петронијевићу[уреди | уреди извор]

По Лајбницовом сљедбенику, српском филозофу Браниславу Петронијевићу монада је појединачна свијест, недјељиво биће; њени атрибути су свјесност и воља. Материја се састоји од релативно несвјесних атома- монада. [4]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Клајн И. и Шипка М, Велики речник страних речи и израза, Прометеј, Нови Сад, 2008. г.
  2. ^ Група аутора, Мала енциклопедија Просвета, Просвета,Београд, 1959.г.
  3. ^ а б Марић С, Филозофски речник, Дерета, Београд, 2004. г.
  4. ^ а б Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962.г.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]