Моноенергизам

Моноенергизам (грч. μονοενεργητισμός) је христолошеко учење (проглашено за јерес) веома слично монотелитизму, с тим што се тврди да у Христу постоји само једно дејство (енергија) по чему и назив ове јереси. По овом учењу две природе у Христу нису самосталне, већ имају једно ’богомужно дејство’. Овај правац је одбацивао самосталност двеју природа у Христу, учећи о потпуном потчињавању Његове човечанске воље Божанској вољи. Међутим, православни не прихватају ово учење, пошто и Божанска и човечанска природа у Христу морају да имају и сопствену вољу и сопствену енергију (дејство) иначе би биле непотпуне.

Моноенегизм се развио у Византији почетком 7. века, у време цариградског патријарха Сергија I који је настојао да пронађе компромисна теолошка решења у циљу измирења са монофизитима. За Сергија, две воље у Христу представљају две супротстављене воље, а пошто је безбожно приписати Христу две супротстављене воље, морамо из Њега одстранити две воље и говорити само о једној вољи. Појави и великом замаху ове јереси доста је допринела верска политика византијског цара Ираклија (610-641). Он је водио дуге и тешке ратове на Истоку и то у областима које су већ биле традиционално монофизитске. Сам цар преузима на себе улогу измиритеља у Цркви, сматрајући то искључиво као дело чисто политичке природе.

Главни борци против монотелитства средином VII века су били констатинопољски монах преподобни Максим Исповедник и свети Мартин Исповедник папа римски.

Поред појма моноенергизам употребљава се и облик моноенергетство.

Свест о неопходности сазивања васељенског сабора ради решавања питања монотелитства сазрела је код императора Константина IV Погоната, а на шта је доста утицао цариградски патријарх Теодор. Сабор је сазван у Цариграду 680. године и у народу је познат као Шести Васељенски Сабор. На сабору је одбачено монотелитство и халкидонско одређење је допуњено догматом о двема вољама у Христу. Сабор је оправдао патријарха Софронија, а осудио Сергија, Кира, Пира, Павла, Петра и Хонорија. Сабор је, по угледу на Четврти Васељенски Сабор, донијео Орос – исповједање вјере у коме се понављају одлуке са претходних Сабора, а затим се излаже учење Цркве о две воље и две енергије у Богочовечанској личности Господа Исуса Христа. Коначна одлука Сабора потврђује Христове две „природне енергије“ и две „природне воље“. У Оросу сабора између осталог пише: „Сагласно учењу светих отаца, проповедамо да су у Њему (Христу) два природна хтења или воље нераздељиво, неизмењиво, нераздвојно и несливено, и два природна дејства која нису супростављена, како су говорили безбожни јеретици, што не може да буде, него Његова људска воља уступа, не противречи и не супроставља се, већ се потчињава божанској и свемогућој вољи. Утврђујемо да су у једном истом Господу Исусу Христу, истинском Богу нашем, два природна дејства, нераздељиво, неизмењиво, нераздвојно, несливено. Признајемо две природне воље и дејства (у Христу), које се међусобно сагласно слажу ради спасења рода људског“.

Види још

• Монотелитизам
• Монофизитизам
• Диоенергизам
• Диотелитизам
• Диофизитизам

Литература

• Батрелос, Димитриос (2008). Византијски Христос: Личност, природа и воља у христологији светог Максима Исповедника. Крагујевац: Каленић. 
• Лурје, Вадим (2010). Историја византијске философије: Формативни период. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D.. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Перовић, Давид (2001). „Дијалог са антихалкидонцима: Христологија Светога Максима Исповедника у Писмима XII-XV” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 45 (1-2): 153—161. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 09. 2020. г. Приступљено 24. 03. 2018. 
• Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.