Монотелитизам

Из Википедије, слободне енциклопедије

Монотелитизам (на грчком језику μονοθελητισμός „једна воља“) је христолошко учење, проглашено за јерес, које се развило почетком 7. веку у Византији, као резултат настојања царске власти да успостави верско јединство у држави. Наиме, иако је монофизитизам био осуђен на Четвртом Васељенском Сабору, још увек је било много оних који нису били спремани да прихвате халкидонски орос о две природе у Христу. Због тога је цариградски патријарх Сергије I настојао да пронађе компромисно решење. Сматрао је да је могуће рећи да у Христу постоје две природе, али само једна воља. Ово погрешно учење прихватио је и римски папа Хонорије I, запавши у јерес.[1]

Монотелитском учењу отворено се супротставио свети Максим Исповедник који је тврдио да природа мора да има и сопствену природну вољу, те да би, ако бисмо прихватили да је Христос имао само једно вољу, из тога нужно следило да је имао и само једну природу или да је Његова људска природа била недостатна. Максима је подржао папа Мартин I (645-655), који је због тога отеран са катедре у прогонство на Крим. Св. Максим је мучен и од последица мучења (одсечена му је десна рука и ишчупан језик) је преминуо. Међутим, Црква је прихватила управо његово, диотелитстко учење о две воље у Христу, што је озваничено на Шестом васељенском сабору у Цариграду (680-681).[2]

Референце[уреди]

  1. Острогорски (1969). стр. 124-125.
  2. Острогорски (1969). стр. 141, 162.

Лиература[уреди]

  • Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
  • Петар Новаковић, "Монотелитство и Шести Васељенски Сабор", Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду, XX / 1-2 (1976), стр. 139-161.
  • Петар Јевремовић, "Свети Максим исповедник и монотелитска криза", Источник: Часопис за веру и културу, II / 6 (1993), стр. 13-20.
  • Џон Мајендорф, Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године, Крагујевац: Каленић, 1997.

Спољашње везе[уреди]