Морско прасе

С Википедије, слободне енциклопедије

Морско прасе
Hausmeerschweinchen.JPG
Припитомљен
Научна класификација edit
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Mammalia
Ред: Rodentia
Породица: Caviidae
Род: Cavia
Врста:
C. porcellus
Биномно име
Cavia porcellus
Синоними
  • Mus porcellus Linnaeus, 1758
  • Cavia cobaya Pallas, 1766
  • Cavia anolaimae Allen, 1916
  • Cavia cutleri Bennett, 1836
  • Cavia leucopyga Cabanis, 1848
  • Cavia longipilis Fitzinger, 1879

Морско прасе или дивље заморче,[1] заморче, заморац (лат. Cavia porcellus) је врста хербиворног глодара из породице Caviidae. Назив морско прасе се често користи и за остале врсте рода Cavia. Ова врста глодара је пореклом из Јужне Америке, а данас је распрострањена као кућни љубимац и лабораторијска животиња по целом свету.[2] Природне популације ове врсте су ишчезле, док су сродне врсте још увек присутне у травнатим равницама и висоравнима. У неким земљама Јужне Америке (Перу и Боливија, на пример) морско прасе је саставни део националне кухиње, народне медицине и појединих световних религиозних обичаја[3].

Студије засноване на биохемији и хибридизацији сугеришу да су то припитомљене животиње које природно не постоје у дивљини, потомци блиско сродних врста попут C. tschudii.[4][5] У западном друштву заморци су уживали широку популарност као кућни љубимаци од када су их европски трговци у 16. веку увели у Европу и Северну Америку. Њихова послушна природа, пријатељски одговор на руковање и храњење и релативна лакоћа бриге о њима учинили су заморце сталним популарним избором кућних љубимаца. Организације посвећене такмичарском узгоју замораца формиране су широм света. Узгајивачи бирају многе специјализоване расе, са различитим бојама и текстурама длаке.

Пасмине замораца играју важну улогу у народној култури за многе аутохтоне андске народе, посебно као извор хране. Животиње се такође користе у народној медицини и у верским обредима заједнице.[6] Они се узгајају ради меса и кулинарски су састојак предела Андских планина, где су познати као кај. Шездесетих година прошлог века у Перуу је започет модеран узгојни програм који је резултирао великим расама познатим као кај мехорадос (побољшани кај). Маркетиншки стручњаци покушали су да повећају конзумацију ове животињске врсте изван Јужне Америке.[7]

Историја[уреди | уреди извор]

Лобања морског прасета

Cavia porcellus се не налази природно у дивљини; вероватно потиче од блиско повезаних врста кавија, попут C. aperea, C. fulgida, и C. tschudii, које се још увек често налазе у различитим регионима Јужне Америке.[4] Студије из 2007–2010 примењивале су молекуларне маркере,[8][9] и проучавале морфологију лобање и скелета садашњих и мумификованих животиња,[10] откривајући тако да је предак највероватније C. tschudii. Неке врсте кавија идентификоване у 20. веку, попут C. anolaimae и C. guianae, могу бити домаћи заморци који су постали дивљи поновним увођењем у дивљину.[11]

Дивљи кавији се налазе на травнатим равницама и заузимају еколошку нишу сличну оној испуњеној говедима. Они су друштвене животиње, живе у дивљини у малим групама („стада”) које се састоји од неколико женки („крмача”), мужјака („вепра”) и њихових младих („младунци”, а не „прасади”, раскид са претходном номенклатуром свиња). Стада животиња се крећу заједно, једући траву или другу вегетацију, али не складиште храну.[12] Иако се не укопавају и не граде гнезда, често траже склониште у јазбинама других животиња, као и у пукотинама и тунелима насталим вегетацијом.[12] Они су крепускуларни и имају тенденцију да буду најактивнији у зору и сумрак, када их предатори теже могу уочити.[13]

Регионално познато као кај, морско прасо је први пут припитомљено још 5000. године пре нове ере ради хране од стране племена у Андском региону Јужне Америке (данашњи јужни део Колумбије, Еквадора, Перуа и Боливије),[14] неколико хиљада године након припитомљавања јужноамеричких камила.[15] Кипови датирани од 500. године пне до 500. године нове ере који приказују заморце откривени су у археолошким ископинама у Перуу и Еквадору.[16] Народ Моче из древног Перуа обожавао је ове животиње и често је приказивао заморце у својој уметности.[17]

Од око 1200. године до шпанског освајања 1532. године, аутохтони народи су користили селективни узгој за развој многих сорти домаћих замораца, који су формирали основу за неке од савремених домаћих раса.[11] Они су и даље извор хране у региону; многа домаћинства у андским планинама узгајају ову животињу, која се храни породичним остацима поврћа.[18]

Фолклорне традиције које укључују заморце су бројне; они се размењују као поклони, користе се у уобичајеним друштвеним и верским обредима и често се спомињу у изговореним метафорама.[19] Такође их користе народни лекари, или курандероси, у традиционалним ритуалима исцељивања. Они користе животиње за дијагнозирање болести попут жутице, реуме, артритиса и тифуса.[20] Ове животиње се трљају о тела болесника и виде се као натприродни медијум.[21] Црни заморци сматрају се посебно корисним за дијагнозе.[22] Животиња се може сецирати и прегледати њена утроба како би се утврдило да ли је лек био ефикасан.[23] Ове методе су широко прихваћене у многим деловима Анда, где западна медицина није доступна или јој се не верује.[24]

Шпански, холандски и енглески трговци су пренели заморце у Европу, где су брзо постали популарни као егзотични кућни љубимци међу вишим класама и члановима краљевске породице, укључујући краљицу Елизабету I.[14] Најранији познати писани приказ заморца датира из 1547. године, у опису животиње из Санто Доминга. Будући да кавији нису пореклом из Хиспаниоле, веровало се да су ту животињу раније унели шпански путници.[4] Међутим, на основу новијих ископавања на западноиндским острвима, животиња је вероватно уведена на Кариби око 500. године пне заслугом вртлара из Јужне Америке који су правили керамику.[25] Морско прасе је било присутно у Порторику током остионоидног периода, дуго пре доласка Шпанаца.[26]

Заморца је на Западу први пут описао 1554. године швајцарски природњак Конрад Геснер.[27] Његово биномно научно име први је употребио Еркслебен 1777. године; то је спој Паласове генеричке ознаке (1766) и Линеовог посебног назива (1758).[4]

Име[уреди | уреди извор]

Име морско прасе у српском језику потиче од немачке речи Meerschweinchen истог значења.[28] Ову животињу су Шпанци донели бродовима из Америке, па отуда придев „морско”. У прошлости, морско прасе је било згодан извор свежег меса на бродовима. У француском, и још неким језицима, ова животиња се назива „индијско прасе”.

Назив заморац/заморче је истог порекла (тј. „иза мора” — изаморац->заморац).

Порекло енглеског назива guinea pig до сада није објашњено на задовољавајући начин. Вероватно је реч о географској забуни.

Животни век и размножавање[уреди | уреди извор]

Морско прасе може да нарасте до 40 cm у дужину, тежина варира око једног килограма. Просечан животни век морског прасета је 5-10 година. Као и други глодари брзо се размножавају. Женке стичу полну зрелост месец дана по рођењу и сваких годину дана, могу да се окоте три пута. Трудноћа женки јако је ризична, јер може да угине или да добије премного младунаца.

Оглашавање[уреди | уреди извор]

Заморац се оглашава гласним скичањем кад је узнемирен и када је гладан.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 84. слајд. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 09. 08. 2019. Приступљено 09. 08. 2019. 
  2. ^ „Morsko prase: upoznajte morsko prase!”. Petface. Приступљено 31. 1. 2019. 
  3. ^ Morales, Edmundo (1995). The Guinea Pig : Healing, Food, and Ritual in the Andes.
  4. ^ а б в г Weir, Barbara J. (1974). „Notes on the Origin of the Domestic Guinea-Pig”. Ур.: Rowlands, I. W.; Weir, Barbara J. The Biology of Hystricomorph Rodents. Academic Press. стр. 437–446. ISBN 978-0-12-613333-2. 
  5. ^ Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the World, 6th edition. Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  6. ^ Morales 1995.
  7. ^ Vecchio, Rick (2004-10-19). „Peru Pushes Guinea Pigs as Food”. CBS News. Архивирано из оригинала на датум 13. 11. 2013. Приступљено 2007-03-12. 
  8. ^ Spotorno, A. E.; Marín, J. C.; Manríquez, G.; Valladares, J. P.; Rico, E.; Rivas, C. (2006). „Ancient and modern steps during domestication of guinea pigs (Cavia porcellus L.)”. Journal of Zoology: 060606025751032——. S2CID 56219784. doi:10.1111/j.1469-7998.2006.00117.x. hdl:10533/178756Слободан приступ. 
  9. ^ Dunnum, Jonathan L.; Salazar-Bravo, Jorge (2010). „Molecular systematics, taxonomy and biogeography of the genus Cavia (Rodentia: Caviidae)”. Journal of Zoological Systematics and Evolutionary Research. 48 (4): 376—388. S2CID 18000863. doi:10.1111/j.1439-0469.2009.00561.x. 
  10. ^ Spotorno, A. E.; Manríquez, G.; Fernández, L. A.; Marín, J. C.; González, F.; Wheeler, J. (2007). „Domestication of guinea pigs from a southern Peru-northern Chile wild species and their middle pre-Columbian mummies”. Ур.: Kelt, D. A.; Lessa, E.P.; Salazar-Bravo, J.; Patton, J. L. The quintessential naturalist : honoring the life and legacy of Oliver P. Pearson. University of California Publications in Zoology. 134. Berkeley: University of California Press. стр. 367—388. ISBN 9780520098596. OCLC 122715394. 
  11. ^ а б Nowak, Ronald M. (1999). Walker's Mammals of the WorldНеопходна слободна регистрација (6th изд.). Baltimore, Md.: Johns Hopkins University Press. стр. 1667—1669. ISBN 978-0-8018-5789-8. 
  12. ^ а б Wagner & Manning 1976, стр. 31–32.
  13. ^ Terril & Clemons 1998, стр. 6.
  14. ^ а б Morales 1995, стр. 3.
  15. ^ Chazan, Michael (2008). World Prehistory and Archaeology: Pathways through Time. Pearson Education, Inc. стр. 272. ISBN 978-0-205-40621-0. 
  16. ^ Morales 1995, стр. 3–4.
  17. ^ Berrin, Katherine & Larco Museum. The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. New York: Thames & Hudson, 1997.
  18. ^ Morales 1995, стр. 8.
  19. ^ Morales 1995, стр. 10–16, 45–74.
  20. ^ Morales 1995, стр. 96.
  21. ^ Morales 1995, стр. 78.
  22. ^ Morales 1995, стр. 87–88.
  23. ^ Morales 1995, стр. 83.
  24. ^ Morales 1995, стр. 75–78.
  25. ^ Newsom and Wing, 2004, cited in Fitzpatrick, S.M.; Keegan, W.F. (2007). „Human impacts and adaptations in the Caribbean Islands: an historical ecology approach”. Earth and Environmental Science Transactions of the Royal Society of Edinburgh. 98: 29—45. S2CID 128704578. doi:10.1017/S1755691007000096. 
  26. ^ deFranca, S.D., Hadden, C.S., LeFebvre, M.J. and DuChemin, G. 2010. "Animal use at the Tibes Ceremonial Center". In: Curet, A. and Stringer, L.M. (eds.). Tibes: People, power, and ritual at the center of the cosmos. The University of Alabama Press, Tuscaloosa, Alabama, USA. pp. 115–151.
  27. ^ Gmelig-Nijboer, C. A. (1977). Conrad Gessner's "Historia Animalum": An Inventory of Renaissance Zoology. Krips Repro B.V. стр. 69—70. 
  28. ^ Duden — Deutsches Universalwörterbuch. 4. Aufl. Mannheim 2001. [CD-ROM]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]