Мошорин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Мошорин
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Војводина
Управни округЈужнобачки
ОпштинаТител
Становништво
 — 2011.Пад 2569
 — густина41/км2
Географске карактеристике
Координате45°18′05″ СГШ; 20°09′32″ ИГД / 45.3015° СГШ; 20.158833° ИГД / 45.3015; 20.158833Координате: 45°18′05″ СГШ; 20°09′32″ ИГД / 45.3015° СГШ; 20.158833° ИГД / 45.3015; 20.158833
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина111 м
Површина41,3 км2
Мошорин на мапи Србије
Мошорин
Мошорин
Мошорин на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број21245
Позивни број021
Регистарска ознакаNS

Мошорин је насеље у Србији у општини Тител у Јужнобачком округу. Налази се у Шајкашкој (југоисточна Бачка) поред реке Тисе и на падинама Тителског(Шајкашког) брега. Према попису из 2011. било је 2569 становника.

Историја[уреди]

Село се први пут помиње у 16. веку. За време турске власти (16-17. век), Мошорин се помиње као српско насеље. Од 1699. године село се налази под хабзбуршком влашћу, у оквиру хабзбуршке војне границе. До средине 18. века Мошорин је имао милитарски статус, а када је новембра 1750. године било изјашњавање нико од месних официра није пристао да пређе у провинцијални статус. Уследило је масовно исељавање Срба граничара. Одселили су се Мошоринци делом у Русију где су засновали ново граничарско насеље са истим именом.[1] Део њих се преселио у Банат, као у Орловат где је парох 1753. године постао поп Стефан Станковић из Мошорина.[2] Током 1848. и 1849. године било је део Српске Војводине, а после тога је поново део војне границе, све до 1873. године, када постаје део Бачко-бодрошке жупаније.

У другој половини 19. века број становника у месту расте. Тако по попису 1880. године има Срба највише - 2200, а других нација је много мање. Мађара има 64, Немаца 44, Румун 1, Рутена 3, док је осталих 82. Укупно је у селу 2394 становника. За десет година нестало је "осталих" а највише се повећао број Срба, којих сада има 2583, Мађара 80 а Немаца 63, и Румун 1. Број житеља се повећао на 2717.[3]

Од 1918. године, село је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније названог Краљевина Југославија). Између 1918. и 1922. године, Мошорин је био део Бачке жупаније, између 1922. и 1929. део Београдске области, а између 1929. и 1941. део Дунавске бановине.

Село је 1941. године окупирано од стране мађарских фашиста, а у злогласној рацији на Божић 1942. године фашисти су убили 205 особа, од чега 94 мушкарца, 41 жену, 44 деце и 26 старих, по националности 170 Срба, 34 Рома и 1 Мађара. Део тела убијених бачен је у залеђену реку Тису, а други део закопан у четири масовне гробнице.

Мошорин је ослобођен 1944. године, и од тада је део нове Социјалистичке Југославије. Од 1992. године, део је Савезне Републике Југославије, а од 2003. до 2006. године део државне заједнице Србија и Црна Гора. Након Референдума о независности Црне Горе 2006. Мошорин је постао део Републике Србије.

Црква и школа[уреди]

У месту је у старо време постојала мала православна богомоља од меканог материјала (черпића) грађена а шиндром покривена. Била је посвећена Св. Николи. То је 1891. године посведочио мошорински парох поп Светозар Влашкалић. Нова црква, садашња је подигнута на другој локацији и посвећена празнику Духовима. Дозволу су Мошоринци добили за градњу 1797. године, а храм је подигнут већ следеће 1798. године, када ју је осветио владика бачки Јован Јовановић.[4] Током грађанског рата 1848-1849. године та црква није спаљена. На брегу је прота Светозар Влашкалић подигао задужбину, посвећену св. Николи, намењену за женски манастир. У храм може стати 400 верних. Звона су освећена на двогодишњи парастос малом Србиславу-Бати, 1932. године. Задужбина је зидана седам година. Освећење је обавио Др Иринеј Ћирић, епископ новосадско-бачки 1938. године, том приликом је проти уручио напрсни крст.

Због свог националног рада, прота је од државних власти 1929. одликован орденом Св. Саве IV степена

Према православној парохијској статистици у месту је на крају 1891. године следеће стање: два православна свештеника, 2610 православаца, 492 православна дома, 315 ученика и три основне школе.[5]

Демографија[уреди]

У насељу Мошорин живи 2110 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,7 година (36,5 код мушкараца и 38,9 код жена). У насељу има 823 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

У периоду од 1945-1995. године у село се доселило српско становништво из области Бијелог Бучја (Теслић) и општине Котор Вароши и на тај начин успело да надокнади демографске губитке села након страдања током Рације у Шајкашкој 1942. године.

Презимена која се срећу у Мошорину су Тривуновић, Багић, Тешић, Калаковић, Станковић, Бањац, Куруцин, Малетин, Етински, Бачкалић, Русмир, Каназир, Марић, Лишић, Игњић, Ђурић, Славнић, Павловић, Бедов, Петаков, Јанковић, Петровић, Симић, Каранов, Мишљеновић, Батић, Чавић, Несторовић, Маринков, Козарев, Чутурилов, Ранисављев, Лазареви ћ, Јовановић, Јеловац, Пожарев, Смиљанић, Јосиповић, Тубић, Пешић, Борота, Маџар, Карпић, Спасојевић, Ђурђевић, Пругић, Влаовић, Крунић, Шодоловић, Гелић, Ђукић, Ивановић, Илић, Сарић, Јурица и други.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[6]
Година Становника
1948. 3.035
1953. 3.065
1961. 2.906
1971. 2.694
1981. 2.483
1991. 2.552 2.539
2002. 2.763 2.779
Етнички састав према попису из 2002.‍[7]
Срби
  
2.678 96,92 %
Роми
  
21 0,76 %
Словаци
  
11 0,39 %
Југословени
  
8 0,28 %
Мађари
  
7 0,25 %
Хрвати
  
5 0,18 %
Црногорци
  
2 0,07 %
Украјинци
  
2 0,07 %
Русини
  
2 0,07 %
Словенци
  
1 0,03 %
Руси
  
1 0,03 %
Немци
  
1 0,03 %
непознато
  
11 0,39 %
Мапа општине Тител и Шајкашке, која показује локацију Мошорина


Домаћинства
Становништво старо 15 и више година по брачном стању и полу
Становништво по делатностима које обавља

Познате личности из Мошорина[уреди]

Светозар Милетић адвокат, градоначелник Новог Сада и један од најзначајнијих и најутицајнијих српских политичара у Аустро — Угарској друге половине XIX века

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923.
  2. ^ "Орао", прве орловатске новине, Орловат 1998.
  3. ^ "Српски сион", Карловци 1893. године
  4. ^ "Српски сион", Карловци 1893. године
  5. ^ "Српски сион", Карловци 1892. године
  6. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9. 
  7. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9. 
  8. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7. 

Спољашње везе[уреди]