Моћ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Моћ је вишезначан појам у филозофији, социологији, политици, психологији и другим наукама. Најчешће се дефинише као могућност једног субјекта да наметне вољу другом, без обзира желео то овај или не.

Моћ у филозофији[уреди]

Филозофију при проучавању моћи превасходно покушава да њену суштину. Из досадашњих филозофских схватања могуће је издвојити три основна одређења[1]:

  • моћ као пука моћ,
  • моћ као надмоћ и
  • моћ као могућност.

Пука моћ је у односу на човека неутрална. То је моћ коју поседују и природа и животиње и човек, моћи опстанка, преживљавања, кретања и развоја. Непоседовање ове моћи значи застој, непокретност, распад, уништење. Моћ као надмоћ подразумева однос између људи и испољава се као владање, управљање, заповедање, тлачање, присвајање, отимање. Надмоћ по правилу подразумева хијерархију, која укључује надређене и подређене, тлачитеље и тлачене, итд. Моћ као могућност се односи на човекове стваралачке потенцијале. Стваралачка моћ ослобађа човека од различитих врста зависности.

Моћ у социологији[уреди]

У социолошком схватању моћи најбитнија су два значења[1]:

Социологију интересује какве последице по друштво и друштвени развој настају утицајем моћи појединаца и друштвених група. Стога социологија истражује облике, структуру и функционисање моћи.

Моћ у политици[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Политичка моћ

Појам моћи у политици има средишње место. Она се обично посматра као способност појединца или група да остварују своје интересе и захтеве чак и ако им се други противе, што понекад укључује и примену силе.

Одређења моћи[уреди]

Ратничка моћ, статуа у Нанту

У античкој филозофији, Аристотел је означио као моћ почетак промене или покрета.

У нововековној политичкој филозофији, појам моћи је обрадио Томас Хобс. Према Хобсу, моћ човека чине »средства којима он тренутно располаже ради добијања неког будућег видљивог добра. Моћ је изворна или инструментална.« Човекову природну моћ чине »изванредне способности телесне или духовне, као што је необична снага, телесна кондиција, мудрост, вичност, дарежљивост, слободоумност, великодушност, племенитост.«[1] Инструментална моћ се заснива на природним способностима или на срећном стицају околности и одређује те способности као средства за постизање још већег богатства, уважавања и пријатељства. За Хобса, највећа људска моћ је моћ државе или моћ највећег броја људи »удружених по споразуму у једну личност, природну или грађанску.«[1] Хобсово одредење моћи је битно утицало на касније мислиоце.

Веберу је дао класичну дефиницију моћи, која подразумева „изгледе једног човека или више људи да спроведу сопствену вољу у неком заједничком делању, чак и упркос отпору других који у том делању учествују." У суштини Веберовог одредења моћи је наметање воље, које се може остварити добровољним прихватањем или сламањем отпора. За остваривање моћи, по Веберу, најуспешнија средства су дисциплина и власт.

За Бертрана Расела моћ је „основни појам у друштвеним наукама у истом смислу у коме је енергија основни појам у физици“.

Роберт Бирстет дефинише моћ као латентну способност да се наметне сила у одређену друштвену ситуацију. По њему, моћ се може јавити у формалној организацији, неформалној организацији и неорганизованој заједници.

За Феликса Опенхајма, моћ је способност утицаја, ограничавања или кажњавања. Поседовати моћ значи „бити способан подредити друге нечијој контроли, односно ограничити њихову слободу."[1]

Према Роберту Далу, неко поседеује моћ над другим у оној мери у којој може постићи да други учини нешто што иначе не би учинио.

За Талкота Парсонса моћ је „уопштена способност да се обезбеди извршавање важећих обавеза од стране јединица у систему колективне организације, где се те обавезе легитимизују позивањем на њихову везу с колективним циљевима и где у случају непристајања може да се очекује привола путем негативних ситуационих санкција — ма каквим посредством се та правила вршила.« Он схвата моћ искључиво »као успешан медиј за мобилисање предузетих или утврђених обавеза у интересу успешног колективног делања.« Свака нелегитимна претња силом не може се, по њему, назвати употребом моћи.[1]

Никос Пуланцас одређује моћ као „способност једне друштвене класе да оствари своје специфичне објективне интересе."

По Галбрајту, »моћ је способност појединца или групе да своје интересе намећу другима.« 

За Милса је везана концепција моћи као сума—нули. Он сматра да је количина моћи у датом друштву одредеђа и да свако је може имати онолико колико је другом одузео или колико је други нема. Моћни и утицајни људи за Рајта Милса су они који су у „могућности да остварују своју вољу чак и онда када се томе други људи опиру«.[1]

Хана Арент закључује да моћ „никада није својство појединаца“ већ да „припада групи и постоји само док група остаје на окупу. Када кажемо за некога да је на власти, у ствари говоримо о томе да га је известан број људи овластио да дела у њихово име. Онога тренутка када ишчезне група из које је потекла моћ, његове власти исто тако нестаје."[1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Moć, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993.

Види још[уреди]