Мржња

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Мржња је осјећање интензивне одбојности према некоме или нечему. Кроз историју, различити филозофи су давали различите дефиниције мржње и њених узрока.

Историја појма[уреди]

Још је индијски филозоф Сидарта Гаутама истраживао порекло мржње, закључујући: »Мржња се никад не смирује мржњом, већ једино њеним одсуством. Ово је вечни закон.«[1]

Рене Декарт је дефинисао мржњу као свјесност да је неко или нешто лоше, у комбинацији са јаком потребом да се од тога удаљи. Барух Спиноза је дефинисао мржњу као тип бола чији узрок лежи у спољашњим изворима. Аристотел је посматрао мржњу као жељу за уништењем нечега што је неизљечиво временом. Дејвид Хјум је мржњу сматрао осјећањем које се не може умањити и које се уопште не може дефинисати.[2]

У психологији, Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега које жели да уништи извор своје несрећности.[3] У нешто модернијем становишту, у књизи Penguin Dictionary of Psychology (психолошки рјечник) мржња се описује као „дубоко, трајно, јако осјећање које изражава анимозитет, љутњу и непријатељство према особи, групи или предмету“[4]. Пошто се сматра да је мржња дуготрајно осјећање, многи психолози сматрају да је то више трајни став особе него (привремено) емоционално стање.

Савремена истраживања[уреди]

Корелација осјећања мржње са нервним системом је истраживано помоћу методе фМРИ. У том експерименту су скенирани мозгови особа у исто вријеме док су им приказиване слике ствари које мрзе. Истраживачи су закључили да постоји посебан шаблон у можданој активности кад се осјећа мржња.[5]

Терминологија[уреди]

Појам мржње се употребљава у многим сложеним називима који се користе за означавање специфичних облика омразе. Такви појмови се по правилу граде уз употребу одговарајућег префикса изведеног из грчке речи μῖσος (misos / мржња). По том принципу су настали појмови мизогинија (мржња према женама), односно мизандрија (мржња према мушкарцима), као и други слични називи за разне врсте мржње.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Čedomil Veljačić, Karma - plod koji dozreva Архивирано на сајту Wayback Machine (октобар 27, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 13. 4. 2013.
  2. ^ Royzman, E. B., McCauley, C. & Rozin, P. (2005). From Plato to Putnam: Four ways to think about hate. In The Psychology of Hate by Sternberg, R. (Ed.).
  3. ^ Freud, S. (1915). The instincts and their vicissitudes.
  4. ^ Reber, A.S., & Reber, E. (2002). The Penguin dictionary of psychology. New York: Penguin Books.
  5. ^ Zeki, S. and Romaya, J.P. (October 29, 2008) "Neural Correlates of Hate", PLoS ONE 3(10):e3556 doi:10.1371/journal.pone.0003556.

Додатна литература[уреди]

  • The Psychology of Hate by Robert Sternberg (Ed.)
  • Hatred: The Psychological Descent into Violence by Willard Gaylin
  • Why We Hate by Jack Levin
  • The Psychology of Good and Evil: Why Children, Adults, and Groups Help and Harm Others by Ervin Staub
  • Prisoners of Hate: The Cognitive Basis of Anger, Hostility, and Violence by Aaron T. Beck
  • Becoming Evil: How Ordinary People Commit Genocide and Mass Killing by James Waller
  • Ethnolinguistics and Cultural Concepts: truth, love, hate & war, by James W. Underhill, Cambridge: Cambridge University Press.
  • "Hatred as an Attitude", by Thomas Brudholm (in Philosophical Papers 39, 2010).
  • The Globalisation of Hate, (eds.) Jennifer Schweppe and Mark Walters, Oxford: Oxford University Press.