Мудрост гомиле

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
мудрост гомиле

Мудрост гомиле је процес који узима у обзир колективно мишљење групе, појединаца, а не одговор једног експерта. Велика група прикупљених одговора на питања, која укључују процену количине, опште светско знање и просторнo резоновање се често сматра бољим одговором, од одговора неког појединца у групи. Интуитивнo и често цитиранo објашњењe за ову појаву је да постоји идиосинкретична бука, повезана са судом сваког појединца, а узимање просека великог броја одговора ће водити поништењу ефекта ове буке. Овај процес, мада не нов за информатичко доба, је био прогуран од стране социјалних информационих сајтова као што су Wikipedia и Yahoo! Answers, и других интернет извора који се ослањају на људско мишљење.

Процес, бар у свету бизниса, је до детаља описао Џејмс Суровики у својој књизи The Wisdom of Crowds.

У области правде, суђење пред поротом се може схватити као мудрост гомиле, посебно у поређењу са суђењем од стране судије, јединственог експерта.

У политичком домену, понекад се бирање одражава као пример онога како ће изгледати мудрост гомиле. Доношење одлука би било извршено од стране различитих група, уместо од стране прилично хомогене политичке групе или партије.

Истраживање у оквиру когнитивне науке настојало је да моделира однос између ефеката мудрости гомиле и ефеката индивидуалне спознаје.

Дефиниција гомиле[уреди]

Термин гомила, у овом контексту, односи се на групу људи, као што су корпорације, групе истраживача, или једноставно на целу јавност. Сама група не мора да буде кохезивна; на пример: група људи која одговара на питања на Yahoo! Answers, не познаје се међусобно ван тог форума, или група људи која се клади на коњским тркама, можда не зна међусобне опкладе, али они ипак формирају масу, по овој дефиницији.

Класични примери[уреди]

Класично проналажење мудрости гомиле укључује и тачку процене континуираног квантитета. На сеоском вашару, који је одржан 1906. године у Плимуту, 800 људи је учествовало у такмичењу како би проценили тежину закланог вола. Статистичар Францис Галтон закључио је да је медијана погодка 1207 фунти, била тачна за 1% праве тежине од 1198 фунти. Ово је допринело схватању когнитивне науке, да процене појединаца из гомиле могу бити узете као расподеле вероватноће чија је средња вредност близу праве средње вредности која ће бити процењена.

Користи[уреди]

Мудрост гомиле односи се и на деморкратско новинарство, када се у групи људи који нису експерти одређује која вест је важна, а људи изван групе могу да виде вести на основу њиховог рангирања. Сајтови Digg, Reddit и Newsvine спадају у ову категорију и ослањају се на мудрост гомиле у креирању својих садржаја.

Проблеми[уреди]

Истраживање о Мудрости гомиле, рутински приписује супериорност гомиле просека над појединачним судовима до елиминације буке појединачног. Тако група настоји да донесе најбоље одлуке, ако су оне направљене од различитих мишљења и идеологија. Скот И. Пејџ представио је теорему разноврсности предвиђања „ Квадрат грешака колективне прогнозе једнак је просеку квадрата грешака умањеног за интуитивне разноликости." Стога, када је различитост у групи велика, грешка групе је мала. Милер и Стајверс ограничавају независност индивидуалних одгоовра у експерименту „Мудрост гомиле“ дозвољавајући ограничену комуникацију између учесника. Учесници су били замољени да одговоре на питања везана за општу културу : као што је на пример, редослед америчких председника. У половини групе, сваки учесник је наставио поредак који је започео претходни учесник (учесници су били упознати са том чињеницом), док је друга половина учесника почела са насумичним поретком, и у оба случаја су били замољени да прерангирају одговоре ако је то потребно да би добили добар поредак. Одговори учесника који су своје рангирање наставили на већ започету листу претходног учесника, били су у просеку прецизнији од одговора учесника који су рангирање заопчињали сами. Милер и Стајверс закључују да је различит степен познавања ставки између учесника, одговоран за овај феномен, а да учесници интегришу и увећавају знање претходних учесника својим знањем. Маса се труди да ради најбоље, када постоји тачан одговор на постављено питање, као што је на пример питање из географије и математике.[1]

Ефекат „Мудрости гомиле“ лако је поткопати. Друштвени утицај може изазвати да просек одговора гомиле буде непрецизан, док су геометријска средина и медијана далеко робуснији.[2]

Сличности са појединачном сазнањем „у гомили“[уреди]

Увид у одговоре гомиле на задату оцену, може се моделовати као узорак из расподеле вероватноће поређења са индивидуалном спознајом. Посебно, могуће је да је индивидуална спознаја вероватна у смислу да су индивидуалне процене из „интерне дистрибуције вероватноће“. Ако је ово случај, онда две или више процене од стране исте особе, представљаће средњу вредност која је ближа истини од било које индивидуалне истине, јер се ефекат статистичке буке са сваким од ових судова смањује. То се заснива на претпоставци да је бука повезана са сваким судом, статистички независна. Друго упозорење је да су индивидуални судови вероватнће често пристрасни према екстремним вредностима. Тако је свака корист од вишеструких судова од стране исте особе ограничена на узорцима из непристрасне дистрибуције.

Вул и Паслер (2008) затражили су од учесника процене везане за опште образовање као што је нпр. „Који проценат светских аеродрома се налази у Сједињеним Америчким Државама Мада нису били упозорени унапред, од половине испитаника је затражено да дају други различит одговор на исто питање, а од друге половине учесника је затражено да учине исто, али тек после три недеље. Просек два одовора (нагађања) је био прецизнији од било ког индивидуалног одговора. Осим тога, просеци одговора датих после три недеље били су прецизнији од просека направљених одмах. Једно од објашњења за овај ефекат јесте, да су тренутни одговори међусобно независни (ефекат сидра), и на тај начин су били предмет исте врсте буке. У принципу ови резултати сугеришу да индивидуална спознаја може бити предмет интерне расподеле вероватноће коју карактерише стохастичност.

Хоурихан и Бенџамин (2010) тестирали су хипотезу да су побољшања процена посматрана од стране Вула и Паслера била резултат повећане независности процена. Хоурихан и Бенџамин закључују да процене зависе од меморије човека, тј. од његове могућности да запамти што више ствари. Они су открили да су већи напредак , тј. боље побољшање процена остварили они учесници са мањом меморијом у односу на учеснике са већом меморијом.

Раухт и Лоренц (2011) су проширили ово истраживање, тражећи од учесника да дају одговоре на питања из реалног живота, али су учесници били обавештени да треба да дају пет узастопних одговора (процена). Овај приступ је омогућио истраживачима да утврде: (1) колико пута се неко запита пре него што одговори тачно и пита друге ; (2) стопу при којој процене дате од стране једних учесника побољшавају процене осталих учесника. Све у свему, нашли су малу подршку ѕа такозвану „менталну дистрибуцију“ од којих су појединци извели своје процене, заправо, дошли су до закључка да што се више пута човек запита шта је тачан одговор долази до смањивања тачности одговора. На крају они тврде да резултати студије Вула и Паслера прецењују мудрост „гомиле у оквиру“.

Види још[уреди]

Референце[уреди]