Музеј афричке уметности (Београд)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Музеј афричке уметности - збирка Веде и др Здравка Печара (МАУ) је музеј у београдском насељу Сењак, на територији општине Савски венац, отворен 23. маја 1977. године.

Музеј афричке уметности - збирка Веде и др Здравка Печара
Отворен: 23. маја 1977.
Адреса: Андре Николића 14, Београд
Јавни превоз: Линије 44 и 34 (станица Васе Пелагића)
Сајт: http://www.museumofafricanart.org

Први је и једини музеј у југоисточној Европи који је посвећен искључиво културама и уметностима Африке. Налази се на Топчидерском брду у улици Андре Николића бр. 14. Састоји се од сталне поставке коју чини готово хиљаду предмета са простора Западне Африке.

Музеј је настао је од збирке оригиналних уметничких предмета које су, током свог дугогодишњег боравка у Африци, сакупили Веда Загорац и др Здравко Печар и за које су добили писмену дозволу о изношењу из држава Африке, а поклонили су је граду Београду 1974. године. Изградњу зграде је омогућила Скупштина града Београда. Колекцију чине религијски магијски, украсни и употребни предмети од дрвета, бронзе, текстила, камена, керамике као што су: маске, склуптуре од бронзе и дрвета, затим тканине, накит, музички инструменти итд.

Оснивање Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара[уреди]

Идеја о оснивању музеја, према казивању Здравка Печара, добила је прве обрисе у размишљањима Веде Загорац. „Она је тежила формирању репрезентативне збирке која би била груписана на једном месту и приказана у целини.”[1] Од 1974. године, збирка Печар била је део фонда Етнографског музеја у Београду, а приликом издвајања из тог фонда, након трагања Печаревих за адекватним местом за оснивање посебне музејске установе у Ровињу и Загребу, Скупштина града Београда донела је одлуку да за потребе новог музеја уступи дотадашњи атеље Моше Пијаде, Зоре Петровић и Бошка Карановића у Улици Андре Николића 14.[2] Изградња МАУ започета је у јуну 1975. године, а завршена је без кашњења у септембру 1976, према пројекту архитекте Слободана Илића, који је тада био запослен у Дирекцији за изградњу и реконструкцију града.[1]

МАУ је отворен за публику 23. маја 1977. године, као један од догађаја који славе четрдесетпетогодишњицу Титовог вођења Комунистичке партије Југославије. Приликом отварања МАУ, присутнима су се обратили Јелена Аранђеловић Лазић, етнолошкиња и прва директорка Музеја, и Живорад Ковачевић, председник Скупштине града Београда, чије речи најбоље преносе идеолошки оквир који је изнедрио ову институцију на тадашњој културној мапи града:

Отварање Музеја афричке уметности представља за наш град крупан културни догађај, који има и шири друштвени и политички значај. Музеј посвећен уметничком ставралаштву народа афричког континента створили су пријатељство, искрена љубав према народима овог света и одушевљење за снагу њиховог уметничког израза... Иако географски удаљен, то је нама близак свет, који је, као и ми, данас више загледан у будућност него у прошлост, који је заљубљен у своју тешко извојевану слободу. Овај Музеј биће симбол времена у коме је покрет несврставања створио нови дух у политичким односима међу народима и нови однос у вредновању уметничких домета народног ставралаштва.[3]

Иако су активно учествовали у свим фазама оставривања овог великог пројекта, свечаном отварању МАУ Веда Загорац и Здравко Печар нису присуствовали. Приводећи крају дипломатску службу амбасадора Печара у Гани, њих двоје су се припремали за повратак у Југославију, након скоро двадесет година проведених у земљама Африке.

Зграда Музеја афричке уметности[уреди]

Једна од ретких београдских грађевина које су пројектоване за музејске намене, зграда МАУ сведочи о динамичној и слојевитој историји. Адаптацијом и проширивањем некадашњег атељеа, наменски грађеног за југословенског државника и уметника Мошу Пијаде, који су потом користили и Зора Петровић и Бошко Карановић, настало је занимљиво здање Музеја афричке уметности.

Приликом изградње Музеја, један од услова био је да се постојећи атеље на плацу уклопи у контекст зграде. Успешно инкорпорирајући атеље, оригинална зграда из 1976. године имала је травнати кров и лантерне које су пропуштале светло на сталну поставку. Одликовала ју је употреба натур бетона као архитектонског елемента.[4]

Музеј афричке уметности, оригинално здање (арх. Слободан Илић). Фотографија Бранка Косића. Фотодокументација Музеја афричке уметности.

Посебна пажња била је посвећена решењу улаза у Музеј, који јесте монументалан, али није наметљив, и због тога „одступа од свих наших класичних представа о музејским здањима тешке монументалности.”[5] Управо из тог разлога, у тадашњој штампи објављен је следећи утисак о овој музејској згради:

Пројектант, архитекта Слободан Илић, желео је да ово не буде уобичајени музеј: да у њега не долазе само ученици с наставницима уметности и људи којима је уметност животни позив. Зато је, уместо китњастог вишеспратног здања, изабрао приземни павиљон, који ће бити ту не да човеку буде наметнут, већ подређен.[6]

Зграда је знатно промењена 1989. године изградњом импозантне куполе на првом спрату, према пројекту архитекте Слободана Милићевића. Изградњом куполе, затворене су лантерне над централним делом поставке, а купола, испрва покривена теголом, а затим бакарним кровом, у потпуности је изменила спољни изглед зграде.[2] Архитектура монументалне куполе, односно друге адаптације МАУ, за разлику од прве адаптације, која припада касномодерној, бетонско-скулпторалној и експресивној архитектури, више је део постмодернистичких тенденција у архитектури. Друга адаптација МАУ реализована је промишљањем контекста и духа места с једнаким поштовањем према постојећој околини, као и приликом прве адаптације.[7]

Историја (пре)обликовања и архитектонске артикулације простора МАУ показује промену његовог визуелног идентитета, али и веома комплексну (архитектонску) ситуацију у којој се он данас налази: трослојност архитектуре сачувана је у музејском ентеријеру и „ново лице” МАУ очигледно је у његовом екстеријеру. О слојевитој историји данас сведоче, како купола и сачуване лантерне, тако и камин некадашњег атељеа који се налази у данашњој малој изложбеној сали МАУ.

Стална поставка МАУ[уреди]

Изглед сталне поставке Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара (дизајн - Слободан и Савета Машић, концепт - Јелена Аранђеловић Лазић).

Дизајн сталне поставке поручен је као допуна планирању зграде. Архитекти Слободан Машић и Савета Машић аутори су дизајна витрина и целокупног ентеријера, док је ауторка концепта сталне поставке Јелена Аранђеловић-Лазић. Ексонати су изложени по географским и етничким целинама, уз едуактивне легенде и фотографије које приказују употребу предмета у одређеном контексту. С обзиром на то да је објашњење предмета редуковано у односу на класичне етнографске поставке, посматрачу је остављена могућност да сваки изложени експонат перципира и са естетске, уметничке стране. Такав вид презентације заправо је комбинација уметничког и етнографског приступа у музеолошкој пракси излагања предмета ваневропске уметности и културе.

Дизајн брачног пара Машић у складу је са читавом грађевином која „одступа од тешке музејске монументалности”[5]. Концепт ређања боја креирао је алузију на афричку траву (зелена боја) и небо (плава боја). Из тог је разлога познати историчар и теоретичар уметности из Гане, Квеси Мајлс рекао да:

Ми не волимо декорације европских музеја које одвајају експонат од посетиоца, отуђују га. На белој подлози експонат из Африке постаје мртав. Код вас је подлога зелена и подсећа на афричку траву, зидови су од мрког дрвета, постаменти су зелени и плави... То је Африка.[8]

Целокупан дизајн сталне поставке Музеја изразито је модернистички, као и првобитна зграда.

Стална поставка МАУ представља традиционалне уметности заједница Западне Африке и чине је аутентични предмети који припадају културама народа Бамбара, Догон, Марка, Малинке, Моси, Бобо, Киси, Бага, Дан, Гере, Сенуфо, Бауле и Ашанти.[9]

На сталној поставци изложени су предмети који долазе претежно из следећих земаља:

С обзиром на то да је Југославија била једна од главних земаља оснивачица Покрета несврстаних, фонд Музеја афричке уметности је наставио да се увећава прилозима нових дародаваца. Изузимајући збирку Печар, представљену на сталној поставци, међу поклонодавцима, поред колекционара, путника и истраживача Африке има домаћих и страних дипломата, интелектуалаца, уметника.[10] Предмети из других збирки излажу се у малој изложбеној сали МАУ у оквиру привремених, тематских изложби.[11]

Мисија Музеја афричке уметности[уреди]

Од оснивања и отварања за јавност, 1977. године, мисија Музеја афричке уметности - збирка Веде и др Здравка Печара је да:

  • прикупља, чува и излаже артефакте афричке културе и уметности;
  • популарише и шири знања о традиционалном и савременом културном и уметничком стваралаштву Африке и афричке дијаспоре;
  • подстиче вредновање и разумевање уметности, историје и наслеђа Африке, и развија поштовање за Африку, њене народе и за утицај афричког стваралаштва на светску уметност;
  • развија свест о културном диверзитету, отварајући простор за мултикултурални дијалог између заједница.[12]

Изложбена и издавачка делатност Музеја афричке уметности[уреди]

Изложбена делатност у малој сали МАУ динамична је и активна. У њој се излажу и интерпретирају предмети различитих збирки из фонда МАУ, али и оних гостујућих, иностраних. Током претходних година, теме изложби били су афрички мурали, бронзана скулптура, савремене фотографије које се баве афричким фризурама, афричка тиква калабаш, али и радови који приказују савремене теоријске токове попут изложбе камерунског уметника Бартелеми Тогоа или глобалне, друштвене феномене попут миграција које је представила изложба „Граница је затворена.”[13] Изложбена делатност МАУ је такође визуелизована изабраним мотивима са тематских изложби ликовном радионицом „Атеље под ведрим небом” у којој су учествовали студенти Факултета ликовних уметности и осликавали бетонске фасаде МАУ.

Сваку тематску, привремену изложбу прати изложбени каталог посвећен истраживачкој теми изложбе.[14] Издавачку делатност МАУ одликује и повремено издавање публикација које се баве афричким културама и уметностима, а које не морају имати карактер каталога изложбе.[15] Часопис „Африка”, у издању Музеја афричке уметности, као и неколико електронских издања, међу којима се налази и докторска дисертација теоретичарке уметности Ане Сладојевић „Музеј афричке уметности: Контексти и презентације” могуће је пронаћи на званичном музејском сајту.[16]

Едукација и анимација у Музеју афричке уметности[уреди]

Музеј афричке уметности има разноврсне програме анимације и едукације који су прилагођени узрастима и интересовањима посетилаца. Међу њима се издвајају вишегодишњи програми попут „Недеље у МАУ” паралелног едуактивно-креативног програма за децу и одрасле, језичких радионица „Swahili”, програма „Практикум” за студенте Филозофског факултета, ликовног конкурса за децу и младе, радионица током распуста за средњошколце и старије основце.[17]

Афро фестивал[уреди]

Фестивал који се једном годишње одржава у Музеју афричке уметности у Београду - данас познат као Афро фестивал - први пут је одржан 1997. године поводом обележавања јубилеја: двадесет година Музеја. Фестивал је најављен као прва мултикултурна манифестација ове врсте у Југославији. Сама идеја, па чак и потреба да се у одређеном тренутку установи веома специфичан програм са концептом „фестивала културе” као део редовне понуде једног музеја, завређује посебну пажњу када је у питању разматрање програмских политика институција културе уопште, као и њихових трансформација кроз време.[18]

Афро фестивал 2018.Фотографија М. Пирошки.

Уз учешће стручњака, предавача, професора, студената, пријатеља Музеја организују се изложбе и предавања, пројекције слајдова и филмског материјала о уметности и културама Африке, музичке, плесне и ликовне радионице, као и јавна вођења кроз Музеј.

Печат читавој манифестацији даје богата музичка понуда, што одсликава важност улоге која се традиционално приписује музици као неодвојивом делу живота у Африци. Међу гостима и извођачима Афро фестивала се налазе звезде светске музике: Стела Рамбисаи Ћивеше, светски позната уметница на мбири из Зимбабвеа, Хабиб Коате и група Бамада, world music уметници из Малија, група Вершки да Корешки, која у области светске музике (world music) спаја индијски и афрички звук, затим Тунде Комолафе, извођач традиционалних плесова из Нигерије, као и Кемо Сундиулу Сисоко, музичар на традиционалним инструментима из Сенегала.[19]

Најзначајнији дан Фестивала је Дурбар, и има значење „Фестивал фестивала”, дан пријатељства, музике и плеса. Уз учешће афричких амбасада у Београду, у пријатном екстеријеру – у башти Музеја, овај дан слави афричку музику, плес, уметност и занате. Уз љубазну подршку афричке дипломатске заједнице у Београду посетиоцима се пружа могућност да уживају у кулинарским специјалитетима из различитих крајева Африке. Посебно аранжирани штандови са предметима уметничке и занатске производње, тканинама, накитом, берберским теписима, доприносе духу фестивала који на незабораван начин дочарава културну ризницу Африке.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам, (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 107. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  2. 2,0 2,1 Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 106. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  3. ^ Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 33. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  4. ^ Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеја афричке уметности. стр. 102. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  5. 5,0 5,1 Aranđelović Lazić, Jelena (1977). Muzej afričke umetnosti - zbirka Vede i dr Zdravka Pečara. Beograd: Muzej afričke umetnosti. стр. 72. 
  6. ^ Кубуровић, М. (3. 10. 1976). „Од идеје до траве на крову”. Политика. 
  7. ^ Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 118. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  8. ^ Радовић, Д. (20. 05. 1977). „Музеј афричке уметности у Београду”. Борба. 
  9. ^ „Музеј афричке уметности”. 
  10. ^ Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности. стр. 76. ISBN 978-86-85249-21-1. 
  11. ^ „Текућа изложба у МАУ”. 
  12. ^ „Музеј афричке уметности”. 
  13. ^ „Прошле изложбе у МАУ”. 
  14. ^ „Изложбени каталози МАУ”. 
  15. ^ „Остала издања МАУ”. 
  16. ^ „Е-публикације МАУ”. 
  17. ^ „Едукација и анимација у МАУ”. 
  18. ^ Epštajn, Emilia (jun 2018). „Kontinuitet i transformacije” (PDF). ICOM Srbija. 8: 22—23. 
  19. ^ „Афро фестивал”. 

Литература[уреди]

  • Aranđelović Lazić, Jelena (1977). Muzej afričke umetnosti - zbirka Vede i dr Zdravka Pečara. Beograd: Muzej afričke umetnosti.
  • Epštajn, Emilia (jun 2018). „Kontinuitet i transformacije” (PDF). ICOM Srbija. 8: 22—23.
  • Кубуровић, М. (3. 10. 1976). „Од идеје до траве на крову”. Политика.
  • Радовић, Д. (20. 05. 1977). „Музеј афричке уметности у Београду”. Борба.
  • Сладојевић, Ана, Епштајн, Емилиа, (2017). Nyimpa kor ndzizi: Човек не може опстати сам. (Ре)концептуализација Музеја афричке уметности - збирке Веде и др Здравка Печара. Београд: Музеј афричке уметности, ISBN 978-86-85249-21-1.

Спољашње везе[уреди]