Музеј ромске културе у Београду

С Википедије, слободне енциклопедије
Музеј ромске културе
Музеј ромске културе у Београду
Оснивање2009.
ЛокацијаБеоград
 Србија
Координате44° 29′ 53″ СГШ; 20° 10′ 37″ ИГД / 44.498° СГШ; 20.177° ИГД / 44.498; 20.177
КолекцијаСпоменици ромске писмености
ДиректорДрагољуб Ацковић
Превозаутобуси 16, 23, 25 (до музеја)
трамваји 3, 12; аутобуси 25, 25P, 27, 32, 65, 66, 74, 77, 79; тролејбус 40 (до галерије)
АдресаХусињских рудара 31а (музеј)
Рузвелтова 41-43 (галерија)

Музеј ромске културе у Београду је први ромски музеј у југоисточној Европи, док се иначе тековине ромске културе најчешће приказују као сталне поставке у музејима другог типа.[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Музеј ромске културе отворен је 21. октобра 2009. године, под покровитељством Града Београда, у приземљу зграде у Рузвелтовој улици 41-43 у Београду,[1] на простору од укупно 72 м2.[2]

Оснивач музеја је Roma community центар "8. април".[3] Музеј је започео рад отварањем изложбе „Алав е Роменго” („Реч Рома”[4]), аутора Драгољуба Ацковића, на којој је посетиоцима било доступно око 100.000 докумената из ромске културе као и копије оригиналних књига.[5]

Године 2011. музеј се из Рузвелтове преселио у већи простор у улици Хусинских рудара 31а на на Карабурми (београдска општина Палилула). Нови простор је донација организације „Српска православна слога”, а у опремању је учествовао и град Београд. Заузима површину од 180 м2,[2] а некадашњи простор је постао Галерија Рома арт (Roma Art Galery).[5]

У Музеју су изложени експонати материјалне и духовне културе Рома, а у Галерији своја дела излажу ликовни уметници Роми из Србије и света.[5]

Музејска поставка[уреди | уреди извор]

Посетиоцима Музеја представљена је стална поставка “Материјална култура Рома у Србији”[4] - писана култура Рома, обичаји, историја страдања у холокаусту и друге чињенице из историје и културе Рома.[6]

Музејске колекције[уреди | уреди извор]

Експонати за Музеј сакупљани су деценијама, а последњих година и откупљивани. Поред сталне поставке, у десет рачунара похрањено је око 150 хиљада докумената ромске културе, што је предуслов за стварање виртуелног музеја, који би омогућио да свако ко жели да сазна о било ком елементу те културе може то да учини из било код дела света.[2]

У Музеју је, између осталог, изложено:

  • двадесетак речника ромског језика из различитих земаља света,
  • један уникатан српско-ромско-немачки речник, чији је аутор Светозар Симић, а који је састављен 1942. године за време Другог светског рата у немачком концентрационом логору, што се види по логорским печатима на неколико места,
  • прва књига о Ромима из 1803. године, чији су поједини делови написани на ромском језику, а чији је аутор Петар Аксибарковић,
  • прва Библија преведена на ромски језик у Србији 1938. године,
  • примерци листа „Романо лил”, који је у Београду излазио 1935. године,
  • први текст на ромском језику у свету, објављен 1537. године у Енглеској[1]

Остале активности на промовисању културе Рома[уреди | уреди извор]

Осим изложбе, у просторијама музеја се организују и предавања из области ромологије на којима заинтересовани могу боље да се упознају са ромском културом, историјом и језиком.[1]

Године 2019, на иницијативу Музеја ромске културе, ромски празник Теткица Бибија је уврштен у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г Малиш, Б. (20. 10. 2009). „Сутра се отвара Музеј ромске културе”. Политика. Приступљено 26. 2. 2020. 
  2. ^ а б в „Muzej romske kulture u novom prostoru na Karaburmi”. Zvanična prezentacija. Grad Beograd. Приступљено 27. 2. 2020. 
  3. ^ „Prvi Muzej romske kulture u Jugoistočnoj Evropi od 21. oktobra u Beogradu”. eKapija. 17. 10. 2009. Приступљено 27. 2. 2020. 
  4. ^ а б „Romski muzej na Karaburmi”. SEECult. 21. 10. 2011. Приступљено 27. 2. 2020. 
  5. ^ а б в „Muzej Romske kulture slavi rođendan”. B92. 21. 10. 2012. Приступљено 27. 2. 2020. 
  6. ^ „Muzej romske kulture, Beograd”. Tamo daleko. Архивирано из оригинала на датум 28. 11. 2020. Приступљено 27. 2. 2020. 
  7. ^ „Теткица Бибија”. Нематеријално културно наслеђе Србије. Министарство културе и информисања РС и Етнографски музеј у Београду. Приступљено 27. 2. 2020. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашњи извори[уреди | уреди извор]