Музеј српске књижевности
Музеј српске књижевности | |
---|---|
Оснивање | 2012. |
Локација | Београд Република Србија |
Председник | Виктор Лазић |
Адреса | Јосипа Славенског 19а |
Веб-сајт | https://adligat.rs/ |
Музеј српске књижевности је приватна иницијатива породице Лазић са седиштем у Београду која сакупља и представља материјал о српским књижевницима, удружењима књижевника, о књижевним и сродним делима, историји и теорији књижевности, књижевној критици, као и личне предмете књижевника или предмете помоћу којих су написана значајна књижевна дела, рукописе и друго.[1] Осим тога, Музеј кроз богату грађу представља и целокупну српску историју, са фокусом на књижевност.
Део је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, под којим раде и Музеј књиге и путовања и Библиотека Лазић.
Историјат
[уреди | уреди извор]Музеј српске књижевности је под кишобраном удружења грађана основан 2012. године заједно са Удружењем за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. Удружење представља продужетак традиције дуге преко два века, Библиотеке Лазић, која је први пут отворена за јавност још 1882. године, а незванично постоји од почетка 18. века.[2] Од 1977. године Библиотека је неко време била затворена, а 2009. Виктор Лазић ју је поново учинио доступном за јавност, када се и формира идеја о Удружењу, у оквиру којег би пословала два музеја: Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања, са Библиотеком Лазић као централном институцијом.
Основано од стране Виктора Лазића, заједно са суоснивачима иницијаторима Горицом и Браниславом Лазић и Зорицом Вуковић-Вујовић. Неки од почасних чланова оснивача су песник Љубивоје Ршумовић, писци Милован Данојлић и Љуба Симовић, академици Матија Бећковић, Владета Јеротић и Миодраг Павловић, проф. др Дарко Танасковић, књижевници Перо Зубац, Срба Игњатовић, Драгослав Михаиловић и Милош Јанковић, Мирјана Вуисић, супруга глумца Павла Вуисића, редитељ Емир Кустурица, историчар и дипломата Душан Батаковић, историчар уметности Никола Кусовац и многи други угледни писци, научници и уметници. С'обзиром да у Републици Србији не постоји регистрован ни један приватни музеј ова иницијатива је остала само као жеља оснивача да оснује музеј.
Ризница експоната
[уреди | уреди извор]Кроз књиге, рукописе, предмете и бројну другу грађу ова приватна колекција представља целокупну српску историју, са фокусом на књижевност. Богату ризницу, осим обимног материјала о српским књижевницима и књижевности генерално, чини и значајна историјска грађа, попут писама краља Милана, намештаја са двора Обреновића и друго. У својој поставци постоје оригинали рукописа, преписки, као и разгледнице и друге личне предмете српских књижевника, као што су оловке и писаће машине на којима су писана важна књижевна дела, али и делови одеће књижевника по којима су били препознатљиви. Ту се налази и богат фонд књига са аутограмима и посветама аутора, са преко 50.000 потписа, укључујући потписе Лазе Костића, Бранислава Нушића, Бранка Ћопића, Јанка Веселиновића, Надежде Петровић, Тина Ујевића, Меше Селимовића, Добрице Ћосића и многих других.[1]
У сталној поставци приватне збирке, између осталог, могу се видети:
- ретка и прва издања српских аутора,
- аутограми свих значајнијих писаца и уметника који су стварали у Србији,
- рукописи важних аутора као што су Оскар Давичо, Војислав Илић Млађи, Младен Марков, Добрило Ненадић, Сиба Миличић, Васко Попа, Моша Одаловић и други,
- колекције књига и материјала о свим значајнијим, али и многим мање значајним српским књижевницима, али и писцима који су стварали, живели или долазили у Србију,
- предмети великог броја значајних писаца, као што су писаће машине Гвиде Тартаље, Боре Ћосића, Милована Данојлића, наочаре Добрице Ћосића и бројни други,
- колекције књига са потписима добитника најзначајнијих домаћих и страних награда, укључујући добитнике Нобелове награде.
Фото-галерија
[уреди | уреди извор]Просторије
[уреди | уреди извор]-
Соба у Музеју српске књижевности са легатом Мирјане и Павла Вуисића.
-
Спомен соба проф. др Илеане Чуре са намештајем Михаила Полит-Десанчића.
-
Спомен соба Петра Пајића са његовим радним столом, столицом и личном библиотеком.
-
Спомен соба Миодрага Павловића са његовим намештајем и личном библиотеком.
-
Део спомен собе Миодрага Павловића посвећен његовом куму, академику Владети Јеротић.
-
Спомен соба Петера Урбана.
-
Соба краљице Наталије, део легата породице Леко.
Библиотеке и збирке
[уреди | уреди извор]-
Библиотека Марка С. Марковића.
-
Чеховљева библиотека у спомен соби Петера Урбана.
-
Део личне библиотеке Петра Пајића.
-
Библиотека Миодрага Живанова.
-
Део збирке Владете Јеротића.
-
Део збирке минијатурних књига „Наташа Ршумовић”.
-
Збирка Добрице Ерића.
Предмети
[уреди | уреди извор]-
Писаћа машина Гвиде Тартаља.
-
Писаћа машина Петра Пајића на којој је откуцао песму „Србија”.
-
Радни сто и писаћа машина проф. др Дарка Танасковића.
-
Радни сто и писаћа машина Миодрага Павловића.
-
Радни сто Марка Т. Лека.
-
Фотеља Илеане Чуре у којој је провела ноћ након Новосадске рације.
Рукописи, писма, посвете
[уреди | уреди извор]-
Писма Николе Тесле о Михајлу Пупину (1934-1935), упућена Радоју Јанковићу, генералном конзулу Краљевине Југославије у Њујорку
-
Писма Саве Шумановића упућена Растку Петровићу.
-
Писмо Данила Киша упућено Милошу Јанковићу, 1981.
-
Рукописи Оскара Давича, укључујући и рукопис романа „Бетон и свици” за који је добио НИН-ову награду.
-
Рукопис песме академика Матије Бећковића „Вера Павладољска”.
-
Рукописи Васка Попе.
-
Дневник рукописа Петра Пајића.
-
Рукопис Владете Јеротића.
-
Рукописи претходно непознатих сценарија Павла Вуисића.
-
Посвета Лазе Костића Ј. Јовановићу Змају.
-
Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић, 1981.
-
Посвета Исидоре Секулић Миодрагу Павловићу.
-
Посвете Миодрага Павловића упућене Петеру Урбану.
-
Посвета Орхана Памука Дарку Танасковићу, 2006.
-
Посвета Милутина Миланковића Марку Алкалају, 1956.
-
Посвета Радета Драинца упућена Стевану Бешевићу.
-
Књиге са посветама Србе Игњатовића, 2018.
-
Посвета Добрице Ерића Удружењу „Адлигат”, 2017.
-
Посвета и цртеж Моше Одаловића Музеју књиге (Удружењу „Адлигат”), 2017.
-
Посвета Милована Данојлића „Адлигату”, 2018.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Музеј српске књижевности” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-29.
- ^ „Историјат” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-21.