Музеј српске књижевности
| Музеј српске књижевности | |
|---|---|
 Удружење „Адлигат" у коме је и Музеј српске књижевности | |
| Оснивање | 2012. |
| Локација | Београд Република Србија |
| Председник | Виктор Лазић |
| Адреса | Јосипа Славенског 19а |
| Веб-сајт | https://adligat.rs/ |
Музеј српске књижевности је музејска институција са седиштем у Београду која сакупља и представља материјал о српским књижевницима, удружењима књижевника, о књижевним и сродним делима, историји и теорији књижевности, књижевној критици, као и личне предмете књижевника или предмете помоћу којих су написана значајна књижевна дела, рукописе и друго.[1] Осим тога, Музеј кроз богату грађу представља и целокупну српску историју, са фокусом на књижевност.
Део је Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“, под којим раде и Музеј књиге и путовања и Библиотека Лазић.
Историјат[уреди | уреди извор]
Музеј српске књижевности основан је 2012. године заједно са Удружењем за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат“. Удружење представља продужетак традиције дуге преко два века, Библиотеке Лазић, која је први пут отворена за јавност још 1882. године, а незванично постоји од почетка 18. века.[2] Од 1977. године Библиотека је неко време била затворена, а 2009. Виктор Лазић ју је поново учинио доступном за јавност, када се и формира идеја о Удружењу, у оквиру којег би пословала два музеја: Музеј српске књижевности и Музеј књиге и путовања, са Библиотеком Лазић као централном институцијом.
Музеј је основао Виктор Лазић, заједно са суоснивачима иницијаторима Горицом и Браниславом Лазић и Зорицом Вуковић-Вујовић. Неки од почасних чланова оснивача су песник Љубивоје Ршумовић, писци Милован Данојлић и Љуба Симовић, академици Матија Бећковић, Владета Јеротић и Миодраг Павловић, проф. др Дарко Танасковић, књижевници Перо Зубац, Срба Игњатовић, Драгослав Михаиловић и Милош Јанковић, Мирјана Вуисић, супруга глумца Павла Вуисића, редитељ Емир Кустурица, историчар и дипломата Душан Батаковић, историчар уметности Никола Кусовац и многи други угледни писци, научници и уметници.
Музејска ризница[уреди | уреди извор]
Музеј српске књижевности кроз књиге, рукописе, предмете и бројну другу музејску грађу представља целокупну српску историју, са фокусом на књижевност. Богату ризницу, осим обимног материјала о српским књижевницима и књижевности генерално, чини и значајна историјска грађа, попут писама краља Милана, намештаја са двора Обреновића и друго. У својој поставци Музеј има и оригинале рукописа, преписки, као и разгледнице и друге личне предмете српских књижевника, као што су оловке и писаће машине на којима су писана важна књижевна дела, али и делови одеће књижевника по којима су били препознатљиви. У Музеју се налази и богат фонд књига са аутограмима и посветама аутора, са преко 50.000 потписа, укључујући потписе Лазе Костића, Бранислава Нушића, Бранка Ћопића, Јанка Веселиновића, Надежде Петровић, Тина Ујевића, Меше Селимовића, Добрице Ћосића и многих других.[1]
У сталној поставци музеја, између осталог, могу се видети:
- ретка и прва издања српских аутора,
- аутограми свих значајнијих писаца и уметника који су стварали у Србији,
- рукописи важних аутора као што су Оскар Давичо, Војислав Илић Млађи, Младен Марков, Добрило Ненадић, Сиба Миличић, Васко Попа, Моша Одаловић и други,
- колекције књига и материјала о свим значајнијим, али и многим мање значајним српским књижевницима, али и писцима који су стварали, живели или долазили у Србију,
- предмети великог броја значајних писаца, као што су писаће машине Гвиде Тартаље, Боре Ћосића, Милована Данојлића, наочаре Добрице Ћосића и бројни други,
- колекције књига са потписима добитника најзначајнијих домаћих и страних награда, укључујући добитнике Нобелове награде.
Фото-галерија[уреди | уреди извор]
Просторије[уреди | уреди извор]
Соба у Музеју српске књижевности са легатом Мирјане и Павла Вуисића.
Спомен соба проф. др Илеане Чуре са намештајем Михаила Полит-Десанчића.
Спомен соба Петра Пајића са његовим радним столом, столицом и личном библиотеком.
Спомен соба Миодрага Павловића са његовим намештајем и личном библиотеком.
Део спомен собе Миодрага Павловића посвећен његовом куму, академику Владети Јеротић.
Спомен соба Петера Урбана.
Соба краљице Наталије, део легата породице Леко.
.jpg)
.jpg)
Библиотеке и збирке[уреди | уреди извор]
Библиотека Марка С. Марковића.
Чеховљева библиотека у спомен соби Петера Урбана.
Део личне библиотеке Петра Пајића.
Библиотека Миодрага Живанова.
Део збирке Владете Јеротића.
Део збирке минијатурних књига „Наташа Ршумовић”.
Збирка Добрице Ерића.
_2.jpg)
Предмети[уреди | уреди извор]
Писаћа машина Гвиде Тартаља.
Писаћа машина Петра Пајића на којој је откуцао песму „Србија”.
Радни сто и писаћа машина проф. др Дарка Танасковића.
Радни сто и писаћа машина Миодрага Павловића.
Радни сто Марка Т. Лека.
Фотеља Илеане Чуре у којој је провела ноћ након Новосадске рације.
Рукописи, писма, посвете[уреди | уреди извор]
Писма Николе Тесле о Михајлу Пупину (1934-1935), упућена Радоју Јанковићу, генералном конзулу Краљевине Југославије у Њујорку
Писмо Бранка Миљковића упућено редакцији Књижевних новина о песмама Петра Пајића.
Писма Саве Шумановића упућена Растку Петровићу.
Писмо Данила Киша упућено Милошу Јанковићу, 1981.
Рукописи Оскара Давича, укључујући и рукопис романа „Бетон и свици” за који је добио НИН-ову награду.
Рукопис песме академика Матије Бећковића „Вера Павладољска”.
Рукописи Васка Попе.
Дневник рукописа Петра Пајића.
Рукопис Владете Јеротића.
Рукописи претходно непознатих сценарија Павла Вуисића.
Посвета Лазе Костића Ј. Јовановићу Змају.
Посвета Десанке Максимовић Гроздани Олујић, 1981.
Посвета Исидоре Секулић Миодрагу Павловићу.
Посвете Миодрага Павловића упућене Петеру Урбану.
Посвете Добрице Ћосића (лево) и Зорана Ђинђића (десно) упућене Миодрагу Павловићу.
Посвета Орхана Памука Дарку Танасковићу, 2006.
Посвета Милутина Миланковића Марку Алкалају, 1956.
Посвета Радета Драинца упућена Стевану Бешевићу.
Књиге са посветама Србе Игњатовића, 2018.
Посвета Добрице Ерића Удружењу „Адлигат”, 2017.
Посвета и цртеж Моше Одаловића Музеју књиге (Удружењу „Адлигат”), 2017.
Посвета Милована Данојлића „Адлигату”, 2018.
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „Музеј српске књижевности” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-29.
- ^ „Историјат” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-21.