Мускета система Конзоле
| Јегерски карабин модел 1838 | |
|---|---|
 3Д модел Конзолеовог табана, са подигнутим поклопцем и цевастом капислом у чанку. | |
| Врста | мускета |
| Порекло |  Хабзбуршка монархија |
| Употреба | |
| Бојно деловање | Револуције 1848. Први рат за уједињење Италије |
| Производња | |
| Цена | 9.32 форинти[1] |
| Произведено | неколико хиљада комада |
| Варијанте | карабин, штуц |
| Спецификације | |
| Маса | 3,8[1] kg |
| Дужина | 1.230[1] mm |
| Калибар | 17,6[1] mm |
| Врста операције | табан на цевчицу |
| Брзина паљбе | 1-3 мет/мин |
| Макс. еф. домет | 100-200 m |
| Начин пуњења | спредњача |
Мускета система Конзоле, рано аустријско перкусионо оружје, опремљено јединственим аустријским перкусионим механизмом са цевастом капислом. Развијена је 1830. године за брзу и јефтину прераду постојећих кремењача на нови перкусиони систем. Није користила стандардне бакарне каписле за паљење, већ оригиналне цевчице са експлозивном смешом. У периоду 1835-1838. неколико хиљада пушака кремењача и коњичких пиштоља је преправљено у систем Конзоле. Њеним усавршавањем године 1840. развијена је слична, али боља мускета система Августин.[2][3][4][5]
Историја
[уреди | уреди извор]Предности табана на капислу у односу на старе кремењаче довеле су до усвајања капислара у већини европских земаља између 1825. и 1840. године, за војне и ловачке пушке. Међутим, у Аустрији је 1830. године званична војна комисија одбацила капислу као непогодну за рат и сувише ситну за руке војника — иако су се каписле већ производиле у Аустрији у то време.[6]
Конзолеов табан
[уреди | уреди извор]Оригинални облик ударног табана изумео је 1830. године[7] аустријски порески службеник Ђузепе Конзоле из Милана. Уместо класичне каписле, Конзоле је причврстио комад сламке на канап и напунио га смешом калијум хлората и црног барута, направивши тако цевчицу са експлозивним пуњењем. Ударена чекићем, цевчица би експлодирала. Заменивши сламку цилиндром од ваљаног бакарног лима (дужине 10-15 мм, пречника 2-3 мм) причвршћеним за жицу погодну за хватање (и везивање за фишек), Конзол је развио цевасту капислу погодну за војну употребу. Такође је развио једноставан ударни табан, идеалан за брзу и јефтину конверзију огромног броја постојећих аустријских кремењача (600-700.000 мускета и пушака)[6][7]
Конзолеов табан задржао је већину старих делова табана на кремен: био је потребан само нови чанак за припалу (гвоздени жлеб са кратком цеви на левој страни, поред фаље) и поклопац са опругом, са шиљком (зубом) на доњој страни (на место старог оцила). Могао се искористити и стари ороз, стезањем комада гвожђа у његову штипаљку уместо кремена.[6][7]
Чанак је обухватао фаљу, а „упаљач“ у облику кобасице (цевчица са експлозивом) је уметнут у њега и држан на месту поклопцем чанка. Ударац ороза по поклопцу је изазвао експлозију.[6]
Тестирање 1835. године показало је да су мускете система Конзоле биле боље од кремењача и по брзини паљбе (12 према 5 хитаца за исто време) и поузданости. Стопа затајења код система Конзоле била је око 10%, у поређењу са 20-30% за кремењаче. Међутим, била је много гора од највише 1% за стандардне каписларе тог времена.[8]
Преправљање кремењача у каписларе (1835-1838)
[уреди | уреди извор]Након вишеструких испитивања и тестирања различитих модела Конзолеовог табана,[6] Конзолеов изум је усвојен 1838. године и уграђен је у пушке кремењаче неколико јегерских батаљона у Бечу, Моравској и Тиролу. То није било ново оружје, већ преправљене старе кремењаче опремљене новим табанима система Конзоле, како изолучене тако и глаткоцевне. Преправљено пешадијско оружје био јегерски штуц М1838 (нем. Jägerstutzen M. 1838) и глаткоцевни јегерски карабин М1838 (нем. Jäger-Karabiner M. 1838)[9]. Године 1838, неколико хиљада глаткоцевних јегерских карабина М1807 (нем. Jäger-Karabiner M. 1807) добило је Конзолеов табан и постало јегерски карабин М1838. Од 1842. године па надаље, сви су преправљени на Августинов систем.[7]
Табани система Конзоле су такође били инсталирани на неким коњичким карабинима са изолученим цевима, који су преименовани у Коњички штуц M1835 (нем. Kavallerie-Stutzen M. 1835).[1]
| Оружје | Оригинално име | Година производње | Калибар (мм) | Цев | Дужина (цм) | Маса (кг) | Цена (форинти) | Преправљено оружје |
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Коњички штуц М1835 | Cavallerie-Stutzen M. 1835 | 1835 | 15,6 | Изолучена, 8 жлебова | 69 | 2,5 | 11,60 | Cavallerie-Stutzen M. 1798 |
| Јегерски штуц М1838 | Jäger-Stutzen M. 1838 | 1838 | 13,9 | Изолучена, 7 жлебова | 105,2 | 3,8 | 12,50 | Jäger-Stutzen M. 1807 |
| Јегерски карабин М1838 | Jäger- Karabiner M. 1838 | 1838 | 17,6 | Глатка | 123 | 3,8 | 9,32 | Jäger-Karabiner M.1807 |
Међутим, даља производња је обустављена јер је барон Августин, који је у међувремену био именован за директора фабрике оружја у Бечу, дошао до побољшања Конзолеовог табана, којим су (царским наређењем од 21. децембра 1840. године) требало да буду опремљене све пушке.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Долачек 1896, стр. 119.
- ^ Kapszli (2014-11-08). „The story of the Augustin tube lock ignition system”. capandball.eu. Приступљено 2025-09-01.
- ^ Богдановић 1990, стр. 45–47.
- ^ Немет 2020, стр. 25–29.
- ^ Морин 1981, стр. 25-30.
- ^ а б в г д ђ Долачек 1896, стр. 85.
- ^ а б в г Тојбер & Отенфелд 1895, стр. 844.
- ^ Немет 2020, стр. 26.
- ^ а б Долачек 1896, стр. 120.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bogdanović, Branko; Valenčak, Ivan (1990). Puške: dva veka pušaka na teritoriji Jugoslavije (1. izd изд.). Beograd: DP Sportinvest [u.a.] ISBN 978-86-7597-001-9.
- Németh, Balázs (2020). Early Military Rifles 1740–1850 [Ране војничке пушке 1740-1850, написао Балаш Немет]. London: Bloomsbury Publishing. ISBN 978-1-472-84229-9.
- Dolleczek, Anton (1896). Monographie der k. und k. osterr.-ung. blanken und Handfeuer-Waffen [Монографија о царском и краљевском аустроугарском хладном и ватреном оружју, написао Антон Долачек] (PDF) (на језику: немачки). Wien: Kreisel & Gröger. стр. 119—120, 205.
- Teuber, Oscar; von Ottenfeld, Rudolf (1895). Die österreichische Armee von 1700 bis 1867 [Аустријска војска од 1700 до 1867, написали Оскар Тојбел и Рудолф фон Отенфелд] (PDF) (на језику: немачки). Vienna: Emil Berté & Cie und S. Czeiger. стр. 843—853.
- Morin, Marco (1981). Le Armi Portatili Dell'impero Austro Ungarico [Ручно оружје Аустроугарске царевине, написао Марко Морин] (на језику: италијански). FIRENZE: EDITORIALE OLIMPIA. стр. 25—30.