Муслиманско освајање Хузестана
| Муслиманско освајање Персије | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Део Муслиманско освајање Персије, | |||||||
 Карта Хузестана (крајње десно) и његове околине | |||||||
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
 Праведни калифат |
 Сасанидско царство | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
|
Абу Муса Ашари, Ел Нуман Хуркус ибн Зухајр ел Сади Сијах ел Усвари (повређен код Шуштара) Сулма ибн ел Кајн Хармала ибн Мурајта Шируја ел Усвари (повређен код Шуштар) |
Хормузан Сијах ел Усвари Шахријар Шируја ел Усвари | ||||||
| Жртве и губици | |||||||
| тешки | Непознати, вероватно значајни | ||||||
Муслиманско освајање Хузестана одвијало се од 637/8. до 642. године, а завршило се заузимањем богате провинције Хузестан од стране Рашидунског калифата.
Историја[уреди | уреди извор]
Рани муслимански упади и пад Хормизд-Ардашира[уреди | уреди извор]
Арапи су почели да нападају Кузестан 637/8 - отприлике у исто време када је Хормузан, племић високог статуса, стигао у Хормизд-Ардашир након што је претрпео неколико пораза пред Арапима у Асуристану. Хормузан је град користио као базу да би извршио упаде у Мешану против Арапа.[1] Млади сасанидски краљ Јездигерд III (в. 632-651) подржао га је у тим нападима и веровао је да је могуће повратити територије које су Арапи заузели.[2] Након неког времена, Хормузан се сукобио са арапском војском западно од Хормизд-Ардашира, али је лако поражен и повукао се назад у град, где је затражио мир. Арапи су се сложили у замену за данак, што је Хормузан прихватио.[3] Међутим, убрзо је престао да плаћа данак и подигао је војску Курда (термин који је тада коришћен за опис иранских номада).[3] Омар, који је био калиф Рашидунског калифата, одговорио је слањем војске под Хуркус ибн Зухаир ел Садијем, који је 638. године победио Хормузана у Хормизд-Ардаширу и приморао град да плати џизју.[4] У међувремену, Хормузан је побегао у Рам-Хормизд .. Потом је још једном затражио мировни споразум и добио је један у замену за данак.[4]
Међутим, поново је престао да плаћа данак и наставио свој отпор, али је опет поражен у бици. У међувремену, градови Хузестана полако су освајани један за другим. Нешто касније 641. године, након пораза код Рам-Хормизда, Хормузан је побегао у Шуштар и поражен је у близини града, што га је коштало живота 900 његових људи, док је 600 било заробљено, а касније ће бити погубљени. Ипак, успео је да стигне до града.[5] Арапи су тада опсели град.
Опсада Шуштра[уреди | уреди извор]
Срећом за Хормузана, Шуштар је био добро утврђен захваљујући рекама и каналима који су га окруживали на готово свим странама. Један од њих био је познат као Ардашираган, назван по првом сасанидском краљу Ардаширу I (в. 224-240). Још један назив познат као Шамирам, створен је по легендарној асирској краљици Семирамиди. Последњи споменути био је познат под именом Дарајаган, назван по ахеменидском краљу Дарију I (в. 550–486 п.н.е).[6] Постоји неколико верзија како је град заузет; према Ел Табарију, током опсаде, ирански бранилац по имену Сина (или Синах) отишао је код Ел Нумана и молио га да му поштеди живот како би му он заузврат помогао тако што би му показао пут у град. Ел Нуман се сложио, а Сина му је рекао следеће; "нападните кроз излаз воде и тада ћете освојити град."[7]
Ел Нуман је то учинио онако како му је било речено и са малим делом своје војске упутио се у Шуштар. Хормузан се затим повукао до цитаделе и наставио отпор, али је на крају био приморан да се преда.[8][7] Према другој верзији написаној у Хузестанској хроници, сличној верзији Ел Табарија, бранилац из Катара, заједно с другом особом, тражио је од Арапа неке пљачке у замену за улазак у град. Арапи су се сложили и након неког времена успели су да уђу у град.[6] Према Ел Баладурију, током опсаде Арапи су били ојачани групом професионалних иранских елитних војника под Сијах ел Усваријем, познатим као Асавира.[9]
Разлог њиховог пораза био је у очувању њиховог статуса и богатства. Међутим, према Хузестанској хроници, Асавири су прво прешли Арапима након што су ушли у Шуштар. За брата Хормузана, Шахријара, прича се да је био део Асавира.[9] Према Поуршариатију,постоји прича о томе да су Асавири помогли Арапима у њиховом освајању Хузестана, али је она можда била лажна.[10] Хормузана су, након његове предаје, Арапи одвели и довели у њихов главни град Медину.
Заузимање Гондишапура[уреди | уреди извор]
Према већини извора, Гондишапур је био последњи велики град у Хузестану који су Арапи освојили. Према Ел Табарију и Ел Баладурију, Абу Муса Ашаари је кренуо ка Гундишапуру и 642. године опколио град.[11] Град није пружио велики отпор, због слабог механизма одбране; тек након неколико дана град се предао и отворио капију. Абу Муса је тада склопио мир са градом у замену за данак, што је град прихватио. Међутим, неки становници града одбили су да живе под влашћу Рашидунског калифата и побегли су у Калбанију. Абу Муса је тада отишао у град и лако га заузео. Након тога заузео је још неколико малих градова, чиме је завршио освајање Хузестана.[11]
Последице[уреди | уреди извор]
Након освајања Хузестана, становници покрајине нису пружали велики отпор као што су то чиниле друге сасанидске провинције. Највећа побуна која се догодила у провинцији била је побуна Пируза 643/4. године, која је угушена исте године у Бајруду. То се догодило због мешовитог становништва провинције, где су "људи навикли на различите културе и различите религије" (Џалалипоур).[12]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Morony 2005, стр. 193.
- ^ Zarrinkub 1975, стр. 14.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 6.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 7.
- ^ Jalalipour 2014, стр. 9.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 10.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 8.
- ^ Zarrinkub 1975, стр. 15.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 12–13.
- ^ Pourshariati 2008, стр. 240.
- ^ а б Jalalipour 2014, стр. 11–12.
- ^ Jalalipour 2014, стр. 17.
Извори[уреди | уреди извор]
- Shahbazi, A. Shapur. (2004). „HORMOZĀN”. Encyclopaedia Iranica, Vol. I, Fasc. 5. стр. 460—461.
- Pourshariati, Parvaneh (2008). Decline and Fall of the Sasanian Empire: The Sasanian-Parthian Confederacy and the Arab Conquest of Iran. London and New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-645-3.
- Zarrinkub, Abd al-Husain (1975). „The Arab conquest of Iran and its aftermath”. The Cambridge History of Iran, Volume 4: From the Arab Invasion to the Saljuqs. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1—57. ISBN 978-0-521-20093-6.
- Morony, Michael G. (2005) [1984]. Iraq After The Muslim Conquest. Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-59333-315-7.[мртва веза]
- Jalalipour, Saeid (2014). The Arab Conquest of Persia: The Khūzistān Province before and after the Muslims Triumph (PDF). Sasanika.[мртва веза]
- Rawlinson, George (2004). The Seven Great Monarchies of the Ancient Eastern World, Vol 7. (of 7): The Sassanian the History, Geography and Antiquities of Chaldaea, Assyria, Babylon, Media, Persia, Parthia and Sassanian or New Persian Empire. Library of Alexandria. ISBN 1-4655-0672-1.
- Madelung, Wilferd (1998). The Succession to Muhammad: A Study of the Early Caliphate. London and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-64696-0.
- Muir, Sir William (2004). The Caliphate: Its Rise, Decline, and Fall from Original Sources. London and New York: Kessinger Publishing. ISBN 1-4179-4889-2.
- Zakeri, Mohsen (1995). Sasanid Soldiers in Early Muslim Society: The Origins of 'Ayyārān and Futuwwa. Otto Harrassowitz Verlag. стр. 1—391. ISBN 3447036524.