Мустафа Голубић

Из Википедије, слободне енциклопедије
МУСТАФА ГОЛУБИЋ
Mustafa Golubic.jpg
Мустафа Голубић
Датум рођења (1889-10-24)24. октобар 1889.
Место рођења Столац
 Аустроугарска
Датум смрти 29. јул 1941.(1941-07-29) (51 год.)
Место смрти Београд
Србија Србија

Мустафа Голубић (Столац, 24. октобар 1889Београд, 29. јул 1941), револуционар, совјетски обавештајац и координатор оперативних акција Коминтерне.

Биографија[уреди]

Рођен је 24. октобра 1889. године, у сиромашној породици, у Стоцу, у Херцеговини. Школовао се у Стоцу, Београду и Тулузу.[1]

У раном детињству прелази да живи у Србију где га је затекао Први балкански рат. Као добровољац, ступа у четнички одред Војислава Танкосића где се истиче храброшћу у борби на Мердару. Током трајања операција шаље чланке за часопис Илустрована ратна кроника и Балкански рат у слици и речи. Из рата излази са чином наредника српске војске. Престолонаследник Александар Карађорђевић га је одликовао орденом „Обилића“ за храброст.

За време Првог светског рата, 1915. године, из Русије у Србију је превео око 3500 добровољаца.[1] Учествовао у свим борбама, заједно са српском војском прелази Албанију и учествује у пробијању Солунског фронта.

Црна рука[уреди]

У Солуну се спријатељио са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом и на Солунском процесу припадницима организације „Уједињење или смрт“, био је сведок у корист Аписа.

Известан број „црнорукаца“ постају, већ 1. децембра 1918. године, заклети непријатељи Краљевине СХС. Најзначајнији међу њима је Мустафа Голубић (он се јавно заклео да ће осветити убиство Аписа, Вуловића, Малобабића), затим, ту су пуковник Божин Симић, пуковник Велимир Вемић, пуковник Владимир Туцовић и други. Голубић и Симић су одлучили да служе интересима Коминтерне.

После рата долази у Београд, јер је још раније избачен из војне службе као симпатизер Аписа.

НКВД[уреди]

Разочаран после Првог светског рата, одлази на студије у Швајцарску. Ту се повезао са Коминтерновском организацијом и почео је да ради за њу. Потом одлази на школовање за официра НКВД у Москву, где добија и совјетско држављанство. Током тридесетих година у војној тајној служби СССР био је члан секције IV управе ГПУ за ликвидације политичких личности. Поред обавештајног рада, Москва се активно бавила контраобавештајним али и специјалним акцијама, односно субверзивном делатношћу, која је често подразумевала атентате.

Атентати[уреди]

По тврдњама Стевана Дедијера, Мустафа Голубић је био јако активан, ако не и главни агент НКВД у САД током тридесетих година. Голубић је био један од организатора убиства Лава Троцког у Мексику.

За време рада Коминтерне, као човек НКВД служио је за обједињавање комунистичке организације које су потпадале под Коминтерну.

У Москви је упознао будућег вођу југословенских комуниста Јосипа Броза Тита и имао је задатак да води рачуна о њему. По распуштању Југословенске КПЈ, Мустафа Голубић је учествовао у координацији југословенских комуниста који су се борили у Шпанском грађанском рату као интербригадисти.

Црвени камерни оркестар[уреди]

Једна од тајних организација Москве са специјалном наменом носила је име „Црвени камерни оркестар“. Званично ова организација је припадала техничком апарату Коминтерне. Њене темеље у Београду поставио је Мустафа Голубић, који је, иначе, био координатор совјетских тајних служби у Краљевини Југославији.

Мустафа је био члан централе Комунистичке партије СССР, задужен у Бечу за одељење Краљевине Југославије, а затим руководилац Балканске комунистичке федерације.

У Краљевини Југославији се појавио први пут после дужег времена 1932. године, а у престоници тек почетком четрдесетих. Тада је имао педесет година и статус вечитог студента.

У Београдској испостави „Црвеног камерног оркестра“, под командом Голубића, радила је Љубица Ђорђевић Поповић, радио-телеграфиста под шифром „Бауер“. Која је имала две младе сараднице Даворјанку Пауновић и Веру Милетић. Ту је био и Павле Поповић Црни, Дида Демајо, Стеван Христић, Драгутин Гутић, Миша Суботић и др.

У другом обавештајном пункту „Црвеног камерног оркестра“ у Београду, чланови су били Павле Бастајић, Чедомир Поповић, Незир Хаџинизовић, Чиле Ковачевић, Чеда Крушевац, Радивој Увалић Бата, Мате Видаковић и Бора Продановић.

Војни пуч[уреди]

Спомен плоча Мустафе Голубића у Алеји бораца НОР-а на Новом гробљу у Београду

Голубић је преко Божина Симића био у дослуху са генералом Душаном Симовићем. Симић је посетио генерала 26. марта (дан пред сам пуч) и обавестио га је о расположењу Совјета да са Југославијом закључе споразум. Одмах после војног пуча 27. марта, Голубић и Божин Симић, заједно, из Београда, авионом су отпутовали за Москву како би присуствовали потписивању Споразума о пријатељству Југославије и СССР.[2]

Голубић се вратио у Београд одмах пошто су га Немци заузели, када се њихова управа тек постављала.

Смрт[уреди]

Почетком јуна 1941. године, Иван Стево Крајачић[3] је организовао потказивање Мустафе немачком Гестапу. Гестапо је је 7. јуна провалио у стан где се сместио Мустафа Голубић и ухапсио га. Том приликом је убијена ћерка власника стана под сумњом да је шпијун НКВД..

У шаторском крилу је, 29. јула 1941. године, донесен у Дворски парк, стављен у столицу и стрељан. На том месту је и сахрањен.

Војници Црвене армије, пронашли су његов гроб, октобра 1944. године. Откопан је, аутопсију је извршио др Војислав Стојановић и том приликом је утврђено да су му скоро све кости биле поломљене. Његови посмртни остаци су потом пренети у Москву, где су сахрањени с највишим војним почастима.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Одабране биографије Матице српске, Приступљено 9. 4. 2013.
  2. Beli ruski knez! | Ostali članci | Novosti.rs, Приступљено 5. 4. 2013.
  3. Вјенцеслав Ценчић: "Иван Крајачић Стево: Ја о себи други о мени"

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]