Мухамед-Таки Бахар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мухамед-Таки Бахар
(محمدتقی بهار)
Mohammad-Taqi Bahar-Original.jpg
Пуно име Мухамед-Таки Бахар
Датум рођења (1884-11-06)6. новембар 1884.
Место рођења Машхад
Иран
Датум смрти 22. јануар 1951.(1951-01-22) (66 год.)
Место смрти Техеран
Иран
Религија ислам
Занимање песник, политичар и новинар
Језик стварања Персијски
Најважнија дела
* Историја Систана (Тарих-е Систан)

* Кратка историја политичких партија (Тарик-е Мохтасар-е Ахзаб-е сијаси)
* Методологија (Сабк Шемаси)
* Сажетак историје и приче (Мођмалал-ол-таварих о вал Кесас)
* Антологија прича (Ђаваме-ол-хекајат)

* Два тома стихова сопствених песама

Мухамед-Таки Бахар (Персијски: محمدتقی بهار; Машхад, новембар 1884 – Техеран, 22. април 1951), нашироко познат као Малек о-шоара (перс.: ملک‌الشعراء‎‎) или Малек о-шоара Бахар (у буквалном преводу краљ песника), био је истакнути ирански песник и научни радник, а такође био политичар, новинар, историчар и професор књижевности. Иако је Бахар песник двадесетог века, његове песме су поприлично традиционалне и веома националистичког карактера.

Биографија[уреди]

Мухамед-Таки Бахар рођен је 6. новембра 1884. године у Машхаду, главном граду провинције Хорасан, на североистоку Ирана. Бахар је своје основно образовање започео када му је било свега три године, а тутор му је био његов отац Мухамед Казем Сабури, иначе песник лауреат храма у Машхаду који је носио почасну титулу малек о-шоара, "краљ песника".[1][2] Поред приватног школовања, Бахар је похађао и традиционалну школу, мектеб, у Машхаду. Како би усавршио знање персијског и арапског језика, похађао је и часове код Адиба Нишабурија, традиционалног песника и познаваоца књижевности који је промовисао стил хорасанских песника из раног исламског периода, традицију такозваног "књижевног повратка".[3] Прича се да је Бахар још у веома раном животном добу знао напамет велики део Курана. Према сопственим тврдњама, Бахар је прочитао Шахнаму када му је било седам година и у потпуности разумео значење овог Фирдусијевог епа.

Бахар је своју прву песму испевао када му је било осам година, а тада је и изабрао име Бахар, што значи пролеће, за свој књижевни псеудоним. Мада је познато да је Бахар изабрао ово име по Бахару Ширванију, песнику који је био близак пријатељ његовог оца, а након његове смрти. Ширвани је био истакнути песник за време каџарског владара Насир ел Дин Шаха.

Када му је било четранаест година, Бахар је течно говорио арапски, а касније је стекао добро знање писаног и говорног француског језика. Са осамнаест година остао је без оца и тада је почео да ради као муслимански проповедник и клерик. У то време је испевао дугачку оду (на персијском – касиду) и послао је Мозаферудин-шаху који је био толико имресиониран касидом да је одмах поставио Бахара за песника лауреата и краљевским декретом му, када му је било само 19 година (1903. године), доделио титулу малек о-шоара у храма Имама Резе у Машхаду. На почетку Уставне револуције у Ирану (1906-1911), Бахар се одрекао своје позиције песника лауреата и прикључио се револуционарном покрету за успостављање парламентарног система и демократије у Ирану. Бахар је постао активни члан машхадског огранка "Друштва за просперитет" које се залагало за успостављање иранског парламента (Маџлес).[4] Бахар је објављивао полу тајне новине "Хорасан", као и "Ново пролеће" (Но бахар) и "Свеже пролеће" (Тазе Бахар), прво у Машхаду а касније у Техерану.

Бахар је објавио бројне чланке у својим новинама у којима је страсно подстицао читаоце да устану и помогну успостављање функционалног парламента.[5] Подједнако жестоко је заговарао и успостављање нових и реформисаних јавних институција, новог друштвеног и политичког поретка, као и нових форми изражавања. После победе Уставне револуције, Бахар је у више наврата биран за посланика у Парламенту.

Године 1918, када је на власти био Ахмад-шах Каџар, седми и последњи владар из каџарске династије, Бахар се потпуно променио: прекинуо је све своје свештеничке дужности и постао потпуно нови човек. У исто време, заједно са писцем и песником Саидом Нафисијем, песником и историчарем Голам-Резом Рашидом Јасемијем, историчарем Абасом Екбалом Аштијанијем и својим талентованим пријатељем Абдулхосеином Тејмурташом, основао је Књижевно удружење "Анђоман Адаби Данешкаде". Магазин "Данешкаде" био је месечник Удружења у коме су поред прозних и поетских дела објављивани и други, веома информативни и корисни чланци под разним називима, као што су "Књижевна револуција", "Како нас виде друге нације" и "Књижевна историја Ирана". У ствари, овај магазин је Бахару постао средство за објављивање резултата својих књижевних истраживања и представљање западне књижевности Иранцима. Магазин је такође одиграо кључну улогу у развоју и јачању савремених форми персијске књижевности.

Бахарова гробница на гробљу Захир од-даоле, Техеран

По оснивању Универзитета у Техерану 1934. године (за време владавине Резе-шаха Пахлавија), Бахар је постао професор персијске књижевности на Факултету за књижевност овог универзитета. Током своје професорске каријере, највећи део свог времена је посветио писању и уређивању књига о персијској књижевности и историји. Значајна међу бројним делима које је Бахар написао и уредио су:[6]

  • "Историја Систана" (Тарих-е Систан),
  • "Кратка историја политичких партија" (Тарик-е Мохтасар-е Ахзаб-е сијаси),
  • "Методологија" (Сабк Шемаси), која се бави варијететом стилова и традиција персијске прозе,
  • "Сажетак историје и приче" (Мођмалал-ол-таварих о вал Кесас),
  • "Антологија прича" (Ђаваме-ол-хекајат),
  • Два тома стихова сопствених песама.

Године 1945, током владавине шаха Мухамед-Резе Пахлавија, Бахар је кратко време обављао функцију министра културе и образовања у кабинету премијера Ахмада Гавама (познатог као Гавам о-Салтане). Раније, исте године су Бахар и Ахмад Гавам основали "Демократску партију Тиран" (Хезб-е Демократ-е Тиран).

Последњих година живота, Бахар је патио од туберкулозе. Потражио је медицинску помоћ у Лејсину у Швајцарској, где је боравио у санаторијуму између 1947. и 1949. године. Недуго по повратку у Иран, здравствено стање му се брзо погоршало. Преминуо је 21. априла 1951. године у свом дому у Техерану. Сахрањен је на гробљу Захир ад-даоле у Дарбанду, на северу Техерана.

Његове песме[уреди]

Иако је Бахар песник двадесетог века, његове песме су поприлично традиционалне и изразито родољубиве. Многи стручњаци су изузетно наглашавали и документовали Бахаров стил писања и лепоту његове поезије, који су га, уз његову дубоку страст за Ираном и упорно супростављање фанатизму, заиста учинили једном од највећих културних икона модерног Ирана. Иако је извесно време радио као клерик и проповедник, његова прва и највећа страст је увек било писање, нарочито поезије, као и историсјка истраживања и предавање.

Преко свог књижевног часописа, Магазина "Данешкаде-а", Бахар је значајно утицао на развој модерне персијске поезије и књижевности. Могло би се рећи да су, у различитој мери, готово сви рани заговорници модернизма у персијској поезији и књижевности, проналазили своју инспирацију у новим кретањима и променама које су се десиле у западној књижевности. Било како било, таква инспирација не би лако резултирала променама да није било залагања и подршке истакнутих фигура као што је Бахар чији су књижевни доприноси били, и остају, константа персијске културе. У Бахаровој збирци песама могу се наћи песме испеване у складу са скоро сваком традицијом персијске поезије. Навешћемо само неке: писао је панегирике (сетајеш или мадихе), епику (хемаси), патриотске песме (михани), симболичке и мистичке (рамзи или суфијане), романтичне (ашикане), етичке (Ахлаки), дидактичке (Амузеши или панди), колоквијалне (гофт-огуи), и сатиричне песме (танзи или хаџви).

Референце[уреди]

  1. A relatively detailed biography of Mohammad-Taqí Bahār, by his youngest son, Mehrdad Bahar, is available on the Official Website of Bahār: [1] (in Persian). Bahār's first autobiography is also made available by this Website: [2] (in Persian, 12 pages).
  2. A detailed chronology of the life of Mohammad-Taqí Bahār has been prepared by Mohammad Golbon and is made available on the Official Website of Bahār: [3].
  3. M.B. Loraine and J. Matíní, Bahār, Mohammad-Taqī Malek Al-Šoʿarāʾ, Encyclopaedia Iranica: [4].
  4. Majles is more completely referred to as Majles-e Shorā-ye Melli-e Iran, that is, National Consultative Assembly of Iran.
  5. Mohammad Ali Shah Qajar aborted democracy in Iran through his coup d'état in June 1908. For some relevant details, see the biographies of Mirza Jahangir Khan and Mohammad-Ali Jamalzadeh.
  6. For a comprehensive bibliography consult: Works of Bahār (Āsār-e Bahār) in Bahār's Official Website.