Мухамед ал-Насир
| Мухамед ал-Насир | |
|---|---|
.jpg) Златан новчић Мухамеда ал-Насира | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1179./1181. |
| Место рођења | Алмохадски калифат |
| Датум смрти | 25. децембар 1213. |
| Место смрти | Рабат, Алмохадски калифат |
| Религија | сунитски ислам |
| Породица | |
| Потомство | Јусуф ал-Мустаншир, Јахја ал-Мутасим |
| Родитељи | Јакуб ал-Мансур |
| Династија | Алмохади |
| калиф Алмохада | |
| Период | 1199—1213 |
| Претходник | Јакуб ал-Мансур |
| Наследник | Јусуф ал-Мустаншир |
Мухамед ал-Насир (арап. محمد الناصر; 1179/1181 — Рабат, 25. децембар 1213) био је алмохадски калиф (1199—1213). Под његовом влашћу Алмохадски калифат достигао је највећи територијални опсег. Међутим, пораз које је доживео од хришћана у бици код Навас де Толоса 1212. године довео је до обнове Реконкисте и наглог опадања моћи Алмохада.
Биографија
[уреди | уреди извор]Мухамед ал-Насир се родио 1179. или 1181. године као син Абу Јусуфа Јакуба. Отац му је у другој половини 1190-их давао све већи удео у власти над Алмохадским калифатом. Калиф је постао после његове смрти 1199. године. Победе његовог претходника над хришћанима обезбедиле су Мухамеду ал-Насиру релативну мирну владавину, па чак и могућност територијалне експанзије. Године 1203. освојена су Балеарска острва, чиме је Алмохадски калифат достигао највећи територијални опсег. Калиф је 1207. године поставио Абд ал-Вахида за гувернера Ифрикије са циљем да одбрани ову област од племена Бану Ганија, потомака Алморавида. Абд ал-Валид основао је династију Хафсида која ће владати Тунисом у наредним вековима.
У међувремену, Кастиља се опоравила од пораза код Аларкоса из 1195. године и кренула са нападима на Ал Андалуз.[1][2] Године 1210. године Арагон је заузео Адемус у области Валенсије.[1] Реагујући на последње догађаје, Мухамед ал-Насир се следеће године искрцао у Севиљи са изабраним афричким трупама и кренуо да скупља све снаге муслиманског дела Пиринејског полуострва да би предузео велики напад на хришћане.[1][2] Кастиљски краљ Алфонсо VIII је против Алмохада организвао коалицију која је добила карактер крсташког рата у који су ушле све хришћанске земље Иберије осим Леона. Дана 16. јула 1212. године муслиманска и хришћанска војска судариле су се код Навас де Толоса.[1][2][3][4] Надмоћније снаге Мухамеда ал-Насира претиле су да опколе главнину хришћанске војске, коњицом угрожавајући и њен центар. Међутим, изненадан јуриш тешке коњице и напад десног крила наварског краља Санча VII које је зашло иза леђа муслиманске војске, изазвало је панику код калифових трупа. Муслиманске снаге претрпеле су потпун пораз.[1][2][4]
Победивши Мухамеда ал-Насира, крсташи су продрли до Убеде, освојили је, а потом се повукли. Заузети борбама на другим странама, они за живота Мухамеда ал-Насира нису у довољној мери искористили ову победу.[2] Трајна последица калифовог пораза била је то што је моћ Алмохада почела је незадрживо да опада и у Ал Андалузу и у северној Африци.[1][2][4] Са преосталих муслиманских територија на Пиринејском полуострву хришћанима више никад више није запретила озбиљна опасност.
Енглески краљ Јован без Земље наводно је послао гласнике Мухамеду ал-Насиру молећи га за помоћ, обећавши чак и да ће се преобратити у ислам. Калиф је наводно био згађен том идејом.
Мухамед ал-Насир је умро 25. децембра 1213. године у Рабату. Иза себе оставио је најмање два сина Јусуфа ал-Мустаншира, који га је наследио на престолу, и Јахју ал-Мутасима, који ће касније такође постати калиф.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ Chaytor 1933, стр. 76.
- ^ а б в г д ђ Пејнтер 1997, стр. 226.
- ^ Chaytor 1933, стр. 67.
- ^ а б в Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 310.
Литература
[уреди | уреди извор]- Chaytor, H. J. (1933). A History of Aragon and Catalonia. London: Methuen.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века I. Београд: Научна књига.
- Пејнтер, С. (1997). Историја средњег века (284—1500). Београд: Clio.
