НАТО

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са НАТО пакт)
Организација Сјеверноатлантског споразума
North Atlantic
Treaty Organization
  (енглески)
Organisation du Traité
de l'Atlantique Nord
  (француски)
Flag of NATO.svg
NATO OTAN landscape logo.svg
Амблем
North Atlantic Treaty Organization (orthographic projection).svg
Земље чланице
Скраћеница НАТО
Мото Animus in consulendo liber[1]
Ум неспутан у промишљању
Оснивање 4. април 1949. год.; прије 69 година (1949-04-04)
Тип војни савез
Сједиште Брисел,  Белгија
Чланови
Службени језици енглески
француски[2]
Генерални секретар Јенс Столтенберг
Предсједавајући војног комитета
Генерал Петр Павел
Веб-сајт nato.int
Заставе чланица НАТО-а испред седишта организације у Бриселу

Организација Сјеверноатлантског споразума (енгл. North Atlantic Treaty Organization, франц. Organisation du traité de l'Atlantique nord) или верз. скр. НАТО (енгл. NATO, франц. OTAN), позната и као Сјеверноатлантски савез (енгл. North Atlantic Alliance), међународни је војни савез заснован на Сјеверноатлантском споразуму који је потписан 4. априла 1949. године. Организација представља систем колективне одбране при чему чланови организације пристају на међусобну одбрану од напада спољног елемента. Сједиште НАТО-а се налази у Бриселу, гдје се такође налази и Врховни командант Савезничких снага. Организација има 29 чланова, а Црна Гора се 5. јуна 2017. придружила НАТО-у као посљедња, 29. чланица. Поред чланова организације у раду учествује 21 земља члан Партнерства за мир, са још 15 земаља укључених у институционални систем дијалога. Заједнички војни трошкови свих држава чланица НАТО-а чине око 70% свјетских трошкова.[3] Трошкови за одбрану чланова треба да износе 2% бруто домаћег производа.[4]

НАТО је био мало више од политичког удружења све док Корејски рат није подстакао чланове организације и интегрисана војна структура била изграђена под руководнством двојице генерала Сједињених Држава. Ток Хладног рата довео је до формирања супарничког Варшавског пакта 1955. Сумња у снагу односа између европских држава и САД је падала и расла, заједно са сумњама у сигурност одбране НАТО-а против могуће совјетске инвазије — сумње су довеле до развоја независног француског нуклеарног одвраћања и повлачења Француске из војне структуре 1966. на 30 година. Након пада Берлинског зида 1989. године, организација је учествовала у распаду Југославије, спроводећи своје прве војне акције у Босни и Херцеговини 1992—1995. и касније у Југославији 1999. Политички, организација покушава успоставити ближе односе са земљама бившег Варшавског пакта, што је резултовало прудруживањем одређених држава у периоду од 1999. до 2004. године.

Пети члан Сјеверноатланстког споразума, којим се захтијева од чланова да пруже помоћ било којој држави која се нађе под оружаним нападом, први и посљедњи пут је позван након Напада 11. септембра 2001. године,[5] након чега су трупе организације распоређене у Авганистану у Међународним снагама за безбједносну помоћ. Организација је извршила низ акција након тога, као што је слање тренера у Ирак, помоћ у противпиратској операцији[6] и одржавање зоне забране лета над Либијом у складу са резолуцијом Савјета безбједности ОУН из 1973. Мање моћан четврти члан, који само позива на консултације међу члановима организације, позван је само пет пута: од Турске 2003. због рата у Ираку, два пута у 2012. од стране Турске због грађанског рата у Сирији, након обарања туског F-4 фантома и након минобацачких напада из Сирије на Турску;[7] 2014. године од стране Пољске због руске анексије Крима[8] и 2015. од стране Турске након пријетњи Исламске Државе њеном територијалном интегритету.[9]

Историја[уреди]

Почеци[уреди]

Председник САД Хари Труман, потписује Северноатлантски споразум 4. априла 1949. у Вашингтону, који је ратификован у августу исте године

Бриселски споразум, потписан 17. марта 1948. године од стране Белгије, Луксембурга, Уједињеног Краљевства, Француске и Холандије, сматра се претечом Сјеверноатлантског споразума. Споразум и совјетска блокада Берлина довеле су до стварања одбрамбене организације Западноевропске уније у септембру 1948. године.[10] Међутим, учешће Сједињених Држава је било неопходно како би се супротставили војној моћи Совјетског Савеза и спријечили оживљење националистичког милитаризма, тако да су преговори о новом војном савезу готово одмах резултовали Сјеверноатлантским споразумом, који је потписан у Вашингтону 4. априла 1949. године. Споразум је укључивао пет држава Бриселског споразума, Сједињене Државе, Канаду, Португалију, Италију, Норвешку, Данску и Исланд.[11] Први генерални секретар НАТО-а, Хастингс Исмеј, изјавио је исте године да је циљ организације био „да задржи Русе напољу, Американце унутра, а Нијемце спутане”.[12] Организација није имала пуну подршку становништва држава чланица, а неки Исланђани су учествовали у немирима против организације 1949. Стварање НАТО-а може се посматрати као примарна институционална посљедица идеје атлантизма, која наглашава значај прекоатлантске сарадње.[13]

Чланови су се сложили да би оружани напад на било кога од њих у Европи или Сјеверној Америци био сматран нападом на све њих. Сходно томе, они су се сложили да, уколико би дошло до оружаног напада, сваки од њих, у остваривању права на индивидуалну или колективну самоодбрану, треба помоћи нападнутог члана, предузимајући мјере које сматра потребним, укључујући употребу оружане силе, да се обнови и одржи безбједност сјеверноатлантског подручја. Тај споразум не захтијева од чланова да одговоре војном акцијом против агресора. Иако су дужни да одговоре, они имају слободу да изаберу начин на који ће то да ураде. У четвртом члану Бриселског споразума, за разлику од Сјеверноатлантског споразума, јасно се каже да ће одговор бити војне природе. Ипак се претпоставља ће чланице организације пружити војну помоћ нападнутом члану. У споразуму је касније појашњено да укључује и територије члана те сва „пловила, снаге и авионе” изнад Сјеверног повратника, укључујући и неке прекоморске департмане Француске.[14]

Стварање НАТО-а довело је до одређене стандардизације савезничке војне терминологије, процедура и технологија, што је у већини случајева значило да европске земље усвајају праксу Сједињених Држава. Отприлике 1300 споразума о стандардизацији кодификује много заједничких пракси које је НАТО постигао. Стога, 7,62 × 51 мм НАТО је пушчана муниција која је педесетих година 20. вијека уведена као стандардна муниција у многим земљама НАТО-а. FN FAL фабрике Херстал, који користи муницију 7,62 × 51 мм, у употреби је у 75 земаља, укључујући и оне које нису чланице организације. Сигнали за навођење авиона су такође стандаризовани, тако да НАТО авиони могу да се приземље у било којој НАТО бази. Остали стандарди као што је НАТО фонетски алфабет нашли су своју употребу и међу цивилима.

Хладни рат[уреди]

Избијање Корејског рата у јуну 1950. године било је од кључног значаја за НАТО, јер је назначило привидну опасност од заједничке сарадње комунистичких земаља, што је присилило савез да развије конкретне војне планове. Врховна команда Савезничких снага у Европи је формирана за снаге које се налазе у Европи, а почеле су са радом под Врховним командантом Двајтом Ајзенхауером у јануару 1951. године.[15] Лисабонска конференција, настојећи да обезбиједи снаге неопходне за дугорочни план одбране НАТО-а, позвала је на ширење на деведесет шест дивизија. Међутим, овај приједлог је пао сљедеће године на приближно тридесет и пет дивизија са напором да буду наоружане нуклеарним оружјем. У то вријеме, НАТО је могао да позове око петнаест спремних дивизија у средњој Европи, са још десет у Италији и Скандинавији. Функција генералног секретара НАТО-а као шефа цивилног дијела организације уведена је на овој конференцији, а за првог генералног секретара изабран је Хастингс Исмеј.[16]

У септембру 1952. године, почеле су прве велике поморске вјежбе НАТО-а; на вјежби Мејнбрејс учествовало је 200 бродова и преко 50.000 људи који су увјежбавали одбрану Данске и Норвешке. Остале велике вјежбе које су услиједиле су Гренд слем и Лонгстеп, морнаричке и амфибијске вјежбе у Средоземном мору ,Италик велд — комбинована морнаричко-ваздухопловно-копнена вјежба у сјеверној Италији, Гремд репулс — укључујући Британску војске Рајне, холандски корпус и Савезничке ваздушне снаге Средње Европе, Монте Карло — симулирана атомска ваздухопловно-копнена вјежба која је укључивала Средишњу армију групу и Велдфаст, комбиновала вјежба амфибијског десанта у Средоземном мору, на којој су учествовале америчке, британске, грчке, италијанске и турске поморске снаге.

Грчка и Турске су се придружиле војном савезу 1952. године, што је услиједило након низа контроверзних преговора, у којима су САД и УК биле главни учесници, о томе како да двије земље доведу у војну командну стуктуру. Док се ова очита војна припрема одвијала, прикривени аранжман који је првобитно започела Западноевропска унија да би се наставио отпор совјетској инвазији, укључујући операцију Гладио, постављен је под контролу Натоа. То је довело да развоја незваничних веза између оружаних снага земаља чланица Натоа, као што је Удружење Тигар НАТО и такмичења као што је Канадски војни трофеј за тенковску артиљеријску ватру.

Повлачење Француске[уреди]

Детант и ескалација[уреди]

Леонид Брежњев и Ричард Никсон на састанку током Брежњевљеве посете Вашингтону 1973. године

Раздобље Детанта окарактерисао је низ споразума попут САЛТ-а I, САЛТ-а II и Хелсиншког споразума.[17][18] САЛТ I означио је заустављање производње нуклеарног оружја у САД и Совјетском Савезу. Такође је између Вашингтона и Москве успостављена брза телефонска линија, тзв. црвени телефон, у случају да обе земље могу брзо успоставити контакт у случају критичне ситуације било где у свету. Хелсиншки споразум тицао се поштовања људских права у Европи.

Детант је окончан након интервенције Совјетског Савеза у Авганистану. Последица тога био је амерички бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. године. Избор Роналда Регана за председника САД 1981, означио је коначан крај Детанта и почетак тзв. Другог Хладног рата.

Након Хладног рата[уреди]

Проширење и реформе[уреди]

Војне операције[уреди]

Бомбардовање Републике Српске[уреди]

Убрзо након почетка Рата у Босни и Херцеговини НАТО је планирао своје директно мешање у рат свестан летаргичности Организације уједињених нација и нове војно-политичке ситуације настале распадом Савеза Совјетских Социјалистичких Република. Планови НАТО-а су се кретали у смеру мешања у босанско-херцеговачки конфликт са циљем да се дипломатским и војним средствима зараћене стране приволе на преговоре. Сходно томе, као највећи опонент у остваривању ових циљева НАТО-а стајала је Република Српска чије су оружане снаге већим делом рата под својом контролом држале 68% -72% територије предратне републике БиХ. Превага српских снага у рату никако није одговарала НАТО-у који је још крајем 1994. године био упознат са планом Контакт групе о подели БиХ који је био скоро идентичан Дејтонском мировном споразуму из 1995. године, посебно у погледу поделе територија између зараћених страна.[19] Током већег дела рата снаге Армије Републике Босне и Херцеговине су на терену стајале врло лоше, контролишући мали део територије. Политички представници босанских муслимана предвођени Алијом Изетбеговићем гледали су да "купе време" како би консолидовали и ојачали своје снаге и кренули у ослобађање територија које би им припале по плану Контакт групе. У том моменту су почели да се преклапају циљеви и интереси САД, Босне и Херцеговине и Хрватске.[20] Свему овоме претходило је потписивање Вашингтонског споразума (1994) којим је завршен крвави Муслиманско-хрватски сукоб и одређена подела оних територија које би Армија БиХ и Хрватско вијеће одбране преотели од Срба. Те територије које би припале будућој муслиманско-хрватскј федерацији, чији су темељи ударени Сплитским споразумом, су исте оне територије које су се само пар месеци касније нашле у плану Контакт групе. И поред назнака консеквенци које би уследиле неприхватањем плана Контакт групе, вођство Срба у Босни и Херцеговини одлучило је да не прихвати овај план. Већ тада су материјалне и војне резерве у војсци РС биле полако истрошене, приметни су били и знакови опадања морала услед исцрпљености дугогодишњим ратовањем, а на све то је након не прихватања Венс—Овенов плана 1994. године тадашњи режим у Савезној Републикци Југославији увео санкције Републици Српској у замену за суспензију дела санкција СР Југославији које су од стране УН-а уведене још 1992 године. Чини се да је и југословенски председник Слободан Милошевић имао мало разумевања за потребе Срба у БиХ, те је разним врстама притисака покушао да утиче на Радована Караџић да са својим сарадницима седне за преговарачки сто, или да преговарачка овлашћења пребаци на њега, што се на крају и десило.[21]

Подела БиХ по Вашингтонском споразуму (1994)

Акције НАТО-а на простору БиХ у периоду од 1992. до половине 1995. године.[уреди]

Још од самог почетка присуства НАТО авиона над ваздушним простором Босне и Херцеговине започело је дуготрајни процес планирања операције Намерна сила. Нато савез је свој формални ангажман на територији бивше СФРЈ започео под окриљем мисија УН-а које су за циљ имале блокаду Јадрана и контролу ваздушног простора изнад БиХ. Убрзо затим НАТО авиони укључили су се у операције дотура хране великим транспортним авионима муслиманским енклавама. Ове операције су без престанка трајале све до 1996. године. Постоје одређене сумње да авиони нису избацивали само храну, већ и наоружање, посебно у Сребреницу.[22] Циљ ових акција је био да се спречи дотур наоружања зараћеним странама, али и да се онемогући дејство авиона Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, који су били бројнији и надмоћнији над инфериорним ваздушним снагама осталих зараћених снага.[23] Међутим, све до 28. фебруара када је дошло до познатог Бањалучког инцидента у којем је РВ РС изгубило пет авиона, НАТО авиони нису имали прилику да се сусретну са српским авионима који своју премоћ у ваздуху над осталим ратним странама нису много употребљавали. Закључци које је врх НАТО-а извукао у првих 12 месеци спровођења операције Спречити лет били су врло поражавајући за технички супериорну армаду НАТО пакта која није могла да доскочи повременој летачкој активности српске борбене авијације која је користила тада већ застареле авионе типа Ј-21 Јастреб, Ј-22 орао и Г-4 супер галеб. Ипак, губици у "бањалучком инциденту" представљали су велики и тешко надокнадив губитак за српску страну. Нову димензију ангажовања НАТО снаге приказале су прилико заустављања српске офанзиве на Горажде у априлу 1994 године. Овај пут НАТО је добио нови задатак — заштиту бошњачких енклава, што му је омогућило да и при најмањем инциденту употреби силу. Од тада почињу да се бележе и први удари на копнене циљеве ВРС. Први удари су забележени 10. и 11. априла 1994. године, када су на захтев команданта УНПРОФОР-а британског генерала Мајкла Роуза НАТО авиони типа F-16 C и F/A-18C бомбардовали српске положаје око Горажда. Тиме је ратовање у Босни и Херцеговини добило нову димензију. Пет дана касније поново су бомбардовани српски положаји око Горажда, с тим што је сад крајњи резултат био повлачење српских снага на почетне положаје.[23] Овај пут и НАТО је претрпео своје прве губитке: приликом извиђања положаја код Горажда 15. априла, лаким вођеним ракетама оштећен је француски палубни ловац бомбардер Dassault etendard IVP (бр.115), док је 16. априла лакопреносивим ракетним системом 9K38 игла оборен британски морнарички ловац Sea harrier (ознаке: XZ 498) из 801. сквадрона Краљевске ратне морнарице, са пилотом потпуковником Ником Ричардсом који је имао ту срећу да се катапултира и да падне на територију под контролом муслиманских снага. У самим акцијама око Горажда учествовали су и припадници елитне британске јединица СAC који су имали улогу официра за навођење авијације. Напади на српске копнене снаге, пре свега на Сарајевско-романијски корпус Војске Републике Српске у околини Сарајева, настављени су и наредних месеци. Један број ваздушних напада вршен је у циљу одмазде за нападе на припаднике УНПРОФОР-а.

Нова криза у којој су своје учешће узеле и НАТО снаге догодила се у зиму 1994. године када су српске снаге у Операцији Паук повратиле претходно изгубљене територије у Цазинској Крајини која је сматрана заштићеном зоном од стране у УН-а иако су се у њој налазиле трупе читавог Петог корпуса Армије БиХ који је већ тада водио одређена офанзивна дејства. Као одговор на офанзиву српске војске изведено је бомбардовање аеродрома Удбина, одакле су полетали српски авиони у акције према Бихаћу, а који се налазио на територији тадашње Републике Српске Крајине на коју се није односила забрана летова од стране УН-а. У исто време гађани су српски положаји око Бихаћа, што је помогло да се зауставе операције српске војске[23] која је по неким сведочењима била надомак заузимања Бихаћа. Током операције Спречити лет српске ПВО јединице су константно у заседама на ширем подручју Бања Луке и Босанске Крајине безуспешно ловиле НАТО авионе на радарском одразу. Испоставило се да је зрачење нишанских радара било врло кобно за неке ракетне јединице ПВО РС. Ипак, све то је било почетно одмеравање снага пред надолазећи потпуни ваздушни рат. Маја 1995. године уследили су нови удари на положаје и војну инфраструктуру српске војске. Као разлог је узето одбијање српског врха да повуче тешко наоуружање на најмање 20 km од главног града Босне и Херцеговине.[23] Напади су настављени и у јуну када су у нападима први пут учествовали и шпански авиони типа F/A — 18 који су полетали из војне базе Авиано у Италији. Сиптоматично је и то да је у току бомбардовања на истом простору Армија БиХ изводила опсежне операције које су имале за циљ покушај деблокаде Сарајева. Ова акција завршена је поразом муслиманске војске, док је у исто време српска страна за одмазду због ваздушних удара заробила око 370 припадника УНПРОФОР-а. Заробљеници су углавном коришћени као "живи штит" и гарант да НАТО неће гађати виталне војне и телекомуникацијске објекте поред којих су били везивани заробљени војници УНПРОФОР-а.[24] НАТО је на крају попустио и зауставио нападе на РС.

Најзначајнији инцидент током операције Спречити лет догодио се 2. јуна 1995.[25] године када је оборен амерички авион типа F-16C (бр. 89-2032) од стране српске ПВО. Јединица која је оборила амерички авион била је 172. ссрп ПВО ВРС који је формиран тек 17. фебруара 1994 године. Једна батерија овог пука наоружана системом 2К12 Куб је на простору између Босанског Петровца и Кључа у месту Бравско три дана боравила у заседи. Током једног рутинског осматрања ваздушног простора на екрану су уочена две летелице. Испаљене су две ракете од којих је једна уништила циљ (F-16C) на даљини од 15 km и висини од 5,5 км. Друга ракета је погодила један део летелице, док су делови авиона пали на две локације међусобно удаљене 1,5 км у близини Мркоњић Града, a по којем је овај догађај у историји остао упамћен као инцидент код Мркоњић Града. Пилот авиона капетан Скот О’Грејди успео је да се калтапултира и да се падобраном спусти на око 6 km од олупине авиона. Одмах по обарању авиона почеле су да пристижу разне информације, а О’Грејдијеви надређени су мислили да је њихов пилот мртав.[26] И поред тога покренута је опсежна акција трагања и спасавања у којој је учешће узело око 40 авиона. Током ноћи 2. јуна батерија која је оборила авион извршила је самоходно премештање и маскирање на локацију 100 km од места претходног дејства. Искуства јединица ПВО ВРС користи ће касније јединице Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Југославије у јеку НАТО кампање против СРЈ 1999 године. Операцију спашавања извео је амерички марински корпус који је у више наврата безуспешно полазио са носача авиона у Јадранском мору. О’Грејди је тек осмог јуна око 2.10 часова иза поноћи успоставио контакт са базом. Већ око 6.45 он је укрцан на хеликоптер и пребачен на носач маринског корпуса у Јадрану. Повратак О’Грејдија у САД је искоришћен од стране тамошњих медија да се створи слика о беспрекорном америчком хероју.[27] Ипак и поред свих хвалоспева капетан О`Гејди је убрзо напустио активну службу. Обарање авиона америчког ратног ваздухопловства је у потпуности променило гледишта команде НАТО на вођење ваздушних кампања што се посебно одразило применом нове тактике током бомбардовања СРЈ 1999. Сами ловци су летели на великим висинама и нису могли улазити у зону дејства ракетних система КУБ и С-125 Нева без подршке авијације за неутралисање непријатељског ПВО, познате под скраћеницом SEAD. Такође је усавршен и систем за лоцирање и спашавање оборених пилота. Да је овај сегмент доведен до савршености показаће се приликом обарања НАТО авиона над Југославијом 1999. године када су специјалне јединице и тимови за спашавање готово неопажено ушли и изашли са територије СРЈ спашавајући пилоте у врло кратком временском периоду. Сам Скот О’Грејди је о обарању над Босном и о дешавањима након тога написао две књиге. О овом догађају који је донекле изменио ваздушно ратовање снимљени су многобројни документарни филмови у продукцији Националне географије, Хистори чанела и Би-Би-Сија. 2001. године снимњен је и холивудски блокбастер под називом Иза непријатељских линија (енгл. Behind Enemy Lines)[28] који се бави обарањем авиона Скота О’Грејдија и његовим преживљавањем у окружењу српских снага. Филм је дао и осврт на природу рата БиХ у коме су Срби престављени као главни негативци, те на овај филм у Србији данас гледају као на још један у низу филмова који даје теденциозну и искварену слику о Србима и о догађајима који су се на Балкану одиграли деведесетих година двадесетог века.[29] С` друге стране, сам филм ни у САД није имао много успеха, мада су се критике чешће односиле на глумачка достигнућа у филму а не на тумачење сукоба у Босни.[30][31] Сам Скот О’Грејди је 2002. године тужио филмску компанију Твентит сенчури фокс зато што на нетачан начин износи детаље о инциденту из 1995. године и искварује слику о њему.[32]

Напади на српске положаје су настављени у јулу 1995 године. Током извођења Операције Криваја у јулу 1995. године, која је имала за циљ заузимање Сребренице и Жепе, снаге НАТО-а су само једном извршиле ваздушне ударе на положаје Војске РС. Тако су холандски ловци F-16A извели краткотрајан напад на српске снаге које су 11. јула ушле у муслиманску енклаву Сребреницу. Остаје нејасно како напади и заузимање Сребренице и Жепе нису били довољан повод за ваздушне нападе на српске снаге[33] и да ли би ти напади спречили масакр у Сребреници. Већ тада ваздушне снаге НАТО су се поново ван својих овлашћења ангажовале на простору РСК и Хрватске. Оне су учествовале у самим припремама и извођењу напада на РСК (Операција Олуја). Још у јулу на аеродром Шепурине крај Задра почели су да слећу велики транспортни авиони Америчког ратног ваздухопловства типа Локид C-130 Херкул. Они су са собом донели више беспилотних летелица типа GNAT-750 тзв. предатора. Ове летелице су одмах стављене у употребу док су Авакси константно надлетали и осматрали позиције Српске војске Крајине. Убрзо је и монтирана база на аеродрому Шепурине где је стално боравило између 10 и 12 америчких, и исто толико хрватских официра.[34][35][36] Већ првог дана напада на РСК, 4. августа 1995 године, америчке снаге напале су један положај ПВО Српске војске Крајине, под изговором да је са њега вршено озрачавање радарима.

Планирање операције Намерна сила[уреди]

Акције осматрања и прикупљања информација о снагама војске РС интезивиране су након отпочињања операције Спречити лет. Према истраживањима историчара америчка влада се још средином 1993. године определила за употребу силе против српске стране као вид кажњавања Срба због њихове "агресивне политике". Сами напади на почетку кампање показују да су ваздушни удари по селектираним циљевима планирани много раније. Занимљиво је да није постојао посебан план за извођење ове операције. На њу се највероватније гледало као на природни наставак акција које су снаге НАТО-а већ водиле. Оперативне снаге у ваздуху биле су фрустриране чињеницом да су и поред јаких ваздушних снага имале слаб учинак на неутралисање техничке премоћи Војске РС. Проблем је био још већи ако се узме у обзир да акције НАТО-а нису спречиле све три зараћене стране, на које се забрана летова односила, да наставе са употребом својих летелица. Приметно је и то да су прилком кршења забране лета кажњаване само српске снаге и то директним ударима на аеродроме и аеродромскку инфраструктуру. Америчке снаге су још у јулу 1993. године пребациле велике снаге из база у Немачкој у Авијано. Са овог аеродрома америчке снаге су контролисале у потпуности ваздушни простор над Босном и Херцеговином, као и све офанзивне акције против Војске РС 1994. и 1995. године. Када је УН још 9.октобра 1992. године донео одлуку о забрани свих летова над територијом Босне и Херцеговине свим зараћеним странама започето је аутоматско прикупљање података о територији, борбама и снагама које су водиле рат употребом сателита и авиона за рано откривање и упозоравање познатим као AWACS. Приметно је и то да су у свим операцијама од 1992. године па све до почетка операције Намерна сила амерички ваздухоплови чинила чак 42% свих ангажованих ваздухоплова. Планери при НАТО снагама су још у децембру 1994. године израдили план под називом Мртво око (енгл. Dead Eye) који је за циљ имао елиминисање српског ПВО система. Овај план је након неколико месеци инкорпориран у план операције Намерна сила.[37]

Повод за почетак интервенције[уреди]

Амерички F-16 слеће након бомбардовања српских положаја

Како повремени напади на јединице Војске РС нису давали очекиване резултате било је јасно да се у ближој будућности мора прећи на акцију ширих размера. За такву акцију, већ испланирану, тражио се довољно чврст повод који ће бити прихватљив целокупној међународној заједници. Повод је нађен у трагичном гранатирању централне сарајевске пијаце Маркале 28. августа 1995. године у 11 часова када је на пијаци био велики број грађана. За разлику од првог гранатирања ове пијаце 5. фебруара 1994. године, приликом другог масакра било је испаљено 5 граната калибра 120 милиметара и тежине 12,5 килограма,[38] а број жртава је био мањи — 37 мртвих и преко 90 рањених. Као и код првог масакра зараћене стране су се међусобно оптуживале, док је УНПРОФОР у својој првој истрази одмах након масакра оптужио Војску РС за гранатирање. Иако је првобитна истрага имала одређених мањкавости она је одмах била прихваћена од стране неутралних посматрача. Руководство РС правдало се тиме да никако није имало планове за гранатирање пијаце у тренутку у којем се отворено претило ваздушном интервенцијом против РС. Током година разне теорије о овом инциденту су се константно подгревале. На крају је и сам случај дошао пред Хашки трибунал где се нашао у неколико оптужница против политичких и војних вођа Срба из Републике Српске. На суђењу команданту Сарајевског-романијског корпуса Драгомиру Милошевићу, који је био командант корпуса у време другог гранатирања Маркала одбачене су све теорије да су гранате испаљене са положаја Армије БиХ или да су експлозивне направе постављене на самој пијаци.[38][39][40] Међутим, остаје неразјашњено како је приликом изрицања пресуде Драгомиру Милошевићу, 12. децемра 2007. године, оптужени ослобођен оптужби по тачкама 4. и 7. које се односе на незаконите нападе на цивиле и како је имајући у виду ту чињеницу у истој тој пресуди окривљен за напад на цивиле на пијаци Маркале 1994. и 1995. године.[41] Закључци са суђења Драгомиру Милошевићу су коришћени и у случају који се пред Хашким трибуналом водио против некадашњег председника Републике Српске, др. Радована Караџића. Стручњаци и сцедоци тужилаштва су изнели доказе о одговорности српске стране за масакр.[42] Када је на ред дошло извођење сведока одбране пред Трибунал, многе чињенице које су се у вези случаја Маркале провлачиле, и кроз овај и претходне случајеве, доведене су у питање. Прво је крајем 2014. године пред Трибуналом као заштићени сведок сведочио бивши припадник специјалне јединице полиције БиХ "Бисери" који је за гранатирање оптужио муслиманску страну као и сам политички врх БиХ "за планско изазивање цивилних жртава у Сарајеву" са коначним циљем да се изнуди интервенција НАТО-а.[43] Овај сведок изнео је своја сазнања, која су се у многоме поклапала са распрострањеним постратним причама о намерном изазивању цивилних жртава у Сребреници и Сарајеву од стране муслиманског политичког, војног и верског врха предвођеног Алијом Изетбеговићем и тадашњим реис-ул-улемом (великим муфтијом) Мустафом Церићем.[43] У наставку поступка изведени су сведоци, припадници снага УН-а у Босни који су директно или индиректно учествовали у истрази о инциденту. Већина сведока одбране је изнела тврдње, да су пре свега у првом нападу на Маркале, 1994. године, коришћене експлозивне направе постављене од муслиманских снага у граду. Ови сведоци нису умели да објасне од чега потичу велики кратери на самој пијаци, које једино може да направи минобацачка граната или артиљеријско оружје већег калибра. Неки сведоци тврдили су да су и ти кратери били лажни. Велику пажњу изазвало је сведочење бившег изасланика УН-а Јасушија Акашија који је у поступку који се водио против Радована Караџића сведочио да су гранатирање Маркала 1994. године могле извршити обе стране и изразивазио озбиљну сумњу да су Срби одговорни и за друго гранатирање 1995. године.[44] Његово сведочење довело је у сумњу објективност и тачност извештаја УН-а насталих приликом увиђаја, по којем је српска страна извршила гранатирање. Јапански дипломата је посведочио да су експертске међународне комисије и 1994. године и 1995. године могле само закључити да су гранате могле долетети са територија под контролом обе стране.[44] Ако се имају у виду недоумице експертске комисије настале током саме истраге онда је сигурно да су умањене шансе да овај случај добије коначан епилог. Међутим, много веће недоумице постоје око првог гранатирања пијаце Маркале, јер готово сви докази са места злочина другог гранатирања (облик и дубина кратетра) говоре у прилог да су српске снаге извршиле гранатирање 28. августа 1995. године.[38] Карактеристично је и то да су приликом доношења пресуде Радовану Караџићу уважена само изјаве сведока тужилаштва у вези предмета Маркале.[45] Према пресуди Радовану Караџићу од 24. марта. 1995. године он је проглашен кривим и за нападе на цивиле,[46] док у самој пресуди стоји да су снаге Војске Републике Српске одговорне за гранатирање Маркала у оба случаја.[47] Ипак у самом тексту пресуде, која је написана на 2615 страна, стоји да су уочене одређене неправилности у истрази у вези оба инцидента.[46] Тако је истрага утврдила да су на местима удара граната муслиманске снаге вршиле одређена прекопавања пре него што су на увиђај изашла специјална мисија УН-а и да је послератна истрага утврдила да су гранате могле долетети са удаљености од 300 до 6,200 метара.[47] Ако се узме у обзир само раздаљина од 300 метара ваздушном линијом од пијаце Маркале онда се може извући закључак д су пројектили могли доћи и са простора под контролом Армије БиХ. Што се тиче конкретно масакра од 28. августа 1995. године, послератна истрага је утврдила да је свих пет пројектила дошло са разних страна, а не са севера, који је тада био под контролом Војске РС, како је утврдила првобитна истрага 1995. године.[47] Такође, пресуда је закључила да су постојали и одређени инциденти гранатирања и снајперске паљбе по сопственој територији од стране Армије БиХ који нису били усмерени против сопствених цивила, већ против локалних криминалаца који су се налазили у оквиру муслиманских оружаних снага у самом граду и који су се на неки начин замерили централној власти, и против снага УНПРОФОР-а како би се за те нападе окривили Срби.[47] Пресуде Хашког Трибунала у вези масакра на Маркалама су унеле још већу конфузију у потрази за истином о овом догађају, те су тако утабале пут новим тумачењима о одговорности за овај злочин. Тако су се и појединачна мишљења судија о дешавањима на Маркалама у многоме разликовала једна од других у процесу који је вођен против Радована Караџића.[45]

Одмах по нападу на пијацу Маркале све велике светске медијске куће емитовале су трагичне снимке из Сарајева.[48] Док су се српски званичници правдали да нису одговорни за масакр на Маркалама, званичници УН-а су оштро протестовали и претили интервенцијом против Срба. С` друге стране, тадашњи босанско-херцеговачки премијер Харис Силајџић затражио је обуставу мировних преговора, који су се већ неко време одвијали у Паризу, и хитну интервенцију НАТО-а против Војске Републике Српске, коју је недвосмислено означио кривцем за гранатирање.[48] Убрзо је и већина светских медија за напад оптужила српску страну. Затим су готово сви светски званичници осудили овај злочин,[49] углавном окривљујући српску страну, осим тадашњег генералног секретара Уједињених нација, Бутроса-Галија, који је осудио напад и позвао све учеснике у конфликту и међународне чиниоце да се суздрже од даљих акција док не стигну први званични резултати истраге.[50] За разлику од генералног секретара УН-а, његов специјални изасланик у БиХ, Јасуши Акаши, је обећао чврст одговор на гранатирање Маркала.[50] Стејт департмент је одмах након напада окривио српску страну за гранатирање и затражио од француских снага УНПРОФОР-а да својим хаубицама калибра 155 милиметара гађају српске положаје око Сарајева.[51] Следећег дана, 29. августа 1995. године, тадашњи председник републике Српске, Радован Караџић, предао је писмену изјаву мировном посреднику и бившем америчком председнику Џимију Картеру у којој изражава своју вољу за прихватањем ранијег мировног плана (по којем Србима остаје 51% предратне територије БиХ) и успостављањем прекида ватре.[52] Картер је поздравио ову одлуку, али је спровођење плана уветовао прекидом ватре и наставком мировних преговора о конкретним темама. Контакт група за БиХ је већ 29. августа 1995. године донела одлуку да треба "војно одговорити на масакр у Сарајеву", а НАТО је своје нападе правдао хуманитарним разлозима, тј. заштитом преосталих муслиманских енклава (Горажда и Бихаћа), деблокадом Сарајева и протеривањем српских снага из околине Тузле које су угрожавале аеродром "Дубрава" у околини Тузле где су биле смештене снаге УНПРОФОР-а. Затим је започела и припрема снага за напад уз координацију УНПРОФОР-а и НАТО-а на самом терену. Истог дана у Јадранско море је уплови амерички носач авиона Теодор Рузвелт (CVN-71) са преко 50 авиона спремних за отпочињање ваздушних напада у Босни,[53] а како је војна интервенција НАТО-а била све извеснија УН је одлучио да повуче своје мировне снаге из Горажда, повучен ранијим искуством када су војници УНПРОФОР-а узимани за таоце и коришћени као "живи штит" у току ваздушних напада на Војску РС.


Бомбардовање СР Југославије[уреди]

Сукоби ОВК и српских снага безбедности[уреди]

Дејствовање противваздухопловне одбране изнад Новог Сада

Почетком лета 1998. ОВК је имала око 25.000 припадника и успела да овлада са око 40% територије, углавном села и мања варошице на Косову и Метохији, док су већа насељена места у којима је било већих полицијских одреда била у блокади. Из села у којима је деловала ОВК је нападала комуникације како би зауставила саобраћај и тако паралисала покрајину. МУП Србије је одговорио постављањем пунктова и патрола на путевима, па су заседе и герилски напади на полицајце били свакодневни. Посебно драматично било је у месту Дечани, одсечено од територије под надзором српских снага, претрпано српским избеглицама, без електричне струје и телефонских веза. Деблокада Дечана је почела у јуну 1998, а први пут у борбама са ОВК у унутрашњости Косова и Метохије учествовала је Војска Југославије. У току борби око Дечана, по проценама УН, у збеговима се привремено пронашло најмање 65.000 Албанаца. Велики преокрет у дотадашњим борбама се десио након покушаја заузимања Ораховца од стране ОВК, након чега је у саме сукобе ушла и ВЈ а ОВК је на том подручју била разбијена. Снаге МУП-а Србије и ВЈ крећу у офанзиву и за месец дана разбијају снаге ОВК са свих важнијих подручја. Свако наступање оружаних снага прате и конвоји избеглица и драматични извештаји западних медија.

САД и ЕУ су оптужиле Србију за ратне злочине, етничко чишћење и хуманитарну катастрофу, па је под овим изговором НАТО распоредио своје трупе у Македонији и Албанији. У исто време, Контакт група је захтевала од Србије да повуче своје специјалне снаге ван покрајине и омогући несметано кретање западних дипломата по Косову. Србија је подршку тражила од Русије, али после сусрета Милошевића и Јељцина 16. јуна 1998. у Москви, Милошевић је морао удовољити захтевима Контакт групе. Још док је Милошевић био на путу, 13 чланица НАТО пакта је над Албанијом и Македонијом извело војну вежбу под називом „Одлучни орао“. Као одговор на ово, наредног дана је Војска Југославије на аеродрому у Батајници организовала аеромитинг.

Охрабрена политичком интервенцијом Запада, ОВК је у лето 1998. покренула офанзиву.

Ескалација кризе[уреди]

Као званичан разлог за рат 1999. године представљена је заштита Албанаца на Косову и Метохији од етничког чишћења, како наводног дугорочног тако и акутног често описиваног термином „хуманитарна катастрофа“. Међутим, масовно бекство албанског становништва из те покрајине започело тек неколико дана након што је бомбардовање било у пуном јеку.[54]

НАТО је захтевао оружану интервенцију из тог разлога, упркос чињеници Савет безбедности Организације уједињених нација нису успели да издејствују одлуку за оружану интервенцију у СРЈ због противљења Кине и Русије, сталних чланица са правом вета. Из тог разлога, НАТО се одлучио на самосталну оружану интервенцију, наводећи као разлог да је делегација Југославије одбила да потпише понуђени споразум у Рамбујеу. Разлози за то су, наводно, неке од тачака споразума које су доводиле у питање суверенитет СР Југославије: захтеван је улазак НАТО трупа на Косово и Метохију и њихово слободно кретање целокупном територијом СРЈ, и предвиђан референдум о самоопредељењу на Косову и Метохији кроз 3 године чији би резултати били „значајан фактор“ у одлуци о коначном статусу. Многи посматрачи су овај споразум оценили као ултиматум за који се унапред знало да га делегација Југославије не може потписати.[53]

Споразум Холбрук-Милошевић[уреди]

Споразум Холбрук-Милошевић је постигнут 13. октобра 1998. године. Након вишедневних разговора председника СРЈ Слободана Милошевића са америчким изаслаником Ричардом Холбруком склопљен је споразум о решавању косовске кризе.

Косовска верификаторска мисија[уреди]

Косовска верификациона мисија је орган Организације за европску безбедност и сарадњу састављен од велике групе ненаоружаних мировних посматрача формиране 1998. године. Повод за формирање ове мисије су претходни сукоби који су се током 1998. године одвијали на Косову и Метохији између полиције Републике Србије и Војске Југославије са једне и припадника ОВК са друге стране. КВМ је настала након потписивања споразума Холбрук-Милошевић у октобру 1998. године.

Подијељеност унутар пакта[уреди]

Након завршења Хладног рата, поставило се питање сврсисходноси НАТО-а. Разлог овом проблему је непостојање концензуса о мисији и недостатак воље за издржавањем терета чланства, а свакако и нестанак јасног циља. Не постоји заједничко разумијевање о исламистичкој пријетњи или Русији. У том питању постоје двије стране — америчка и европска. Док је САД спреман финансирати и учествовати у војним акцијама, европске државе су мање ентузијастичне. Разумије се да код европских држава постоје варијације, па је примјерице Уједињено Краљевство нешто спремније на војне акције НАТО-а од остатка европских држава.[55]

Различити интереси унутар пакта довели су до нарушавања кохезије и заједничке стратегије. Државе Западне Европе, након пада Совјетског Савеза и проширења НАТО-а даље према Истоку, постале су незаинтересоване за финансијско и војно подржавање других држава нити су хтеле допустити већи утицај САД на Европу.[56]

Рат на истоку Украјине који је почео 2014. додатно је подијелио чланице НАТО-а. Док су примјерице балтичке државе страховале од хибридног рата са Русијом, државама Западне Европе рат у Украјини није представљао никакву егзистенцијалну пријетњу.[56]

Додатну подјелу изазвали су и грађански ратови у Сирији и Ираку. Иако све европске државе страхују од исламизма и терористичких напада, а константну претњу представља и велика имиграција из тих држава, воља за потрошњом ресурса због те претње поновно варира од државе до државе.[56] Турској је судбина Сирије и Ирака критички важна. Међутим, чланице НАТО-а, а нарочито САД, траже од Турске да преузме више одговорности по овом питању и да се умијеша у дешавања у Сирији. САД, Уједињено Краљевство, Француска и Њемачка учествују у борбама против Исламске Државе, но ограничили су се на зрачне нападе. Ни једна чланица пакта није спремна послати војне трупе у Сирију или Ирак, а исто тако је упитно колико су спремне жртвовати се за друге чканице пакта.[57]

САД је неразмјерно највећи контрибутор НАТО-у. Неразмјерни допринос НАТО-у од стране САД био је прихватљив у вријеме Хладног рата тамошњим доносиоцима одлука. Њемачка је била подијељена, а европске економије опорављале су се од Другог свјетског рата. Међутим, уједињење Њемачке, проширење НАТО-а и израњање Европске уније као великог економског блока значило је да европске државе сада имају ресурсе за веће инвестирање у НАТО. Но, евроспке државе показале су мало интереса за доприношење пакту. Осим САД, Уједињеног Краљевства, Пољске, Естоније и Грчке, ни једна друга чланица није испунила минимални захтјев да 2% БДП-а одвоји за одбрану.[57]

Земље учеснице[уреди]

Мапа учешћа у НАТО-у у Европи Мапа партнерства са НАТО-ом на глобалном нивоу
Мапа Европе за означеним земљама у плавој, тиркизној, наранџастој и жутој боји на основу њиховог учешћа у НАТОA Мапа свијета за означеним земљама у плавој, тиркизној, наранџастој, жутој, љубичастој и зеленој броји на основу њиховог учешћа у НАТО

Чланице[уреди]

Од 29 држава чланица, двије се налазе у Сјеверној Америци (Канада и Сједињене Америчке Државе), док се осталих 27 налази у Европи. Све чланице имају војску, осим Исланда који нема типичну војску (али има обалску стражу и малу јединицу цивилних специјалаза за НАТО операције). Три чланце Натоа су нуклеарне силе: Француска, Уједињено Краљевство и Сједињене Државе. Нато је пробитно имао 12 држава чланица, а од 18. фебруара 1952. до 6. маја 1955, још три државе постају чланице, а четврта чланица постаје 30. маја 1982. Послије завршетка Хладног рата, још 12 држава постају чланице Натоа (10 бивших чланица Варшавског пакта и 3 бивше републике СФРЈ) у периоду од 12. марта 1999. до 5. јуна 2017. године.

Датум[58] Држава Проширење Напомена
4. април 1949. год.; прије 69 година (1949-04-04)  Белгија Оснивачи
 Данска Чланство Данска у Натоу укључује Фарска Острва и Гренланд.
 Исланд Исланд, једина чланица која нема своју стандардну војску, придружила се под условом да не мора успоставити војску. Међутим, њена стратешка позиција у Атлантском океану чиниј је непроцјењивим чланом. Има Обалску стражу и недавно је основала добровољне мирвне снаге, трениране у Норвешкој за Нато.
 Италија
 Канада
 Луксембург
 Норвешка
 Португалија
 Сједињене Државе
 Уједињено Краљевство
 Француска Француска се повукла из интегрисане војне команде 1966. како би оживјела независни одбрамбени сисмте, али се вратила у пуно чланство 3. априла 2009.
 Холандија
18. фебруар 1952. год.; прије 66 година (1952-02-18)  Грчка Прво Грчка је повукла своје снаге из војне командне структуре Натоа од 1974. до 1980. као резултат Грчко-турских тензија након Турске инвазије Кипра 1974.
 Турска
6. мај 1955. год.; прије 63 године (1955-05-06)  Њемачка Друго Позната као Западна Њемачка током прикључења; ујединила се са Саром 1957. и са територијом Берлина и Источном Њемачком 3. октобра 1990. Источна Њемачка је била чланица Варшавског пакта у периоду 1956–1990.
30. мај 1982. год.; прије 35 година (1982-05-30)  Шпанија Треће
12. март 1999. год.; прије 19 година (1999-03-12)  Мађарска Четврто Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1991.
 Пољска Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1990.
 Чешка Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Чехословачке.
29. март 2004. год.; прије 14 година (2004-03-29)  Бугарска Пето Чланица Варшавског пакта у периоду 1955–1991.
 Естонија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Совјетског Савеза.
 Летонија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Совјетског Савеза.
 Литванија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1990. као дио Совјетског Савеза.
 Румунија Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991.
 Словачка Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1991. као дио Чехословачке.
 Словенија Претходно дио Југославије у периоду 1945—1991. (Несврстани)
1. април 2009. год.; прије 9 година (2009-04-01)  Албанија Шесто Чланица Варшавског пакта у периоду 1955—1968.
 Хрватска Претходно дио Југославије у периоду 1945—1991. (Несврстани)
5. јун 2017. (2017.-06-05)  Црна Гора Седмо

Партнерства[уреди]

  Државе чланице НАТО
  Чланице Партнерства за мир
  Чланице Медитеранског дијалога
  Чланице Истанбулске иницијативе за сарадњу
  Контакт државе

Партнерство за мир[уреди]

Евро-атлантски пакт Партнерство за мир се састоји од 46 земаља чланица: 26 земаља НАТО и 20 земаља које се налазе ван Алијансе:

  • 5 земаља које су (иако војно неутралне) представљале капиталистичко уређење током Хладног рата:
  • 12 бивших совјетских република:
  • 3 бивше југословенске републике

Савјет Русија—НАТО[уреди]

НАТО и Русија су се 1997. године обострано обавезале „на међусобну сарадњу у циљу стварања стабилног, безбједног и неподијељеног континента на основама партнерства и заједничког интереса”.

Маја 2002, ова сарадња је ојачана стварањем савјета Русија—НАТО, који је зближио чланице НАТО-а и Русију.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „The Official motto of NATO”. NATO. 20. 1. 2011. Приступљено 8. 8. 2013. 
  2. "English and French shall be the official languages for the entire North Atlantic Treaty Organization.", Final Communiqué following the meeting of the North Atlantic Council on 17 September 1949. "(...) the English and French texts [of the Treaty] are equally authentic (...)" The North Atlantic Treaty, Article 14, Приступљено 13. 4. 2013.
  3. „The SIPRI Military Expenditure Database”. Milexdata.sipri.org. Архивирано из оригинала на датум 5. 1. 2016. Приступљено 22. 8. 2010. 
  4. Erlanger, Steven (26. 3. 2014). „Europe Begins to Rethink Cuts to Military Spending”. nytimes.com. Приступљено 3. 4. 2014. »Last year, only a handful of NATO countries met the target, according to NATO figures, including the United States, at 4.1 percent, and Britain, at 2.4 percent.« 
  5. „Invocation of Article 5 confirmed”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 29. 1. 2013. 
  6. „Counter-piracy operations”. North Atlantic Treaty Organization. Приступљено 27. 5. 2011. 
  7. Croft, Adrian (3. 10. 2012). „NATO demands halt to Syria aggression against Turkey”. Reuters. Приступљено 3. 10. 2012. 
  8. „Statement by the North Atlantic Council following meeting under article 4 of the Washington Treaty”. NATO Newsroom. 4. 3. 2014. Приступљено 2. 4. 2014. 
  9. Ford, Dana (26. 7. 2015). „Turkey calls for rare NATO talks after attacks along Syrian border”. www.cnn.com. CNN. Приступљено 26. 7. 2015. 
  10. Isby & Kamps Jr. (1985). стр. 13.
  11. „A short history of NATO”. NATO. 2. 4. 2012. Архивирано из оригинала на датум 10. 3. 2016. Приступљено 10. 4. 2012. 
  12. Reynolds (1994). стр. 13.
  13. Straus, Ira (2005). „Atlanticism as the core 20 th century U.S. strategy for internationalism” (PDF). Streit Council. Annual Meeting of the Society of Historians of American Foreign Relations. Приступљено 10. 7. 2013. 
  14. „Protocol to the North Atlantic Treaty on the Accession of Greece and Turkey”. NATO. 4. 4. 1949. Приступљено 17. 1. 2012. 
  15. Ismay, Hastings (4. 9. 2001). „NATO the first five years 1949-1954”. NATO. Приступљено 10. 4. 2012. 
  16. „NATO: The Man with the Oilcan”. Time. 24. 3. 1952. Приступљено 17. 1. 2012. 
  17. The Rise and Fall of Détente, Professor Branislav L. Slantchev, Department of Political Science, University of California – San Diego 2009
  18. Nuti (2008). стр. 53.
  19. Приступљено 11. 7. 2016
  20. Приступљено 11. 7. 2016.
  21. Приступљено 11. 7. 2016.
  22. Приступљено 11. 7. 2016.
  23. 23,0 23,1 23,2 23,3 http://www.vreme.com/cms/view.php?id=940707, Приступљено 11. 7. 2016.
  24. Приступљено 11. 7. 2016.
  25. Приступљено 11. 7. 2016.
  26. Приступљено 11. 7. 2016.
  27. Приступљено 11. 7. 2016.
  28. Приступљено 11. 7. 2016.
  29. Приступљено 11. 7. 2016.
  30. Приступљено 11. 7. 2016.
  31. Приступљено 11. 7. 2016.
  32. Приступљено 11. 7. 2016.
  33. Приступљено 11. 7. 2016.
  34. Приступљено 11. 7. 2016.
  35. Приступљено 11. 7. 2016.
  36. Приступљено 11. 7. 2016.
  37. Приступљено 12. 7. 2016.
  38. 38,0 38,1 38,2 http://pescanik.net/evolucija-teorije-zavere-o-markalama/, Приступљено 12. 7. 2016.
  39. Приступљено 12. 7. 2016.
  40. Приступљено 12. 7. 2016.
  41. Приступљено 12. 7. 2016.
  42. Приступљено 12. 7. 2016.
  43. 43,0 43,1 http://www.blic.rs/vesti/hronika/svedok-na-sudenju-radovanu-karadzicu-armija-bih-ispalila-granatu-na-markale/0dr2plh, Приступљено 12. 7. 2016.
  44. 44,0 44,1 http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=04&dd=24&nav_category=64&nav_id=707932, Приступљено 12. 7. 2016.
  45. 45,0 45,1 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/dosije/aktuelno.292.html:597416-Haski-sudija-Bosnjaci-gadjali-Markale-Karadzic-za-to-nije-kriv, Приступљено 12. 7. 2016.
  46. 46,0 46,1 http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement_summary.pdf, Приступљено 12. 7. 2016.
  47. 47,0 47,1 47,2 47,3 http://www.icty.org/x/cases/karadzic/tjug/en/160324_judgement.pdf, Приступљено 12. 7. 2016.
  48. 48,0 48,1 http://edition.cnn.com/WORLD/Bosnia/updates/august95/8-28/index.html, Приступљено 13. 7. 2016.
  49. Приступљено 13. 7. 2016.
  50. 50,0 50,1 http://edition.cnn.com/WORLD/Bosnia/updates/august95/8-28/reaction.html, Приступљено 13. 7. 2016.
  51. Приступљено 13. 7. 2016.
  52. Приступљено 13. 7. 2016.
  53. 53,0 53,1 Richard Becker: Rambouillet: a Declaration of War Disguised as a Peace Agreement
  54. „ERPKIM Archive | Krvavi okrsaj u zatvorskom krugu, 18. 4. 2004”. Kosovo.net. 18. 4. 2004. Архивирано из оригинала на датум 11. 9. 2012. Приступљено 27. 4. 2011. 
  55. The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 3.
  56. 56,0 56,1 56,2 The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 4.
  57. 57,0 57,1 The Slow Unraveling of Nato. Geopolitical Features, (2016). стр. 5.
  58. „North Atlantic Treaty” (PDF). United States Department of State. 01. 04. 2009. Приступљено 30. 4. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]