Пређи на садржај

Набијање на колац

С Википедије, слободне енциклопедије
Гравира Јустуса Липсијуса која приказује вертикално набијање на колац

Набијање на колац, као метод мучења и погубљења, представља продирање кроз људско тело предметом као што је колац, мотка, копље или кука, често потпуном или делимичном перфорацијом трупа. Посебно се користило као одговор на „злочине против државе” и у многим културама се сматра веома суровим обликом смртне казне, а забележено је и у миту и уметности. Набијање на колац се такође користило у време рата за гушење побуна, кажњавање издајника или сарадника непријатеља, као и за кажњавање кршења војне дисциплине.

Преступи у којима се повремено примењивало набијање на колац укључивали су непоштовање одговорности државе за безбедне путеве и трговачке руте чињењем друмског разбојништва или пљачкањем гробова, кршење државних политика или монопола, или подривање трговачких стандарда. Преступници су такође набијани на колац из различитих културних, сексуалних и религиозних разлога.

Референце на набијање на колац у Вавилонији и Новоасирском царству налазе се већ у 18. веку пре нове ере.

Методе

[уреди | уреди извор]

Уздужно набијање на колац

[уреди | уреди извор]

Набијање појединца дуж дужине тела документовано је у неколико случајева, а трговац Жан де Тевено пружа извештај очевица о томе из Египта у 17. веку, у случају човека осуђеног на смрт због коришћења лажних тегова:[1]

Положе злочинца на стомак, са рукама везаним на леђима, затим му бријачем расеку анус и у њега убаце шаку пасте коју имају у приправности, што одмах зауставља крварење. Након тога, у његово тело гурају веома дугачак колац, дебео као људска рука, оштар на врху и зашиљен, који претходно мало подмажу; када га забију маљем, док не изађе на груди, главу или рамена, подижу га и постављају овај колац веома усправно у земљу, на којем га остављају тако изложеног цео дан. Једног дана видео сам човека на коцу, који је био осуђен да тако жив остане три сата и да не би прерано умро, колац није био забијен довољно далеко да изађе на било ком делу његовог тела, а такође су ставили ослонац на колац, како би спречили да га тежина његовог тела натера да потоне на њега, или да га врх коца прободе, што би га одмах убило: На овај начин је остављен неколико сати (током којих је говорио) и окрећући се са једне стране на другу, молио пролазнике да га убију, правећи хиљаду искривљених лица и гримаса због бола који је трпео када би се померио, али после вечере, паша је послао некога да га докрајчи; што је лако урађено, тако што су учинили да врх коца изађе на његове груди, а затим је остављен до следећег јутра, када је скинут, јер је ужасно смрдео.

Време преживљавања

[уреди | уреди извор]
Мурал на плафону храма у Авудаијаркоилу у округу Пудукотај, Тамил Наду, Индија, који приказује сцену набијања на колац.

Дужина времена које је неко успевао да преживи на коцу наводи се као веома различита, од неколико секунди или минута[2] до неколико сати[3] или чак неколико дана.[4] Изгледа да су холандски господари у Батавији били посебно вешти у продужавању живота набијених на колац, при чему је један очевидац посведочио да је човек преживео шест дана на коцу,[5] док је други чуо од локалних хирурга да неки могу преживети осам дана или дуже.[6] Кључна одредница дужине преживљавања изгледа да је било управо како је колац уметнут: Ако би ушао у „унутрашње” делове, витални органи би се лако могли оштетити, што би довело до брзе смрти. Међутим, пуштањем да колац прати кичму, поступак набијања не би оштетио виталне органе, а особа би могла преживети неколико дана.[7]

Време и годишња доба такође су утицали на дужину живота након набијања на колац. Један пример како време утиче на смрт наводи Ставоринус. Човек је набијен на колац дуж кичме. Следећег дана пала је слаба киша. Умро је пола сата касније. Ставоринус такође помиње да је било случајева набијања на колац током сушне сезоне, у којима су људи преживљавали осам дана или више без хране и пића. Стражар би био постављен у близини места погубљења како би спречио да им се да храна или пиће. Један хирург је такође објаснио Ставоринусу како су киша и друго влажно време изазивали бржу смрт. Вода улази у рану изазвану набијањем. Рана затим „одумире” и изазива гангрену која напада више „племените делове”, узрокујући „смрт готово тренутно”.[6]

Попречно набијање на колац

[уреди | уреди извор]

Алтернативно, набијање се могло извести попречно, као у правцу од напред према назад, односно од напред (кроз стомак,[8] груди[9] или директно кроз срце[10]) према леђима или обрнуто.[11]

У Светом римском царству (и другде у средњој/источној Европи), жене које су убиле своје новорођене бебе стављане су у отворене гробове, а кочеви су им забијани у срца, посебно ако су њихови случајеви садржали било какве импликације на вештичарство. Детаљан опис погубљења које је изведено на овај начин потиче из Каше у Угарској из 17. века (данас Кошице, источна Словачка). Случај жене која је требало да буде погубљена због чедоморства укључивао је џелата и два помоћника. Прво је ископан гроб дубок око један и по лакат. Жена је затим смештена у њега, а руке и ноге су јој биле причвршћене закивањем ексера кроз њих. Џелат јој је ставио мали грм трња на лице. Затим је поставио и држао вертикално дрвени штап на њеном срцу како би означио његову локацију, док су његови помоћници набацивали земљу на жену, остављајући јој главу слободну од земље по налогу свештеника, јер би другачије убрзало процес смрти. Када је земља набацана на њу, џелат је клештима зграбио гвоздену шипку која је била усијана. Поставио је ужарену гвоздену шипку поред дрвеног штапа, а док је један од његових помоћника забијао шипку, други помоћник је испразнио корито земље на женину главу. Прича се да се чуо врисак и да се земља померила нагоре на тренутак, пре него што је све било готово.[12]

Варијације

[уреди | уреди извор]

Вешање на куке

[уреди | уреди извор]
Оригинални текст на слици из издања Турнфора из 1741: „Вешање на куке (гаунчинг), врста казне у употреби међу Турцима.”

Жозеф Питон де Турнфор, путујући ради ботаничких истраживања на Леванту 1700–1702, приметио је и обично уздужно набијање на колац, али и метод назван „гаунчинг” (вешање на куке), у којем се осуђеник подиже помоћу ужета преко низа оштрих металних кука. Затим се пушта, а у зависности од тога како куке уђу у његово тело, може преживети у набијеном стању неколико дана.[13] Четрдесет година пре Турнфора, де Тевено је описао готово исти процес, додајући да се ретко користио јер се сматрао превише окрутним.[14] Око 80 година пре де Тевеноа, 1579. године, Ханс Јакоб Бројнинг фон Бухенбах[15] присуствовао је варијанти ритуала бацања на куке. Велика гвоздена кука била је причвршћена на хоризонталну попречну шипку вешала, а појединац је натеран на ову куку, која га је пробола од стомака кроз леђа, тако да је висио са ње, са рукама, ногама и главом наниже. На врху попречне шипке, џелат се сместио и изводио разна мучења на набијеном човеку испод себе.[16]

Куке на градском зиду

[уреди | уреди извор]

Док вешање на куке како га описује де Турнфор укључује подизање скеле, изгледа да су у граду Алжиру куке биле уграђене у градске зидине, а повремено су људи бацани на њих са грудобрана.

Томас Шо,[17] који је био капелан Левантске компаније стациониране у Алжиру током 1720-их, описује различите облике погубљења који су се практиковали на следећи начин:[18]

... али Мавари и Арапи се или набијају на колац за исти злочин, или се пак вешају за врат, преко грудобрана градских зидина, или се бацају на чинган или куке које су фиксиране свуда по зидовима испод, где се понекад ломе од једне куке до друге, и висе у најексквизитнијим мукама, тридесет или четрдесет сати.

Према једном извору, ове куке у зиду као метод погубљења уведене су изградњом нове градске капије 1573. године. Пре тог времена, у употреби је било вешање на куке како га је описао де Турнфор.[19] Што се тиче стварне учесталости бацања особа на куке у Алжиру, капетан Хенри Бојд примећује[20] да у својих 20 година заробљеништва тамо, зна само за један случај где је хришћански роб који је убио свог господара доживео ту судбину, и „не више” од два или три Маврина поред тога.[21] Заробљен 1596. године, берберин-хирург Вилијам Дејвис препричава нешто о висинама које су биле укључене када се бацало на куке (иако је помало нејасно да ли се ово односи конкретно на град Алжир, или негде другде у Берберским државама): „Њихово ганширање се одвија на овај начин: он седи на зиду, високом пет хвата [30 стопа, или око 9 m], унутар два хвата [12 стопа или око 3,6 m] од врха зида; тачно испод места где седи, причвршћена је јака гвоздена кука, веома оштра; затим се он гурне са зида на ову куку, са неким делом свог тела, и ту виси, понекад два или три дана, пре него што умре.” Дејвис додаје да су „ове смрти веома ретке”, али да је лично томе присуствовао.[22]

Вешање за ребра

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Вешање § Вешање за ребра
„Црнац обешен жив за ребра на вешала”, аутор Вилијам Блејк. Првобитно објављено у Стедмановом Наративу.

Мало другачији начин погубљења људи помоћу набијања на колац био је забијање гвоздене куке за месо испод ребара особе и вешање како би полако умрла. Ова техника се у 18. веку у Босни под османском контролом звала ченгела,[23] али је пракса такође потврђена у холандском Суринаму 1770-их као казна која се изрицала побуњеним робовима.[24]

Мучење бамбусом

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Мучење бамбусом

Учестала хорор прича на многим веб-сајтовима и у популарним медијима јесте да су јапански војници током Другог светског рата примењивали мучење бамбусом над ратним заробљеницима.[25] Жртва би наводно била безбедно везана изнад младог изданка бамбуса. Током неколико дана, оштар, брзорастући изданак би прво пробио, а затим потпуно прошао кроз тело жртве, на крају излазећи на другу страну. Међутим, не постоје убедљиви докази да се овај облик набијања на колац икада заиста десио.[26]

Историја

[уреди | уреди извор]

Антика

[уреди | уреди извор]

Месопотамија и древни Блиски исток

[уреди | уреди извор]

Најранија позната употреба набијања на колац као облика погубљења догодила се у цивилизацијама древног Блиског истока. Хамурабијев законик, који је прогласио вавилонски краљ Хамураби око 1772. п. н. е.[27] предвиђа набијање на колац за жену која је убила свог мужа због другог мушкарца.[28] У касном периоду Исина/Ларсе, отприлике у исто време, изгледа да се у неким градовима-државама само прељуба од стране жене (без помињања убиства мужа) могла казнити набијањем на колац.[29] Из краљевских архива града Мари, који су углавном такође приближно савременици Хамурабија, познато је да су војници заробљени у рату повремено набијани на колац.[30] Отприлике у време Вавилоније под Хамурабијем, краљ Сиве-Палар-хухпак из Елама издао је званичне едикте у којима је претио савезницима својих непријатеља набијањем на колац, међу осталим страшним судбинама.[31] Због чинова који су се сматрали великим свегрђем, неки појединци, у различитим културама, били су набијани на колац због своје дрскости. На пример, око 1200. године пре нове ере, трговци из Угарита изражавају дубоку забринутост једни другима што ће један њихов суграђанин бити набијен на колац у феничанском граду Сидону, због неког „великог греха” почињеног против божанства заштитника Сидона.[32]

Фараонски Египат

[уреди | уреди извор]

Током Деветнаесте династије, Мернептах је имао Либу ратне заробљенике набијене на колац („узроковао да буду постављени на колац”) јужно од Мемфиса, након покушаја инвазије на Египат током његове 5. године владавине.[33] Одговарајући детерминатив за ḫt („колац”) приказује појединца прободеног кроз стомак.[34] Други египатски краљеви који су користили набијање на колац укључују Собекхотепа II, Ехнатона, Сетија I и Рамзеса IX.[34]

Новоасирско царство

[уреди | уреди извор]
Набијање Јудејаца на колац у новоасирском рељефу
Палата у Калхуу (Нимруд) асирског краља Тиглат-Пилесера III (720-741. п. н. е.): набијање на колац током напада на град

Докази на резбаријама и статуама налазе се такође из Новоасирског царства (око 934–609. п. н. е.). Слика набијених Јудејаца је детаљ са јавне комеморације асирске победе 701. п. н. е. након опсаде Лахиша,[35] под краљем Сенахерибом (вл. 705–681. п. н. е.), који је слично поступио против становника Екрона током исте кампање.[36] Из времена Сенахерибовог оца Саргона II (вл. 722–705. п. н. е.), рељеф из његове палате у Хорсабаду приказује набијање 14 непријатеља на колац током напада на град Пазаши.[37] Особеност[38] у вези са „новоасирским” начином набијања била је да се колац „забијао у тело непосредно испод ребара”,[39] а не дуж целе дужине тела. За Новоасирце, изгледа да масовна погубљења нису била дизајнирана само да улију терор и да спроведу послушност, већ и, може се чинити, као докази њихове моћи којом су се поносили. Новоасирски краљ Ашурнасирпал II (вл. 883–859. п. н. е.) очигледно је био довољно поносан на своје крваво дело да га је предао споменику и вечном сећању на следећи начин:[40]

Одсекао сам им руке, спалио сам их ватром, гомилу живих људи и глава насупрот градској капији сам поставио, људе сам набио на кочеве, град сам уништио и опустошио, претворио сам га у хумке и рушевине, младиће и девојке у ватри сам спалио

Пол Керн,[41] у својој књизи Древно опсадно ратовање (1999), пружа неке статистике о томе како су различити новоасирски краљеви од времена Ашурнасирпала II обележавали своја кажњавања побуњеника.[42]

Иако је набијање побуњеника и непријатеља на колац посебно добро потврђено из новоасирског времена, митански краљ Шативаза из 14. века п. н. е. оптужује свог претходника, узурпатора Шутарну III да је испоручио (средњим) Асирцима[43] неколико племића, које су они одмах набили на колац.[44] Неки научници су, међутим, рекли да тек са краљем Ашур-бел-калом (вл. 1074–1056) постоје чврсти докази да су казне попут дерања коже и набијања на колац ушле у употребу.[45] Из средњоасирског периода постоје докази о набијању на колац као облику казне и у односу на друге врсте перципираних злочина. Законик који је открио и дешифровао Ото Шредер[46] садржи у свом параграфу 51 следећу забрану против абортуса:[47]

Ако жена уз свој пристанак изазове побачај, хватају је и утврђују њену кривицу. Набијају је на колац и не сахрањују је; а ако услед побачаја умре, такође је набијају на колац и не сахрањују је.

Ахеменидска Персија

[уреди | уреди извор]
Кажњавања заробљених побуњеника против Ахеменидске династије забележена су на Бехистунском натпису краља Дарија I, што укључује сакаћење и набијање заробљеника на колац; вође побуна из различитих колонија древне Персије приказане су у ланцима од врата до ногу, Гаумата лежи под Даријевом чизмом

Грчки историчар Херодот приповеда да је, када је Дарије I, краљ Персије, освојио Вавилон, набио на колац 3000 Вавилонаца.[48] У Бехистунском натпису, сам Дарије се хвали да је набио своје непријатеље на колац.[49] Дарије поносно говори о немилосрдности којом су ове побуне угушене. У Вавилону је Навуходоносор III (Нидинту-Бел) набијен на колац заједно са 49 својих пратилаца:

Бехистунски натпис: Затим сам у Вавилону набио на колац тог Навуходоносора III (Нидинту-Бела) и племиће који су били с њим, погубио сам четрдесет девет, то је оно што сам урадио у Вавилону[50]

Слика Фраорта на Бехистунском натпису у ланцима, клинасто писмо гласи: „Ово је Фраорт, он је лагао говорећи да сам ја Хшатрита из династије Кијаксара, ја сам краљ у Медији”

Године 522. п. н. е. Фраорт је прогласио да је потомак међанског краља Кијаксара и преузео престо, заузео је Екбатану, главни град Медије и побунио се против ахеменидског јарма, ову побуну је угушио Дарије, краљ Персије, а Фраорт је заробљен и набијен на колац:

Бехистунски натпис: Дарије краљ каже: Након тога је овај Фраорт са неколико коњаника побегао, у област звану Рага, у Медији туда је отишао, Након тога сам послао војску у потеру за Фраортом, ухваћен, доведен је к мени. Одсекао сам му нос и уши и језик, и извадио једно око држан је везан на улазу у моју палату, сви су га људи видели. После тога сам га набио на колац у Екбатани и људе који су били његови најистакнутији следбеници, оне у Екбатани унутар тврђаве сам (одерао и) обесио (њихове коже, пуњене сламом).[51]

Библијски докази

[уреди | уреди извор]

Библијски одломак у Књига о Јестири који се тиче судбине персијског министра из 5. века п. н. е. Амана и његових десет синова, различити преводиоци су различито третирали, што је довело до двосмислености у погледу тога да ли су набијени на колац или обешени. Одломак објашњава да је Аман сковао заверу да поубија све Јевреје у царству, али је његов план осујећен, те му је изречена казна коју је намеравао да одреди Мардохеју. Верзија Јестире 5:14 на енглеском стандардном језику описује ово као вешање,[52] док се верзија Новог међународног читаоца опредељује за набијање на колац.[53] Асириолог Пол Хаупт опредељује се за набијање на колац у свом есеју „Критичке белешке о Јестири” из 1908. године,[54] док Бенџамин Шо има опсежну расправу о тој теми на веб-сајту ligonier.org из 2012. године.[55]

Други одломци у Библији могу алудирати на праксу набијања на колац, као што је Друга књига Самуилова 21:9 у вези са судбином синова Саулових, где неки енглески преводи користе глагол „набити на колац” (impale), али други користе „обесити”.[56]

Иако нам недостају коначни докази у једном или другом правцу да ли је хебрејски закон дозвољавао набијање на колац, или вешање (било као начин погубљења или ради излагања леша), новоасирски метод набијања на колац какав се види на резбаријама могао би се, можда, једнако лако посматрати као облик вешања на стуб, уместо фокусирања на стварно продирање коца у тело.

Рим

[уреди | уреди извор]

Од Џона Грејнџера Кука, 2014: „Stipes је Сенекин израз за предмет који се користи за набијање на колац. Овај наратив и његова Еп. 14.5 су једине две текстуално експлицитне референце на набијање на колац у латинским текстовима:”

Видим тамо крстове, не само једне врсте већ направљене другачије од стране различитих [произвођача]; неки појединци су суспендовали своје жртве са главама окренутим према земљи; неки су забили колац (stipes) кроз њихове органе за излучивање/гениталије; други су испружили руке својих [жртава] на патибулуму [попречној греди]; видим справе за мучење, видим бичеве ...

Video istic cruces ne unius quidem generis sed aliter ab aliis fabricatas; capite quidam conuersos in terram suspendere, alii per obscena stipitem egerunt, alii brachia patibulo explicuerunt; video fidiculas, video uerbera ... [57]

Европа

[уреди | уреди извор]

Попречно набијање на колац

[уреди | уреди извор]

Унутар Светог римског царства, у члану 131. Каролине из 1532. године, наведена је следећа казна за жене проглашене кривим за чедоморство. Генерално, требало је да буду удављене, али је законски законик дозвољавао да се у посебно тешким случајевима може применити стара казна. Односно, жена би била жива сахрањена, а затим би јој кроз срце био забијен колац.[58] Слично томе, сахрањивање живог човека, у комбинацији са попречним набијањем на колац, потврђено је као рани метод погубљења људи проглашених кривима за прељубу. Статути Цвикауа из 1348. године дозвољавали су кажњавање прељубничког пара на следећи начин: Требало је да буду смештени једно на друго у гроб, са слојем трња између њих. Затим је требало да се кроз њих закуца један једини колац.[59] Слична казна набијања на колац за доказаног мушког прељубника помиње се у уредби из 13. века за рударски град у Моравској Јихлаву (тада немачки Iglau),[60] док је у бечком статуту из 1340. муж жене ухваћене in flagrante у прељуби могао, ако је желео, да захтева да његова жена и њен љубавник буду набијени на колац, или алтернативно да захтева новчану одштету.[61] Повремено су жене проглашене кривима за вештичарство биле осуђене на набијање на колац. Године 1587. у Килу, 101-годишња Сунде Бохлен је, након што је осуђена као вештица, жива сахрањена, а након тога јој је колац забијен кроз срце.[62]

За силоватеље девица и деце се такође потврђује да су били живи сахрањивани, са коцем забијеним кроз њих. У једној таквој правосудној традицији, силоватељ је требало да буде смештен у отворени гроб, а жртви силовања је наређено да сама изведе прва три ударца по коцу; након чега су џелати завршавали процедуру набијања.[63] Као пример судбине злостављача деце служи случај Улриха Мозера, који је у августу 1465. године у Цириху, Швајцарска, осуђен на набијање на колац, због сексуалног злостављања шест девојчица узраста од четири до девет година. Одузета му је одећа и положен је на леђа. Руке и ноге су му биле испружене, свака причвршћена за стуб. Затим му је кроз пупак забијен колац у земљу. Након тога су га људи оставили да умре.[64]

Уздужно набијање на колац

[уреди | уреди извор]

Случајеви уздужног набијања на колац типично се јављају у контексту рата или као казна за пљачку, што је потврђено као пракса у средњој и источној Европи. Током дефенестрације у Прагу 1419. године, Хусити су набијали краљеве саветнике на копља.[65]

Појединци оптужени за сарадњу са непријатељем повремено су набијани на колац. Године 1632. током Тридесетогодишњег рата, немачки официр Фухс је набијен на колац због сумње да је пребегао Швеђанима,[66] а један шведски каплар је такође набијен на колац због покушаја да пребегне Немцима.[67] Швеђани су наставили ову праксу током Сканског рата (1675-1679), посебно у случају дезертера и оних који су сматрани издајницима. Године 1654, под османском опсадом млетачког гарнизона на Криту, неколико сељака је набијено на колац јер су снабдевали опсађене намирницама.[68] Исто тако, 1685. године Мађари су набили на колац неке хришћане јер су пружили залихе Турцима.[69]

Године 1677, посебно брутални немачки генерал Копс, предводећи снаге цара Светог римског царства Леополда I који је желео да задржи Угарску под доминацијом Немаца, а не да дозволи да потпадне под турску доминацију, почео је да набија на колац и рашчеречује своје мађарске поданике/противнике. Противнички генерал на мађарској страни, Вешелењи, узвратио је истом мером, дерући живе царске трупе и постављајући оштре гвоздене куке у зидове тврђаве, на које је бацао заробљене Немце да буду набијени. Коначно, цару Леополду I је било доста узајамног крвопролића, те је протерао Копса како би успоставио преко потребан прекид непријатељстава.[70] Након Споразума у Хагу (1720), Сицилија је потпала под власт Хабзбурговаца, али су мештани дубоко замерали немачким господарима. Каже се да је један парохијски свештеник (који је подстицао своје парохијане да убијају Немце) праснуо од радости када је немачки војник стигао у његово село, узвикујући да је прошло целих осам дана откако је последњи пут убио Немца, и упуцао војника с коња. Свештеник је касније набијен на колац.[71] У краткотрајној Хореиној буни 1784. против Аустријанаца и Мађара, побуњеници су ухватили два официра, које су одмах набили на колац. Са своје стране, царске трупе су ухватиле 13-годишњег сина Хорее и набиле га на колац. То је, чини се, само распламсало одлучност вође побуњеника, иако је побуна угушена убрзо након тога.[72] Након што је побуна сломљена почетком 1785. године, каже се да је око 150 побуњеника набијено на колац.[73]

Од 1748. па надаље, немачки пукови су организовали потере за „разбојницима” у Мађарској/Хрватској, набијајући на колац оне који су ухваћени.[74]

Окрутне убице

[уреди | уреди извор]

Повремено су поједини убице сматрани толико гнусним да су стандардне казне попут обезглављивања или ломљења на точку сматране несразмерним њиховим злочинима, те су осмишљени продужени ритуали погубљења који су могли укључивати набијање на колац. Пример је онај Павела Вашанског (Paul Waschansky у немачком транскрипту), који је погубљен 1. марта 1570. у Иванчицама у данашњој Чешкој Републици, због 124 призната убиства (био је лутајући друмски разбојник). Прошао је посебно исцрпљујућу процедуру погубљења: прво су му одсечени удови, а брадавице су му откинуте ужареним клештима; затим је одран, набијен на колац и на крају жив испечен. Памфлет који тврди да даје Вашанскијево дословно признање не бележи како је ухваћен, нити које средство мучења је коришћено да би се изнудила његова признања.[75]

Остали такви извештаји о „гнусним убицама” у којима је набијање на колац истакнути елемент укључују случајеве из 1504. и 1519. године,[76] као и случај „Пушпетера”, погубљеног 1575. због убиства тридесет људи, укључујући шест трудница чију је нерођену децу појео у нади да ће тиме стећи невидљивост,[77] главу породице Папенхајмер 1600. године,[78] и неименованог убицу погубљеног у Вроцлаву 1615. године, који је под мучењем признао 96 чина убиства паљевином.[79]

Влад Цепеш

[уреди | уреди извор]
Дрворез Влада III „Дракуле” који присуствује масовном набијању на колац

Током 15. века, Влад III („Дракула”), кнез Влашке, сматра се првом значајном личношћу која је преферирала овај метод погубљења током касног средњег века,[80] и постао је толико озлоглашен по својој либералној употреби да је међу својих неколико надимака био познат као „Влад Набијач на колац” (Цепеш).[81] Након што је остао сироче, издат, приморан на изгнанство и прогоњен од стране својих непријатеља, поново је преузео контролу над Влашком 1456. године. Оштро је поступао са својим непријатељима, посебно са онима који су у прошлости издали његову породицу или су профитирали од несрећа Влашке. Иако је примењиван различит низ метода, највише је био повезан са употребом набијања на колац. Либерална употреба смртне казне на крају је проширена на саксонске досељенике, чланове ривалског клана,[82] и криминалце у његовом домену, без обзира на то да ли су били припадници бојарског племства или сељаци, и на крају на било кога међу његовим поданицима ко му није био по вољи. Након вишеструких кампања против инвазивних османских Турака, Влад никада не би показао милост према својим ратним заробљеницима. Након што ноћни напад Влада Цепеша средином јуна 1462. није успео да изврши атентат на османског султана, пут до Трговишта, главног града Владове кнежевине Влашке, на крају је постао преплављен у „шуми” од 20.000 набијених и распадајућих лешева, а извештава се да се инвазиона војска Турака Мехмеда II вратила у Цариград 1462. године након што је наишла на хиљаде набијених лешева дуж Дунава.[82] Дрворези из тог доба приказују његове жртве набијене на колац било од напред или с леђа или ректалном методом набијања која се састојала од уметања дрвеног или металног стуба кроз тело од напред према назад, или вертикално, кроз ректум или вагину.[83] Излазна рана могла је бити близу врата, рамена или уста жртве.[84]

Државна заједница Пољске и Литваније

[уреди | уреди извор]

Набијање на колац се практиковало на југоисточним границама Државне заједнице Пољске и Литваније. Казна је примењивана на сељаке који су се побунили против својих господара, али и на племство. Украјина је била поприште многих козачких устанака (на пример оног Северина Наливајка) које су угушили Пољаци. Они су најчешће изражавали незадовољство социјалне природе (уп. социјална побуна „Хајдамака”) као што је потчињавање слободних украјинских сељака пољским господарима који су себи исклесали велика имања. Најважнији устанак био је онај Богдана Хмељницког. Мржња према Пољацима и Јеврејима била је у основи погрома који су почињени током прелазака козачких армија. Одјеци ове катастрофе стигли су, преко јеврејских трговаца, до западне Европе и још увек су присутни у хасидским песмама. Знамо причу о малој војсци великог господара Волиније, „књаза” (кнеза) Јеремије Вишњовјецког који је, продирући са севера, тренутно одбио армије Богдана Хмељницког и омогућио да се спасу бројни Јевреји. Кнез, лош стратег, како пише Павел Јасјењица, следећи мишљење својих савременика, постао је познат по својој окрутности према побуњеним сељацима, узетим за заробљенике (обезглављивања, вешања и набијања на колац по трговима градова и села) али то је био само одговор на изнуде које је над племићким заробљеницима починио козачки поглавица Максим Кривонос. Александар Костка-Напјерски, вођа сељачког устанка у Подхалу, набијен је на колац 1651. године.

Пуковник и атаман Сухарука, козачки изасланик у роману и филму Огњем и мачем, и Донец, козачки пуковник, Горпинин брат, осуђени су на ову казну. То се десило и козачком бандуристи Тарасу Вересају, јунаку романа Богун Јацека Комуде.

Један од најпознатијих пољских филмова где се може видети извршење ове казне је филм Господин Волођовски (и ТВ серија Авантуре господина Михала), чији је сценарио заснован на Трилогији Хенрика Сјенкјевича. Азија Тухајбејович је подвргнут овој казни због издаје Заједнице у Господину Волођовском. Начин извршења у Господину Волођовском био је другачији од описа Јенджеја Китовича; осуђеник је био нанизан на леђа, а не на стомак (као код Јенджеја Китовича).

Османско царство

[уреди | уреди извор]

Уздужно набијање на колац је метод погубљења који је често потврђен унутар Османског царства, за разне преступе, а чињено је углавном као упозорење другима или да би се изазвао терор.[85]

Опсада Цариграда

[уреди | уреди извор]

Османско царство је користило набијање на колац током, и пре, последње опсаде Цариграда 1453. године.[80] Током фазе припреме за велику опсаду годину дана раније, 1452. године, султан је прогласио да сви бродови који плове узводно или низводно кроз Босфор морају да се усидре код његове тврђаве тамо, ради инспекције. Један млетачки капетан, Антонио Рицо, покушао је да пркоси забрани, али је његов брод погођен топовским ђулетом. Он и његова посада су покучени из воде, чланови посаде су требали да буду обезглављени (или пресечени тестером према Николу Барбару[86]), док је Рицо набијен на колац.[87] У раним данима опсаде у мају 1453. године, контингенти османске војске спровели су операције чишћења на мањим утврђењима као што су Тарапија и Студијум. Предати војници, око 40 појединаца са сваког места, били су набијени на колац.[88]

Грађански злочини

[уреди | уреди извор]

Унутар Османског царства, неки грађански злочини (а не побуњеничке активности/издајничко понашање), као што је друмско разбојништво, могли су се казнити набијањем на колац. Барем у неким периодима, тврдило се да су погубљења за грађанске злочине била прилично ретка у Османском царству. Обри де ла Мотреј живео је у царству 14 година од 1699. до 1713. и тврдио је да за то време није чуо за двадесет лопова у Цариграду. Што се тиче друмских разбојника, који су сигурно били набијани на колац, Обри је чуо за само 6 таквих случајева током свог боравка тамо.[89] Боравећи у Алепу од 1740. до 1754, Александар Расел примећује да у протеклих 20 година није било више од „пола туцета” јавних погубљења тамо.[90] Жан де Тевено, путујући по Османском царству и његовим територијама попут Египта касних 1650-их, наглашава регионалне варијације у учесталости набијања на колац. О Цариграду и Турској, де Тевено пише да се набијање на колац „није много практиковало” и „веома ретко се спроводило у дело.” Изузетак који је истакао била је ситуација са хришћанима у Цариграду. Ако би хришћанин говорио или деловао против „Мухамедовог закона”, или се дружио са Туркињом, или провалио у џамију, онда би се могао суочити са набијањем на колац осим ако се не преобрати у ислам. Насупрот томе, де Тевено каже да је у Египту набијање на колац било „веома уобичајена казна” против тамошњих Арапа, док су Турци у Египту дављени у затвору уместо да буду јавно погубљени као домороци.[91] Дакле, стварна учесталост набијања на колац унутар Османског царства варирала је увелико, не само од времена до времена, већ и од места до места, и између различитих група становништва у царству.

Друмски разбојници су и даље набијани на колац у 1830-им, али један извор каже да је та пракса до тада била ретка.[92] Путујући у Смирну и Цариград 1843. године, Стивен Масет[93] чуо је од човека који је присуствовао догађају да је „пре само неколико година” десетак разбојника набијено на колац у Једрену. Сви они су, међутим, били задављени пре набијања на колац.[94] Пишући око 1850. године, археолог Остин Хенри Лајард помиње да се најновији случај са којим је био упознат догодио „пре око десет година” у Багдаду, на четири побуњена арапска шеика.[95]

Повремено се бележи и набијање пирата на колац, уместо друмских разбојника. У октобру 1767. Хасан бег, који је пљачкао турске бродове у Црном мору низ година, ухваћен је и набијен на колац, иако је понудио 500.000 дуката за своје помиловање.[96]

Клефти и побуњеници у Грчкој

[уреди | уреди извор]

Током османске владавине Грчком, набијање на колац постало је важно оруђе психолошког ратовања, чији је циљ био да се утера терор у сељачко становништво. До 18. века, грчки бандити који су постали герилски побуњеници (познати као клефти) постали су све већа сметња османској влади. Заробљени клефти су често набијани на колац, као и сељаци који су их скривали или им помагали. Жртве су биле јавно набијане на колац и постављане на веома видљива места, што је имало жељени ефекат на многа села која не само да су одбила да помогну клефтима, већ би их чак и предала властима. Османлије су се ангажовале у активним кампањама да ухвате ове побуњенике 1805. и 1806. године, и успели су да ангажују грчке сељаке, жељне да избегну колац, у лову на своје сународнике одметнике.[97]

Набијање на колац је повремено било отежано постављањем изнад ватре, при чему је колац деловао као ражањ, тако да је жртва на коцу могла бити жива испечена.[98] Између осталих строгости, Али-паша Јањински, османски племић албанског порекла који је владао Јањином, имао је побуњенике, криминалце, па чак и потомке оних који су њему или његовој породици у прошлости учинили неправду, набијене на колац и живе испечене. Томас Смарт Хјуз, који је посетио Грчку и Албанију 1812–13. године, каже следеће о свом боравку у Јањини:[99]

Овде су злочинци били живи печени на тихој ватри, набијани на колац и дерани живи; другима су одсецани екстремитети, а неки су остављени да умру са кожом лица свученом преко врата. У почетку сам сумњао у истинитост ових тврдњи, али су ми их обилато потврдиле особе несумњиве истинитости. Неки од најугледнијих становника Јањине уверавали су ме да су понекад разговарали са овим несрећним жртвама на самом коцу, будући спречени да попусте њиховим мучним захтевима за водом због страха од сличне судбине за себе. Наш сопствени становник, док је једном улазио у сарај Литарице, видео је грчког свештеника, вођу банде разбојника, прикованог живог за спољни зид палате, наочиглед целог града.

Током Грчког рата за независност (1821–1832), грчки револуционари и цивили су били мучени и погубљивани набијањем на колац. Немачки сведок цариградског масакра (април 1821) приповеда о набијању око 65 Грка на колац од стране турске руље.[100] У априлу 1821, тридесет Грка са јонског острва Занте (Закинтос) набијено је на колац у Патри. Ово је забележено у дневнику француског конзула Ига Пуквила и објавио га је његов брат Франсоа Пуквил.[101] Атанасиос Дијакос, клефт и касније војни командант побуњеника, заробљен је након битке код Аламане (1821), близу Термопила, и након што је одбио да пређе на ислам и придружи се османској војсци, набијен је на колац.[102] Дијакос је постао мученик за грчку независност и касније је слављен као национални херој.[103][104] Грчки неборци (старешине, монаси, жене итд.) набијани су на колац око Атине током прве године револуције (1821).[105]

Побуњеници у другим деловима Османског царства

[уреди | уреди извор]

Набијање на колац перципираних побуњеника била је потврђена пракса и у другим деловима царства, као што је гушење босанског устанка 1809. године,[106] а током Српске револуције (1804–1835) против Османског царства, око 200 Срба је набијено на колац у Београду 1814. године.[107] Историчар Џејмс Џ. Рид,[108] у својој књизи Криза Османског царства: Увод у колапс 1839–1878, бележи неколико случајева касније употребе, посебно у временима криза, по наређењу војних команданата (ако не, то јест, по директном наређењу врховне власти коју је поседовао султан). Он бележи касне случајеве набијања на колац током побуна (а не случајева разбојништва) као што је босански устанак 1852, током критског устанка 1866–69, и током устанака у Босни и Херцеговини 1876–77.[109] У роману На Дрини ћуприја Иве Андрића, награђеном Нобеловом наградом, у трећем поглављу описано је набијање на колац босанског Србина, који је покушавао да саботира изградњу моста. Набијање на колац је приказано и у филму „Бановић Страхиња”. Џелат који је кажњеника набијао на колац је био плаћен да кажњеник што дуже живи.

Геноцид над Јерменима и Асирцима

[уреди | уреди извор]

Аурора Мардиганијан, преживела из геноцида над Јерменима 1915–1923, расправљајући о сцени распећа у биографском филму о њеном животу, изјавила је да су стварна убиства била набијањем на колац.[110]

„Турци нису правили своје крстове тако. Турци су правили мале шиљате крстове. Скидали су одећу са девојака. Терали су их да се сагну, а након што би их силовали, терали су их да седну на зашиљено дрво, кроз вагину. Тако су убијали - Турци. Американци су направили (филм) на цивилизованији начин. Не могу да покажу тако страшне ствари.”

Руски свештеник који је посетио опустошена хришћанска села у северозападној Персији тврдио је да је пронашао остатке неколико набијених људи на колац. Написао је: „Тела су била тако чврсто фиксирана, у неким случајевима, да се кочеви нису могли извући; било је неопходно одсећи их тестером и сахранити жртве такве какве јесу.”[111]

Референце

[уреди | уреди извор]
Набијање на колац на Викимедијиној остави.
  1. ^ Thévenot (1687) стр. 259 Остали веома детаљни извештаји о методама су: 1. Изузетно детаљан опис погубљења архиепископа Серафима из 1601. године. Vaporis (2000), стр. 101–102 2. Извештај Жана Копена из Каира 1640-их, веома сличан Тевеноовом, Raymond (2000), стр. 240 3. Stavorinus (1798) стр. 288–291 4. von Taube (1777) фуснота ** стр. 70–71 5. Нажалост, веома пристрасан „Aiolos (2004)” Архивирано 2015-01-13 на сајту Wayback Machine, белешке о методама делимично преузете од Гера, види Guer (1747),стр. 162 6. d'Arvieux (1755), стр. 230–31 7. Сећање 20 година након приповедања из друге руке, Massett (1863), стр. 88–89 8. Роман Иве Андрића На Дрини ћуприја, блиско прати погубљење Серафима (1.). Одломак: На Дрини ћуприја 9. Књижевна интерпретација у The Casket, из 1827. године, Purser (1827), стр. 337 10. Koller (2004), стр. 145–46
  2. ^ Двојица су умрла током процеса набијања, Blount (1636), стр. 52 9 минута, случај из 1773, Мађарска: Korabinsky (1786) стр. 139
  3. ^ Атентатор на генерала Клебера из 1800. неколико сати Shepherd (1814)стр. 255, шест сати Hurd (1814),стр. 308
  4. ^ петнаест сати Bond (1856) стр. 172–73 24+ сата von Taube (1777), фуснота ** стр. 70–71, Hartmann (1799)стр. 520, два до три дана von Troilo (1676) стр. 45, Hueber (1693) стр. 480, Dampier (1729)стр. 140, „Aiolos (2004)” Архивирано 2015-01-13 на сајту Wayback Machine, d'Arvieux (1755), стр. 230–31, Moryson, Hadfield (2001), стр. 170–171 два до три дана по топлом времену, мртви до поноћи по хладном, Mentzel, Allemann (1919), стр. 102
  5. ^ de Pages (1791) стр. 284
  6. ^ а б Stavorinus (1798)стр. 288–291
  7. ^ За праћење кичме: von Taube (1777), фуснота ** стр. 70–71, Stavorinus (1798)стр. 288–291 Други опис, користећи колац дебљине 15 cm, наводи да је прошао између јетре и грудног коша, Koller (2004), стр. 145
  8. ^ von Meyer von Knonau (1855)стр. 176, колона 2, Пример пробадања ражњем кроз стомак по наређењу централноазијског владара из 16. века Мирзе Абу Бакра Дуглата над сопственим нећаком, Elias, Ross (1898), стр. 227
  9. ^ За екстракардијално набијање кроз груди Döpler (1697) стр. 371
  10. ^ Roch (1687)стр. 350–51
  11. ^ Могући случај набијања са леђа ка напред из 16. века наводи di Varthema (1863) стр. 147 Види такође дрворез у поглављу о Дракули. Поред тога, наводно „мучење бамбусом” изгледа подразумева набијање са леђа ка напред, види специфично потпоглавље
  12. ^ Wagner (1687), стр. 55 Напомена: Немачка реч "Pfahl" (са повезаним глаголом "zu pfählen") односи се на дрвени колац, и то је реч која се користи у утицајним правним текстовима као што је Constitutio Criminalis Carolina из 1532. године, тако да читалац не би требало да претпостави да је употреба загрејане металне шипке била стандардна процедура. У правном тексту из 1532. види Koch (1824) стр. 63
  13. ^ de Tournefort (1741) стр. 98–100 Детаљан опис апарата и поступка бацања на куке може се наћи у Mundy (1907), стр. 55–56 и у Moryson, Hadfield (2001), стр. 170–171
  14. ^ Thévenot (1687)стр. 68–69. За четврти опис плус цртеж, види Schweigger (1613), стр. 173 Швајгер додаје да је много пута људима дозвољено да скрате време патње набијеног појединца тако што му прережу гркљан или му одрубе главу. Александар Расел, из Алепа 1740-их, знао је за случајеве бацања на куке, али је рекао да су они ретки, у поређењу са другим врстама смртне казне.Russell (1794)стр. 334
  15. ^ Breuning von Buchenbach, Hans Jakob
  16. ^ Buchenbach (1612), стр. 86–87
  17. ^ Thomas Shaw
  18. ^ Shaw (1757) стр. 253–254 Шоов савременик John Braithwaite извештава о набијању на колац и бацању на куке и у Мароку, Braithwaite (1729) стр. 366 За Мароко и Фес, види такође путопис Сијера Муета, који је тамо био заробљеник од 1670. до 1682, Stevens (1711), стр. 69
  19. ^ Morgan (1729) стр. 392
  20. ^ у једном од својих оштрих коментара и фуснота на преведене извештаје из наратива католичких свештеника о откупу робова. Примери других таквих оштрих белешки: Boyde (1736) стр. 3, стр. 25, стр. 35, стр. 44 (упоређује француско и алжирско ропство), стр. 45, стр. 51, стр. 52
  21. ^ Boyde (1736) стр. 75, фуснота
  22. ^ Osborne (1745), стр. 478
  23. ^ Koller (2004), стр. 146
  24. ^ Stedman (1813) стр. 116
  25. ^ Као пример популарне промоције ове хорор приче, види „Japanese Torture Techniques”. WW2 People's War. 15. 10. 2014. 
  26. ^ „9 Insane Torture Techniques”. 19. 10. 2009. 
  27. ^ Овде се користи Средња хронологија
  28. ^ Члан 153 у: Harper (1904), The Code of Hammurabi
  29. ^ Tetlow (2004) стр. 34
  30. ^ Hamblin (2006), стр. 208
  31. ^ Herrenschmidt, Bottéro (2000), стр. 84
  32. ^ Mayer, ed. (2005), стр. 141
  33. ^ Kitchen, Kenneth (2002). Ramesside inscriptions translated and annotated: Translations. Volume 4: Merenptah and the late Nineteenth Dynasty. Oxford: Blackwell Publishers. стр. 1. 
  34. ^ а б „Fin des Voies Rapides: Impalements in Antiquity (2)”. Fin des Voies Rapides. 25. 2. 2012. 
  35. ^ Ussishkin, Amit (2006), стр. 346
  36. ^ Инцидент у Екрону из Сенахерибовог сопственог величања, види Callaway (1995), стр. 169
  37. ^ Рељеф и текст у Ephʿal (2009), стр. 51–52
  38. ^ У односу на касније праксе набијања на колац, барем
  39. ^ Layard (1850) стр. 374
  40. ^ Olmstead (1918), стр. 66
  41. ^ „Paul Kern”. Архивирано из оригинала 2. 12. 2013. г. Приступљено 24. 4. 2013. 
  42. ^ Kern (1999), стр. 68–76. Ашурнасирпалу II се приписује 5 различитих инцидената, Шалманасар III (вл. 858–824. п. н. е.). За бројне примере набијања побуњеника и потчињених људи под новоасирским краљем Шалманасаром III, види Olmstead (1921), Битка код Суганије стр. 348, Опсада Тил Башереа стр. 354, Битка код Арзашкуна стр. 360, Битка код Кулисија стр. 368, Битка код Киналуе стр. 378. За ово последње, види такође Bryce (2012), стр. 244 Тиглат-Пилесар III (вл. 745–727), За неке специфичности о Тиглат-Пилесаровој политици, види Crouch (2009), стр. 39–41 и Асурбанипал (вл. 668-627. п. н. е.), Асурбанипал себи честита једном што је набио на колац преживеле који су бежали из градова које је спалио, Ehrlich (2004), стр. 5
  43. ^ где је Ашур-убалит I био краљ у то време
  44. ^ Kuhrt (1995), стр. 292 и Gadd (1965), стр. 9
  45. ^ Richardson, Laneri (2007), стр. 197
  46. ^ Schroeder (1920), Keilschrifttexte aus Assur verschiedenen Inhalts
  47. ^ Jastrow (1921), стр. 48–49
  48. ^ Herodotus: A New and Literal Version from the Text of Baehr by Henry Cary, стр. 236
  49. ^ Pierre Briant, From Cyrus to Alexander: A History of the Persian Empire, стр. 123
  50. ^ Kuhrt, Amélie (15. 4. 2013). The Persian Empire: A Corpus of Sources from the Achaemenid Period. Routledge. стр. 154. ISBN 9781136016943. 
  51. ^ Inscription of Darius on Behistun Relief Fordham University
  52. ^ Book of Esther, ESV Bible edition
  53. ^ Book of Esther, NIRV Bible edition
  54. ^ Haupt (1908), стр. 122, 152, 154, 170
  55. ^ Shaw (2012), Was Haman Hanged or Impaled?[мртва веза]
  56. ^ Compare Translations for 2 Samuel 21:9
  57. ^ Crucifixion in the Mediterranean World by John Granger Cook, 2014, published by Mohr Siebeck,ISBN 9783161531248
  58. ^ За правни текст, Koch (1824) стр. 63
  59. ^ Engel, Jacob (2006), стр. 75 Слично кажњавање пара набијањем на колац због прељубе ако буду ухваћени на делу помиње се и у баварским изворима, види His (1928), стр. 150
  60. ^ Schwetschke (1789), колона 692
  61. ^ Ehrlich (2005), стр. 42
  62. ^ Fick (1867), стр. 14
  63. ^ Engelmann (1834)стр. 158
  64. ^ Osenbrüggen (1868), стр. 297
  65. ^ Levinson, D.; Christensen, K. (2003). Encyclopedia of Community: From the Village to the Virtual World. SAGE Publications. стр. 230. ISBN 978-0-7619-2598-9. Приступљено 17. 6. 2023. 
  66. ^ Schwab (1827), стр. 256
  67. ^ Gottfried, van Hulsius (1633), стр. 462
  68. ^ Han (1669), стр. 203
  69. ^ Beer (1713), стр. 127
  70. ^ von Loen (1751), стр. 420–422
  71. ^ von Imhoff (1736), стр. 1051
  72. ^ Mannheimer Zeitung (1784), стр. 638
  73. ^ Vehse, Demmler (1856), стр. 318
  74. ^ Woltersdorf (1812)стр. 267
  75. ^ Daschitsky (1570), стр. 1
  76. ^ Wiltenburg (2012), стр. 124–125
  77. ^ Bastian (1860), стр. 105
  78. ^ Muir (1997), стр. 110–111
  79. ^ Roch (1687), стр. 249
  80. ^ а б Reid, (2000), стр. 440
  81. ^ Florescu (1999)
  82. ^ а б Axinte, , Dracula: Between myth and reality 
  83. ^ „Was Vlad the Impaler a psychopath?”. 
  84. ^ „Vlad the Impaler: The real Dracula was absolutely vicious”. NBC News. 31. 10. 2013. 
  85. ^ James J. Reid (2000). Crisis of the Ottoman Empire: Prelude to Collapse 1839-1878. Franz Steiner Verlag. стр. 440—. ISBN 978-3-515-07687-6. 
  86. ^ Philippides, Hanak (2011), стр. 587
  87. ^ Runciman (1965), стр. 67
  88. ^ Pears, (2004), стр. 253
  89. ^ de La Mottraye стр. 188
  90. ^ Russell (1794) стр. 331
  91. ^ Види de Thévenot(1687), стр. 68–69 и стр. 259
  92. ^ Касни османски случајеви 1830-их на Балкану, i) Неких пет случајева пријављених 1833, M***r (1833) стр. 440–41 колоне 2 ii) 1834, Два таква леша, близу села Параћин у околини Јагодине, види: Burgess (1835) стр. 275 iii) Реткост таквих случајева у 1830-им,Goodrich (1836)стр. 308 1835, Осветољубиви циклус турских власти у вези са курдским „разбојницима”, Slade (1837) стр. 191
  93. ^ Stephen Massett
  94. ^ Massett (1863), стр. 88–89
  95. ^ Layard (1871), стр. 307
  96. ^ Ranft (1769), стр. 345
  97. ^ „"Aiolos (2004)"”. Архивирано из оригинала 13. 1. 2015. г. Приступљено 22. 2. 2013. 
  98. ^ Dumas (2008), том 8, поглавље 3
  99. ^ Hughes (1820) стр. 454, види такође, о инциденту печења: Holland (1815) стр. 194
  100. ^ J.W.A.Streit, Constantinopel im Jahr 1821, oder Darstellung der blutigen und höchst schauderhaften Begebenheiten ... Leipzig, 1822, стр. 30, 31, 42–45. Цитирао Kyriakos Simopoulos, "How Foreigners saw the Greece of the 1821 Revolution", Athens, 2004 (5. издање), том 1, стр. 153, 154, на грчком језику.
  101. ^ Pouqueville Fr., Histoire de la régénération de la Grèce, Paris, 1825, том 2, стр. 580
  102. ^ Makrygiannis Yannis, Memoirs, стр. 27. (На грчком језику) Архивирано 2016-03-04 на сајту Wayback Machine Јанис Макригијанис (1797–1864) је био генерал и политичар, херој Грчке револуције.
  103. ^ Paroulakis (1984)
  104. ^ Турске одмазде у Грчком рату за независност, i) 2. јуна 1821, 10 Грка у Букурешту, Fick (1821) стр. 254 ii) Током масакра на Криту око 24. јуна 1821, каже се да је већина набијена на колац: Siegman (1821) стр. 988, колона 1 iii) 36 грчких талаца, укључујући 7 бискупа на почетку опсаде Триполице Colburn (1821) стр. 56 iv) У вези са масакром на Хиосу 1822. године, неколико хиоских трговаца је приведено и погубљено у Цариграду, од којих је 6 живо набијено на колац: Hughes (1822)стр. 169 v) Омер Вриони организује 1821. лов на Грке где су цивили, бар у једном случају, набијани на колац по његовом наређењу.Waddington (1825) стр. 52–54 vi) Почетком 1822. у Касандрији, масакрирано око 300 цивила, за неколико се извештава да су набијени на колац, Grund (1822) стр. 4 vii) Током последње опсаде Мисолонгија, 1826. године, османски опсадници понудили су опсађенима прилику за капитулацију, док су такође послали поруку о последицама одбијања набијањем на колац живог свештеника, две жене и неколико деце испред линије. Понуду за капитулацију опседнути Грци су одбили. Alison(1856), стр. 206
  105. ^ George Waddington, "A visit to Greece in 1823 and 1824", 2. изд., London, 1825, стр. 52
  106. ^ 20-50 „свакодневно” довођено, већина набијена на колац Urban (1810) стр. 74
  107. ^ Sowards (2009) The Serbian Revolution and the Serbian State
  108. ^ „Obituary James Reid”. Архивирано из оригинала 30. 8. 2012. г. Приступљено 31. 3. 2013. 
  109. ^ Reid (2000), стр. 441
  110. ^ Erish (2012) стр. 212
  111. ^ Shahbaz (1918), стр. 142


Литература

[уреди | уреди извор]
Књиге

Новине, часописи и периодика

Веб-извори

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Набијање_на_колац&oldid=30911434”