Нагарђуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нагарђуна
Nagarjuna at Samye Ling Monastery.JPG
Златна статуа Нагарђуне у Кагју Самје Линг манастиру, Шкотска.
Датум рођења c. 150
Место рођења Јужна Индија[1]
Датум смрти c. 250
Место смрти Индија
Занимање Будистички учитељ, монарх и филозоф
Деловање Сматра се оснивачем мадјамачке школе махајанског будизма
Нагарђуна

Нагарђуна (око 150-250.) је био утицајни индијски филозоф и оснивач школе мадхјамака, који је поставио доктринарне темеље махајана будизму.[2] Био је први самостални будистички философ.[3][4]

Нагарђунин релативизам доказује немогућност било каквог става и немогућност спознаје и сагледавања истине. Нагарђунина филозофија заступа коначно ипак теорију о шуњати (ништавилу) не само у области спознајне теорије него и онтички.[5] Шуњата овде не значи 'небитак', него 'релативност битка', који је неизразив.[5] Зато постоје два нивоа истинитости: емпиријски и трансцендентни.[5]

Придају му се заслуге за развој списа Prajnaparamita (савршенство мудрости). Та литература уводи у будизам одређене новине, а принципе који су у њој изложени Нагарђуна логички разрађује на систематичан начин.[2][6]

Биографија[уреди]

Познато је свега неколико детаља из његова живота, иако постоје многе легенде. Сачувани записи су написани на кинсеком[7] и тибетанском језику вековима након његове смрти. Вероватно је рођен на југу Индије, покрај града Нагарђунаконда.[1][8] Према традиционалним биографима, рођен је у породици свештеника и неко време је и сам био браман у јужној Индији, а да се потом преобратио на будизам.[2] Његово порекло би могло бити разлог што је био један од тек неколицине важнијих будистичких мислилаца који су писали на санскриту, умјесто на палију.

Живео је у 2. веку, претежно у северозападној Индији.[2] Радио је на будистичком универзитету Наланда. Неки научници сматрају да је Нагађуна био краљевски саветник једног од краљева Сатаваханске династије.[1] Археолошка евиденција код Амараватија сугерише да ако је то тачно, краљ је вероватно био Јајна Шри Сатакарни, који је владао између 167. и 196. године. На бази те асоцијације, Нагарђуна се конвенцијално сврстава у временско раздобље око 150–250.[1]

Према биографији из 4./5. века коју је превео Кумарађива, Нагарђуна је рођен у Браманској породици[9] у Видарбхи[10][11][12] (регион Махараштра) и касније је постао будиста.

Поједини извори тврде да је у својим каснијим годинама, Нагарђуна живео на планини Шрипарвата у близини града који се касније звао Нагарђунаконда („брдо Нагарђуне”).[13] Рушевине Нагарђунаконде су лоциране у Гунтурском округу, Андра Прадеш. Познато је да су кајтикски и бахушрутијски правци будизма имали манастире у Нагарђунаконди.[13] Археолошки налази код Нагарђунаконде нису произвели било какву евиденцију да је та локација била асоцирана са Нагарђуном. Име „Нагарђунаконда” датира из средњовековног периода, а натписи из 3.-4. века нађени на тој локацији указују на то да је она носила назив „Вијајапури” у античком периоду.[14]

Учење[уреди]

Парадокси, присутни у раним будистичким текстовима, екстензивно су обрађени у делу Нагарђуне. Он је показао активни скептицизам који се тиче свих традиционалних филозофских мишљења (drsti) пажљиво их испитујући према моделу reductio ad absurdum (свођење на бесмислицу) или прасамга.[15] Овим методом, одбацио је брамански есенцијализам, тврдећи да ниједна ствар не поседује сопствено биће; следствено, оно што јесте је празно (sunya).[15]

Празнина[уреди]

Нагарђунин најважнији допринос будистичкој филозофији јесте развој концепта шуњате, или празнине, који спаја остале битне будистичке појмове. Пошавши од условљеног настанка, Нагарђуна показује да ствари, услед узајамне условљености, немају властиту природу. За Нагарђуну, сва бића, односно сви феномени су без свабхавате, „своје-природе“, без инхерентног постојања, и као такви они су празни. Ниједна ствар не постоји по себи, већ само уколико је повезана с другима. Њено биће је само појмовно, а њена особеност и индивидуалност су погрешне претпоставке, не постоје ван апсолутног идентитета, а овај је »празнина«, неизрециво, непојмовно, будући да се налази изван сваког означавања. Није ни биће ни небиће, пошто већ тврђење да једна ствар јесте или није представља суд, а овај идентитет је ван свих логичких категорија, ван афирмације и негације. О искуственом свету се ништа не може рећи — ни да јесте, ни да и јесте и није, ни да нити јесте нити није. Ниједан појам није ваљан, све је противуречно. Немилосрдним расуђивањем Нагарђуна сваку могућу идеју своди на апсурд (prasanga).[2]

Теорија двеју истина[уреди]

Нагарђуна је такође развијао доктрину двају истина, по којој постоје два нивоа истине - једна која је крајња (и то је празнина), и друге које су конвенционалне или инструменталне истине (којих има много), назване упаја у каснијим махајанским текстовима. Нагарђуна у својим учењима прави разлику између конвенционалних истина и крајње истине, но истовремено објашњава да је чак и шуњата шуња - крајња истина (празнина) празна од инхерентног постојања.

Побијање времена и простора[уреди]

Нагарђуна развија побијање појма времена тако да истовремено буде и побијање простора, пошто су ова два појма неразлучива, а за основу узима логичку недоказивост појма кретања.[16] Када би постојало, кретање би морало да се замисли у пређеном простору, простору који још није пређен или простору који се управо прелази. Нагарђуна доказује апсурдност било које од ових теза:

„Пређени простор се сада не прелази, нити се прелази простор који није пређен. Коначно, не прелази се ни онај простор који се управо прелази. Зашто? Зато што он није ни оно што је већ пређено ни оно што тек треба да се пређе. [...] Онај ко се креће заправо се не креће. Не креће се се ни онај ко се не креће. Да ли можда осим онога ко се креће и онога ко се не креће постоји нека трећа особа која се креће? [16]

Списи[уреди]

Предање каже да је Буда открио Prajnaparamita списе змијама (нага), а оне су их предале Нагарђуни.[2]

Приписује му се велик број текстова, иако је највероватнија претпоставка да су велику већину тих текстова написали каснији аутори.[17] Једино дело које му се са сигурношћу може приписати је Mūlamadhyamakakārikā (Темељна мудрост Средњега пута), која излаже синтезу његове мисли у 400 стихова (karika).[18] Приписују му се још нека дела, од Великог коментара за Прађнапарамита, до Suhrlekhe, »Писма пријатељу« (по кинеским коментарима, тај пријатељ је један краљ из династије Андхра) и »четири химне« у славу Буде.[2]

Филозофија[уреди]

Статуа Нагарђуна у тибетанском манастиру у близини Калуа, Индија

Из изучавања његових радова, јасно је да је Нагарђуна био упознат са многим следбеничким филозофским правцима и са Махајанском традицијом. Међутим, успостављање Нагарђунине афилијације са специфичним правцем је тешко оствариво, пошто је знатан део тог материјала изгубљен. Ако је већина широко прихваћених приписивања текстова коректна (оних које је изнео Крисчан Линдтнер), онда је он јасно био махајаниста, мада је његова филозофија блиско сагласна Шраваковој Трипитаки. Он директно не референцира махајанске текстове, али се увек опрезно задржава у оквиру параметара које је задао Шраваков канон.

Могуће је да је Нагарђуна доспео до своје позиције из жеље да оствари конзистентно становиште по питању будистичке доктрине, као што је забележено у агамима. У очима Нагарђуне, Буда није био само претеча, већ сам оснивач мадјамакског система.[19] Давид Калупахана сматра да је Нагарђуна наследник Могалипуте-Тисе по томе што је био шампион средишњег приступа и оживљавач оригиналних филозофских идеала Буде.[20]

Нагарђуна прихвата познавање дефиниција шеснаест категорија као што су наведене у Нјаја Сутрасу, главном тексту хиндуистичке Нјаја школе, и написао је расправу о доказима, у којој је редуковао силогизам од пет чланова у једно устројство са три. У Виграхавјавиртани Карики, Нагарђуна критикује Нјајанску теорију доказа (система сазнања).[21]

Нагарђуна је био у потпуности упознат са клачним Хинди филозофијама Санкхје, и чак Вајшешика.[22]

Услед високог степена сличности између Нагарђунске филозофије и пиронизма, посебно сачуваних радова Сескта Емпирика,[23] Томас Макевили сматра да су на Нагарђуна утицали грчки пиронистички радови увезени у Индију.[24] Пирон из Елиде (c. 360.-c. 270. п. н. е.), који се обично сматра оснивачем те школе скептичке филозофије, био је и сам под утицајем индијске филозофије, с којом је дошао у контакт кад је путовао до Индије са армијом Александра Великог и студирао са гимнософистима.

Сунјата[уреди]

Нагарђунин главни тематски фокус је концепт шуњата (у пореводу „празнина”) којим се сједињавају друге кључне будистичке доктрине, а посебно анатман „несопство” и „условни настанак”, да би се побила метафизика једног дела његових савременика. За Нагарђуну, као и за Буду у раним текстовима, то нису само свесна бића да су „несебична” или несупстанцијална; сви феномени су без било какве свабхаве, дословно „властитог бића”, „сопствене природе”, или „наследног постојања” и стога без било какве темељне суштине. Они су празни од независног постојања; те су стога хетеродоксне теорије свабхаве које су циркулисале у то време биле побијане на бази доктрина раног будизма. То је зато што се све ствари појављују увек зависно: не путем њихове сопствене моћи, него путем зависности од околности које су довеле до отпочињања њиховог постојања, за разлику од бића.

Нагарђуна стварно мисли на било који ентитет који има сопствену природу (свабхаву), који није проистекао услед узрока (акртака), што није зависно од било чега другог.[25]

Поглавље 24, стих 14 из Муламадјумакакарике пружа један од Нагарђуниних најпознатијих цитата о празнини и коваскрснућу:[26]

sarvaṃ ca yujyate tasya śūnyatā yasya yujyate
sarvaṃ na yujyate tasya śūnyaṃ yasya na yujyate

Све је могуће када је могућа празнина.

Ништа није могуће када је празнина немогућа.

Наслеђе[уреди]

Након смрти су га многи ученици, од којих је Арјадева можда највећи, тумачили на тако различите начине да су створени услови за настанак међусобно веома различитих филозофских школа.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Kalupahana, David. A History of Buddhist Philosophy. 1992. p. 160
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije. NOLIT, Beograd. (1982). стр. 68-84.
  3. ^ Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
  4. ^ Garfield, Jay L. (1995), The Fundamental Wisdom of the Middle Way, Oxford: Oxford University Press.
  5. 5,0 5,1 5,2 Rada Iveković, Rana budistička misao. Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. (1977). стр. 131-152.
  6. ^ Hsing Yun, Xingyun, Tom Manzo, Shujan Cheng Infinite Compassion, Endless Wisdom: The Practice of the Bodhisattva Path Buddha's Light Publishing Hacienda Heights California
  7. ^ Rongxi, Li; Dalia, Albert A. (2002). The Lives of Great Monks and Nuns, Berkeley CA: Numata Center for Translation and Research, pp. 21–30
  8. ^ Buddhist Art & Antiquities of Himachal Pradesh By Omacanda Hāṇḍā (Page 97)
  9. ^ Notes on the Nagarjunikonda Inscriptions, Dutt, Nalinaksha. The Indian Historical Quarterly 7:3 1931.09 pp.633–653 "..Tibetan tradition which says that Nāgārjuna was born of a brahmin family of Vidarbha."
  10. ^ Geri Hockfield Malandra, Unfolding A Mandala: The Buddhist Cave Temples at Ellora, SUNY Press, 1993, p. 17
  11. ^ Shōhei Ichimura, Buddhist Critical Spirituality: Prajñā and Śūnyatā, Motilal Banarsidass Publishers (2001), p. 67
  12. ^ Bkra-śis-rnam-rgyal (Dwags-po Paṇ-chen), Takpo Tashi Namgyal, Mahamudra: The Quintessence of Mind and Meditation, Motilal Banarsidass Publishers (1993), p. 443
  13. 13,0 13,1 Hirakawa, Akira. Groner, Paul. A History of Indian Buddhism: From Śākyamuni to Early Mahāyāna. 2007. p. 242
  14. ^ K. Krishna Murthy (1977). Nāgārjunakoṇḍā: A Cultural Study. Concept Publishing Company. стр. 1. OCLC 4541213. 
  15. 15,0 15,1 Елијаде 1996, стр. 40-59.
  16. 16,0 16,1 Tuči 1982, стр. 360-372.
  17. ^ Lindtner, C. (1982). Nagarjuniana: studies in the writings and philosophy of Nāgārjuna, Copenhagen: Akademisk forlag, page 11
  18. ^ See SN 12.15 Kaccayanagotta Sutta: To Kaccayana Gotta (on Right View) Archived 29. 03. 2013 at the Wayback Machine.
  19. ^ Christian Lindtner, Master of Wisdom. Dharma Publishing 1997, page 324.
  20. ^ David Kalupahana, Mulamadhyamakakarika of Nāgārjuna: The Philosophy of the Middle Way. Motilal Banarsidass, 2005, pages 2,5.
  21. ^ S.Radhakrishnan, Indian Philosophy Volume 1, page 644
  22. ^ TRV Murti, The central philosophy of Buddhism, page 92
  23. ^ Adrian Kuzminski, Pyrrhonism: How the Ancient Greeks Reinvented Buddhism 2008
  24. ^ Thomas McEvilley, The Shape of Ancient Thought 2002 pp499-505
  25. ^ S.Radhakrishnan, Indian philosophy Volume 1, page 607
  26. ^ Siderits, Mark; Katsura, Shoryu (2013). Nagarjuna's Middle Way: Mulamadhyamakakarika (Classics of Indian Buddhism). Wisdom Publications. стр. 175—176. ISBN 1-61429-050-4. 

Литература[уреди]

  • Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša. 
  • Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Garfield, Jay L. (1995), The Fundamental Wisdom of the Middle Way. Oxford: Oxford University Press.
  • Garfield, Jay L. and Graham Priest (2003), “Nāgārjuna and the Limits of Thought”, Philosophy East and West 53 (January 2003): 1-21.
  • Jones, Richard H. (2014), Nagarjuna: Buddhism's Most Important Philosopher, 2nd ed. New York: Jackson Square Books.
  • Kalupahana, David J. (1986),The Philosophy of the Middle Way. Albany: SUNY Press.
  • Kalupahana, David J. (1992), The Principles of Buddhist Psychology, Delhi: ri Satguru Publications 
  • Kalupahana, David J. (1994), A history of Buddhist philosophy, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
  • Lamotte, E., Le Traite de la Grande Vertu de Sagesse, Vol I (1944), Vol II (1949), Vol III (1970), Vol IV (1976), Institut Orientaliste: Louvain-la-Neuve.
  • Mabbett, Ian, (1998, “The problem of the historical Nagarjuna revisited”, Journal of the American Oriental Society, 118(3): 332–346.
  • Murti, T. R. V. (1955), The Central Philosophy of Buddhism. George Allen and Unwin, London. 2nd edition: 1960.
  • Murty, K. Satchidananda (1971), Nagarjuna. National Book Trust, New Delhi. 2nd edition: 1978.
  • Ramanan, K. Venkata (1966), Nāgārjuna's Philosophy. Charles E. Tuttle, Vermont and Tokyo. Reprint: Motilal Banarsidass, Delhi. 1978. (This book gives an excellent and detailed examination of the range and subtleties of Nagarjuna's philosophy.)
  • Ruegg, D. Seyfort (1981), The literature of the Madhyamaka school of philosophy in India (A History of Indian literature), Harrassowitz, ISBN 978-3-447-02204-0..
  • Sastri, H. Chatterjee, ed. (1977), The Philosophy of Nāgārjuna as contained in the Ratnāvalī. Part I [ Containing the text and introduction only ]. Saraswat Library, Calcutta.
  • Streng, Frederick J. (1967), Emptiness: A Study in Religious Meaning. Nashville: Abingdon Press.
  • Tuck, Andrew P. (1990), Comparative Philosophy and the Philosophy of Scholarship: on the Western Interpretation of Nāgārjuna, Oxford: Oxford University Press.
  • Walser, Joseph (2002), Nagarjuna And The Ratnavali: New Ways To Date An Old Philosopher, Journal of the International Association of Buddhist Studies 25 (1-2), 209-262
  • Walser, Joseph (2005),Nāgārjuna in Context: Mahāyāna Buddhism and Early Indian Culture. New York: Columbia University Press.
  • Westerhoff, Jan (2010), The Dispeller of Disputes: Nāgārjuna's Vigrahavyāvartanī. Oxford: Oxford University Press.
  • Westerhoff, Jan (2009), Nāgārjuna's Madhyamaka. A Philosophical Introduction. Oxford: Oxford University Press.
  • Wedemeyer, Christian K. (2007), Āryadeva's Lamp that Integrates the Practices: The Gradual Path of Vajrayāna Buddhism according to the Esoteric Community Noble Tradition. New York: AIBS/Columbia University Press.

Спољашње везе[уреди]