Нагарђуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нагарђуна

Нагарђуна (око 150-250.) је био утицајни индијски филозоф и оснивач школе мадхјамака, који је поставио доктринарне темеље махајана будизму.[1] Био је први самостални будистички философ.[2]

Нагарђунин релативизам доказује немогућност било каквог става и немогућност спознаје и сагледавања истине. Нагарђунина филозофија заступа коначно ипак теорију о шуњати (ништавилу) не само у области спознајне теорије него и онтички.[3] Шуњата овде не значи 'небитак', него 'релативност битка', који је неизразив.[3] Зато постоје два нивоа истинитости: емпиријски и трансцендентни.[3]

Придају му се заслуге за развој списа Prajnaparamita (савршенство мудрости). Та литература уводи у будизам одређене новине, а принципе који су у њој изложени Нагарђуна логички разрађује на систематичан начин.[1]

Биографија[уреди]

Познато је свега неколико детаља из његова живота, иако постоје многе легенде. Вероватно је рођен на југу Индије, покрај града Нагарђунаконда. Према традиционалним биографима, рођен је у породици свештеника и неко време је и сам био браман у јужној Индији, а да се потом преобратио на будизам.[1] Његово порекло би могло бити разлог што је био један од тек неколицине важнијих будистичких мислилаца који су писали на санскриту, умјесто на палију.

Живео је у 2. веку, претежно у северозападној Индији.[1] Делао је на будистичком универзитету Наланда.

Учење[уреди]

Кип Нагарђуне код манастира Самје Линг, Думфришир, Шкотска.

Парадокси, присутни у раним будистичким текстовима, екстензивно су обрађени у делу Нагарђуне. Он је показао активни скептицизам који се тиче свих традиционалних филозофских мишљења (drsti) пажљиво их испитујући према моделу reductio ad absurdum (свођење на бесмислицу) или prasamga.[4] Овим методом, одбацио је брамански есенцијализам, тврдећи да ниједна ствар не поседује сопствено биће; следствено, оно што јесте је празно (sunya).[4]

Празнина[уреди]

Главни чланак: Шуњата

Нагарђунин најважнији допринос будистичкој филозофији јесте развој концепта шуњате, или празнине, који спаја остале битне будистичке појмове. Пошавши од условљеног настанка, Нагарђуна показује да ствари, услед узајамне условљености, немају властиту природу. За Нагарђуну, сва бића, односно сви феномени су без свабхавате, „своје-природе“, без инхерентног постојања, и као такви они су празни. Ниједна ствар не постоји по себи, већ само уколико је повезана с другима. Њено биће је само појмовно, а њена особеност и индивидуалност су погрешне претпоставке, не постоје ван апсолутног идентитета, а овај је »празнина«, неизрециво, непојмовно, будући да се налази изван сваког означавања. Није ни биће ни небиће, пошто већ тврђење да једна ствар јесте или није представља суд, а овај идентитет је ван свих логичких категорија, ван афирмације и негације. О искуственом свету се ништа не може рећи — ни да јесте, ни да и јесте и није, ни да нити јесте нити није. Ниједан појам није ваљан, све је противуречно. Немилосрдним расуђивањем Нагарђуна сваку могућу идеју своди на апсурд (prasanga).[1]

Теорија двеју истина[уреди]

Нагарђуна је такође развијао доктрину двају истина, по којој постоје два нивоа истине - једна која је крајња (и то је празнина), и друге које су конвенционалне или инструменталне истине (којих има много), назване упаја у каснијим махајанским текстовима. Нагарђуна у својим учењима прави разлику између конвенционалних истина и крајње истине, но истовремено објашњава да је чак и шуњата шуња - крајња истина (празнина) празна од инхерентног постојања.

Побијање времена и простора[уреди]

Нагарђуна развија побијање појма времена тако да истовремено буде и побијање простора, пошто су ова два појма неразлучива, а за основу узима логичку недоказивост појма кретања.[5] Када би постојало, кретање би морало да се замисли у пређеном простору, простору који још није пређен или простору који се управо прелази. Нагарђуна доказује апсурдност било које од ових теза:

Викицитати „Пређени простор се сада не прелази, нити се прелази простор који није пређен. Коначно, не прелази се ни онај простор који се управо прелази. Зашто? Зато што он није ни оно што је већ пређено ни оно што тек треба да се пређе. [...] Онај ко се креће заправо се не креће. Не креће се се ни онај ко се не креће. Да ли можда осим онога ко се креће и онога ко се не креће постоји нека трећа особа која се креће? [5]

Списи[уреди]

Главни чланци: Prajnaparamita и Mūlamadhyamakakārikā

Предање каже да је Буда открио Prajnaparamita списе змијама (нага), а оне су их предале Нагарђуни.[1]

Приписује му се велик број текстова, иако је највероватнија претпоставка да су велику већину тих текстова написали каснији аутори. Једино дело које му се са сигурношћу може приписати је Mūlamadhyamakakārikā (Темељна мудрост Средњега пута), која излаже синтезу његове мисли у 400 стихова (karika). Приписују му се још нека дела, од Великог коментара за Прађнапарамита, до Suhrlekhe, »Писма пријатељу« (по кинеским коментарима, тај пријатељ је један краљ из династије Андхра) и »четири химне« у славу Буде.[1]

Наслеђе[уреди]

Након смрти су га многи ученици, од којих је Арјадева можда највећи, тумачили на тако различите начине да су створени услови за настанак међусобно веома различитих филозофских школа.[1]

Литература[уреди]

  • Iveković, Rada (1977). Rana budistička misao. Sarajevo: IP Veselin Masleša. 
  • Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije. NOLIT, Beograd. (1982). стр. 68-84.
  2. Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
  3. 3,0 3,1 3,2 Rada Iveković, Rana budistička misao. Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo. (1977). стр. 131-152.
  4. 4,0 4,1 Елијаде (1996). стр. 40-59.
  5. 5,0 5,1 Tuči (1982). стр. 360-372.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]