Нагарђуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Нагарђуна

Нагарђуна (око 150-250.) је био утицајни индијски филозоф и оснивач школе мадхјамака, који је поставио доктринарне темеље махајана будизму.[1]

Нагарђунин релативизам доказује немогућност било каквог става и немогућност спознаје и сагледавања истине. Нагарђунина филозофија заступа коначно ипак теорију о шуњати (ништавилу) не само у области спознајне теорије него и онтички.[2] Шуњата овде не значи 'небитак', него 'релативност битка', који је неизразив.[2] Зато постоје две разине истинитости: емпиријска и трансцендентна.[2]

Придају му се заслуге за развој списа Prajnaparamita (савршенство мудрости). Та литература уводи у будизам одређене новине, а принципе који су у њој изложени Нагарђуна логички разрађује на систематичан начин.[1]

Живот[уреди]

Познато је свега неколико детаља из његова живота, иако постоје многе легенде. Вероватно је рођен на југу Индије, покрај града Нагарђунаконда. Према традиционалним биографима, рођен је у породици свештеника и неко време је и сам био браман у јужној Индији, а да се потом преобратио на будизам.[1] Његово порекло би могло бити разлог што је био један од тек неколицине важнијих будистичких мислилаца који су писали на санскриту, умјесто на палију.

Живео је у 2. веку, претежно у северозападној Индији.[1] Делао је на будистичком универзитету Наланда.

Учење[уреди]

За више информација погледајте чланак Шуњата.
Кип Нагарђуне код манастира Самје Линг, Думфришир, Шкотска.

Нагарђунин најважнији допринос будистичкој филозофији јесте развој концепта шуњате, или празнине, који спаја остале битне будистичке појмове.

Пошавши од условљеног настанка, Нагарђуна показује да ствари, услед узајамне условљености, немају властиту природу. За Нагарђуну, сва бића, односно сви феномени су без свабхавате, „своје-природе“, без инхерентног постојања, и као такви они су празни. Ниједна ствар не постоји по себи, већ само уколико је повезана с другима. Њено биће је само појмовно, а њена особеност и индивидуалност су погрешне претпоставке, не постоје ван апсолутног идентитета, а овај је »празнина«, неизрециво, непојмовно, будући да се налази изван сваког означавања. Није ни биће ни небиће, пошто већ тврђење да једна ствар јесте или није представља суд, а овај идентитет је ван свих логичких категорија, ван афирмације и негације. О искуственом свету се ништа не може рећи — ни да јесте, ни да и јесте и није, ни да нити јесте нити није. Ниједан појам није ваљан, све је противуречно. Немилосрдним расуђивањем Нагарђуна сваку могућу идеју своди на апсурд (prasanga).[1]

Нагарђуна је такође развијао доктрину двају истина, по којој постоје два нивоа истине - једна која је крајња (и то је празнина), и друге које су конвенционалне или инструменталне истине (којих има много), назване упаја у каснијим махајанским текстовима. Нагарђуна у својим учењима прави разлику између конвенционалних истина и крајње истине, но истовремено објашњава да је чак и шуњата шуња - крајња истина (празнина) празна од инхерентног постојања.

Списи[уреди]

За више информација видети Prajnaparamita и Mūlamadhyamakakārikā.

Предање каже да је Буда открио Prajnaparamita списе змијама (нага), а оне су их предале Нагарђуни.[1]

Приписује му се велик број текстова, иако је највероватнија претпоставка да су велику већину тих текстова написали каснији аутори. Једино дело које му се са сигурношћу може приписати је Mūlamadhyamakakārikā (Темељна мудрост Средњега пута), која излаже синтезу његове мисли у 400 стихова (karika). Приписују му се још нека дела, од Великог коментара за Прађнапарамита, до Suhrlekhe, »Писма пријатељу« (по кинеским коментарима, тај пријатељ је један краљ из династије Андхра) и »четири химне« у славу Буде.[1]

Наслеђе[уреди]

Након смрти су га многи ученици, од којих је Арјадева можда највећи, тумачили на тако различите начине да су створени услови за настанак међусобно веома различитих филозофских школа.[1]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Đuzepe Tuči, Istorija indijske filozofije (str. 68-84), NOLIT, Beograd, 1982.
  2. 2,0 2,1 2,2 Rada Iveković, Rana budistička misao (str. 131-152), Biblioteka Logos, IP Veselin Masleša, Sarajevo, 1977.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]