Пређи на садржај

Науру

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Наоеро)
Република Наоеро
Republik Naoero  (науруански)
Republic of Nauru  (енглески)[1]
Крилатица: Божија воља – пре свега
(енгл. God's Will First)
Химна: Науру, наша домовино
наур. Nauru Bwiema)
(енгл. Nauru, our homeland)
Положај Науруа
Главни градЈарен (де факто)1[а]
Највећи градДенигомоду
Службени језикнауруански, енглески[3][б]
Владавина
Облик државеунитарна парламентарна република[6]
 — ПредседникЛионел Аингимеа
 — Председник Парламента[7]Сирил Бураман
Историја
Независностод Уједињеног Краљевства, Аустралије и Новог Зеланда
31. јануара 1968.
Географија
Површина‍
 — укупно21,3 km2 (192)
 — вода (%)0,57
Становништво‍
 — 2018.[8]12.025 (226)
 — густина564,55 ст./km2
Привреда
Валутааустралијски долар
 — код валутеAUD[9][10]
Остале информације
Временска зонаUTC +12[11]
Интернет домен‍.nr‍
Позивни број+674
1 Јарен је административно седиште

Науру или Наоеро,[I] званично Република Наоеро,[II] је мала острвска држава у региону Микронезија, који се налази у Океанији.[14] Налази се 42 km јужно од екватора.[15][16] Са површином од 21,3 km², то је најмања независна република на свету. Занимљивост је и то што Науру нема званични главни град.

Први становници острва били су микронежански и полинежански народи. Традиционално на острву живи 12 племена, што је симболично представљено звездом са 12 кракова на застави.

Острво је открио британски поморац, капетан Џон Ферн, 1798. године и назвао га је Пријатно острво (енгл. Pleasant Island). Немци су постали колонијални владари острва крајем 19. века. Касније су острвима заједнички администрирали Аустралија, Нови Зеланд и Уједињено Краљевство. Науру је стекао независност 1968. године.

Острво Науру је фосфатна стена, и главна привредна активност од 1907. године била је експлоатација фосфата. Експлоатација фосфата је озбиљно нашкодила животној средини земље, узрокујући да острвска држава пати од онога што се често назива „проклетством ресурса“. Фосфат је исцрпљен 1990-их, а преостале резерве нису економски исплативе за екстракцију.[17] Фонд је успостављен за управљање акумулираним рударским богатством острва. Од када су резерве исцрпљене, Науру тражи алтернативне изворе зараде. Да би остварио приход, Науру је накратко постао порески рај и центар за илегално прање новца.[18]

У различитим тренуцима од 2001. године, Науру је прихватао помоћ од Аустралијске владе у замену за смештај Регионалног процесног центра, контроверзног приобалног објекта за притвор аустралијских имиграната. Као резултат велике зависности од Аустралије, неки извори су идентификовали Науру као клијентску државу Аустралије.[19][20][21] Науру је суверена држава, која је чланица Уједињених нација, Комонвелта нација и Организације афричких, карипских и пацифичких држава.

Географија

[уреди | уреди извор]

Положај

[уреди | уреди извор]
Искључиви економски појас око Науруа
Сателитски снимак Науруа
Климатски дијаграм Науруа

Острво се налази у западном Тихом океану на 0° 32’ ЈГШ и 166° 55’ ИГД. Најближе острво је Банаба који се налази 290 km источно и који је такође богат фосфатима (треће значајне острво у Тихом океану који је богат овим ресурсом је Макатеа у архипелагу Туамоту у Француској Полинезији). Науру има искључиви економски појас површине од 308.480 km² (заједно с територијалним водама од 570 km²), који граничи с појасом Кирибата на истоку 290 km до острва Банаба) и с Маршаловим Острвима на северу (600 km до атола Ебон). У релативном суседству налазе се Микронезија (Косрае) на северозападу, Соломонска Острва на југозападу, Папуа Нова Гвинеја (Бизмаркова острва) на западу и Тувалу на југоистоку.

Геологија и рељеф

[уреди | уреди извор]

Науру је атол који се налази на врху подводног угашеног вулкана. Корали сежу до 2.000 m дубоко у море, а налазе се максимално 60 m изнад мора. Ова највиша тачка острва налази се у источном Аиву, а позната је под називом Command Ridge. У поређењу с осталим атолима Науру има врло малу лагуну. Већ један километар од обале дубина мора прелази 1.000 m. У унутрашњости острва налазе се фосфати који су настали од измета морских птица. Око 2 km² острва је шумовито.

Флора и фауна

[уреди | уреди извор]
Врхови корала на плажи

На Науруу не постоје велике животиње; осим инсеката овде пребивају само морске птице, као нпр. Fregata minor. На острву постоји само једна врста пијавица, а то је Acrocephalus rehsei, која је ендемска врста. На острву је могуће често видети и мачке, псе и свиње, који су довезени из других земаља.

Од биљног света на острву се могу наћи кокосове палме, пандануси, смокве, хибискуси и сл. Много биљног света нестало је због деградације околине коју је узроковало рударење.

Што се тиче околног мора (поготово коралног појаса који окружује острво) он је поприлично угрожен, такође због вађења фосфата и урбанизације. Овде су раније у великом броју живели мекушци и ракови.

Клима

[уреди | уреди извор]

Због близине екватора (42 km северно), температуре су поприлично уједначене током целе године, с месечним просеком од 27,5 °C. Током дана температуре су између 26 и 35 °C, и између 25 и 28 °C током ноћи. Годишње падавине поприлично варирају и зависе од феномена Ел Нињо. Годишњи просек падавина је 1900 mm.

Глобално загревање директно утиче на Науру, јер драстични раст нивоа мора прети нестајању острва. Због овог проблема влада је више пута тражила акцију од Уједињених нација и састанке са САД и другим индустријским земљама.

Клима Јаренског округа, Науру
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 34
(93) 		37
(99) 		35
(95) 		35
(95) 		32
(90) 		32
(90) 		35
(95) 		33
(91) 		35
(95) 		34
(93) 		36
(97) 		35
(95) 		37
(99)
Максимум, °C (°F) 30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		30
(86) 		31
(88) 		31
(88) 		31
(88) 		30,3
(86,5)
Минимум, °C (°F) 25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77) 		25
(77)
Апсолутни минимум, °C (°F) 21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		20
(68) 		21
(70) 		21
(70) 		21
(70) 		20
(68)
Количина падавина, mm (in) 280
(11,02) 		250
(9,84) 		190
(7,48) 		190
(7,48) 		120
(4,72) 		110
(4,33) 		150
(5,91) 		130
(5,12) 		120
(4,72) 		100
(3,94) 		120
(4,72) 		280
(11,02) 		2,080
(81,89)
Дани са падавинама 16 14 13 11 9 9 12 14 11 10 13 15 152
Извор: Weatherbase

Историја

[уреди | уреди извор]

Претколонијално доба

[уреди | уреди извор]
Науруански ратник 1880. године

Први становници Науруа били су Микронежани и Полинежани пре више од 3.000 година[22]. На острву је традиционално постојало 12 кланова или племена које данас представља дванаестокрака звезда на застави државе. Науруанци су своје порекло пратили по женској линији.

Церемонија припајања Немачкој 1888. године

Британски капетан и ловац на китове Џон Ферн био је први Европљанин који је посјетио острво 1798. Године и назвао га је Пријатно острво. Од средине 1830-их Науруанци су имали контакте с европским китоловцима и трговцима који су на острву обнављали своје залихе. Острвљани су трговали храном за палмино вино и оружје које је касније коришћено у десетогодишњем рату који је почео 1878. године, којим је становништво на острву смањено с 1400 на 900 људи.

Колонијално доба

[уреди | уреди извор]

Острво је анектирала Немачка 1888. године, те га прикључила немачком протекторату Маршалових острва. Долазак Немаца окончао је рат, а краљеви су почели да владају острвом, од којих је најпознатији краљ Ayweyida. Хришћански мисионари с Гилбертових острва су такође дошли су на острво 1888. године.[23]

Фосфате је 1900. године на острву открио Алберт Елис, а у договору с Немачком Pacific Phosphate Company је почела користити налазишта 1906. године. Прва извезена пошиљка била је 1907. године[24] Након избијања Првог светског рата, острво су заузеле аустралијске снаге 1914. године. Након рата Лига народа је мандат над територијом дала Уједињеном Краљевству, које је договорило поделу те дужности с Аустралијом и Новим Зеландом 1923. године[25]. Владе ових држава потписале су споразум 1919. године, чиме је створена Британска комисија за фосфате, која је преузела права за вађење фосфата.

Америчко бомбардовање острва

Јапанске снаге заузеле су острво 26. августа 1942. године[26]. Аеродромска писта коју су саградили Јапанци на острву бомбардована је у марту 1943, како би се спречило снабдевање острва. Јапанци су депортовали 1200 Науруанаца како би служили као радна снага на острвима Чук где их је 463 преминуло.[27] Острво је ослобођено 13. септембра 1945. године, када су се доласком аустралијског ратног брода ХМАС Дијамантајна јапанске снаге предале. Депортовани Науруанци враћени су са острва Чук у јануару 1946. бродом Тријенца.[28] Године 1947. Уједињене нације су поново доделиле управљање острвом Аустралији, Уједињеном Краљевству и Новом Зеланду.

Независност

[уреди | уреди извор]

Науру је почео са самосталном управом у јануару 1966. године, а потпуно независна држава постао је 1968, под вођством председника Хамера Деробурта. Године 1967, Науруанци су од БПЦ-а откупили права на вађење фосфата те је у јуну 1970. године, основано локално друштво за вађење фосфата под називом Науру фосфејт корпорејшен. Ово национализовано друштво омогућило је Науруу један од највећих стандарда живота у Пацифику, те је ова земља у то време била друга најбогатија земља света по глави становника.

Године 1989, држава је поднела тужбу против Аустралије на Међународном суду правде због спорних потеза на Науруу за време аустралијског управљања, ово се посебно односило на неспречену еколошку штету која је настала због вађења фосфата. Овај спор је решен вансудском нагодбом која је укључивала обнављање искоришћених подручја на Науруу. Смањивањем резерви фосфата довело је до привредног пада, што је довело до политичке нестабилности која траје од средине 1980-их. Само у раздобљу од 1989. до 2003. године, власт се променила 17 пута.[29] Последњих година у вођству земље измењивали су се Рене Харис и Бернард Dowiyogo, да би након Довијогове смрти у марту 2003. Лудвиг Скоти био изабран за председника. Скоти је пуни мандат добио у октобру 2004. године. Смењен је 19. децембра 2007. након гласања о неповерењу у парламенту, а нови председник је постао Маркус Стефан.

Од 2001. до 2007. године, важан део државних прихода чинила је аустралијска помоћ. За ову помоћ Науру је управљао центром за азиланте. Једна од таквих група азиланата коју су чиниле 433 особе из разних држава, спасена је у мору 2001. године и упућена у прихватни центар у Науруу. Након политичких промена у Аустралији 2007, овај центар је затворен а Науру су поново погодили финансијски проблеми.

Науру је у последње време алтернативни извор финансирања нашао признавању сепаратистичких региона у замену за новац, па је тако признао Тајван, самопроглашено Косово, Абхазију и Јужну Осетију. У случају Тајвана, Науру је неколико пута мењао одлуку примајући за то новац и од једних и од других, а приликом признавања Абхазије сваки становник Науруа добио је 3.500 долара помоћи од владе Русије.[30]

Становништво

[уреди | уреди извор]
Становништво Науруа у периоду од 1886. до 2013. године.

Науру је имао 11.347 становника у јулу 2016 године.[31] Број становника је претходно био већи, али је током 2006. године острво напустило око 1.500 људи услед репатријације радника имиграната из Кирибатија и Тувалуа. Ова репатријација је била покренута масовним отпуштањима у сектору ископавања фосфата.[32]

Званични језици на Науруу су науруански и енглески. Науруански[2] је засебан микронежански језик, којим говори 96% етничких Науруана у својим домовима.[32] Енглески језик је у широкој употреби и представља званични језик државне управе и трговине.[4][5] Науруански пиџин енглески је угрожени пиџин језик заснован на енглеском, који је настао спајањем изумрлог кинеског пиџин енглеског и одређеног облика пацифичког пиџин енглеског језика.

Црква на Науруу.

Главна религија која се практиковала на острву према подацима из 2021. године био је хришћанство, при чему су највеће деноминације биле Науруанска конгрегационална црква (34,3%), Католичка црква (33,9%) и Божја скупштина (11,7%).[33]

Иако Устав земље гарантује слободу вероисповести, влада је у одређеној мери ограничила верске праксе Цркве Исуса Христа светаца последњих дана (Мормона) и Јеховиних сведока, од којих су већина страни радници запослени у државној компанији за експлоатацију фосфата (*Nauru Phosphate Corporation*).[34]

Државни симболи

[уреди | уреди извор]
Застава Науруа (размера 1:2)

Грб Науруа је настао у време проглашења независности 1968. године, а у званичној употреби се налази од почетка `70 година XX века. Сачињава га штит издељен на три дела, оивичен палминим конопцима са дванаестокраком сребрном звездом и натписом Naoero изнад и државним мотоом God`s Will First (Божија воља прво) испод штита. Сребрни симбол за фосфор представља фосфате којима је острво богато и који су главни извор његовог богатства, док златно ткање у позадини симболизује народ Науруа. Фрегата птица представља острвску фауну, плави таласи Тихи океан који га окружује, а грана калофилума острвску флору. Дванаестокрака сребрна звезда симболизује само острво, њени краци дванаест аутохтоних племена која су на њему живела, док сребрна боја представља фосфате који су донели богатство острву.

Застава Науруа је званично усвојена 31.01. 1968. године и симболички представља географски положај те мале острвске републике. Чини је тамноплава позадина коју на пола дели жута пруга са дванаестокраком белом звездом смештеном у доњем левом делу. Тамноплава боја представља боју воде односно Тихог океана у коме се острвска република налази. Њена подељеност на два једнака дела танком жутом пругом симболизује локалну легенду да су се први становници населили на Земљу са две велике стене. Танка жута пруга чија ширина по закону износи 1/24 ширине целе заставе, представља екватор у чијој се непосредној близини (42km јужно) република Науру налази. Дванаестокрака бела звезда својим положајем на застави у односу на танку жуту пругу указује на положај самог острва у односу на екватор. Њених дванаест кракова представљају дванаест аутохтоних острвских племена, док њена бела боја симболизује фосфат којим је острво богато и чија је експлоатација донела богатство острву.

Политика

[уреди | уреди извор]
Парламент Науруа.

Председник Науруа је Давид Адеанг, који се налази на челу једнодомног парламента од 19 чланова. Држава је чланица Уједињених нација, Комонвелта нација и Азијске развојне банке. Науру такође учествује на Играма Комонвелта и Олимпијским играма. Недавно је Науру постао и члан Међународне агенције за обновљиву енергију (ИРЕНА). Република Науру је у априлу 2016. године постала 189. чланица Међународног монетарног фонда.[тражи се извор]

Науру је република са парламентарним системом власти.[35] Председник државе је истовремено и шеф државе и шеф владе, а његов опстанак на тој функцији зависи од поверења парламента. Свих 19 посланичких места у парламенту бира се на изборима сваке три године.[36]

Парламент бира председника из редова својих посланика, након чега председник именује владу која броји између пет и шест чланова.[37] Као резултат референдума одржаног 2021. године, натурализованим грађанима и њиховим потомцима забрањено је да се кандидују за посланике у парламенту.[38]

На Науруу не постоји формална структура политичких партија, те се кандидати за државне функције углавном надмећу као независни; чак 15 од укупно 19 посланика тренутног сазива парламента јесу независни кандидати. Четири странке које су до сада биле активне у политичком животу Науруа јесу Партија Науруа, Демократска партија, партија Науру први и Странка центра. Ипак, коалиције и савези унутар владе много чешће се формирају на основу ширих породичних веза него на основу саме партијске припадности.[39]

У периоду од 1992. до 1999. године, на Науруу је функционисао систем локалне самоуправе познат под називом Острвски савет Науруа (НИЦ).[40] Он је био наследник Локалног владиног савета Науруа, који је успостављен још 1951. године.[41] Овај деветочлани савет био је задужен за пружање комуналних и општинских услуга. Савет је распуштен 1999. године, а сва његова имовина и обавезе пренети су на националну владу.[40] Власништво над земљиштем на Науруу је специфично организовано: сви етнички Науруанци имају одређена права на целокупну земљу на острву, која је у приватном власништву појединаца или породичних заједница. Државне институције и корпорације немају никакву земљу у свом власништву, већ морају да склопе уговор о закупнини са власницима како би могли да је користе. Особе које нису држављани Науруа не могу поседовати земљиште на острву.[22]

Врховни суд Науруа, којим преседава врховни судија, има пресудну улогу у решавању уставних питања. На пресуде у другим споровима може се уложити жалба двочланом Апелационом суду. Парламент нема уставно овлашћење да поништава судске одлуке. Историјски гледано, на пресуде Апелационог суда могла се уложити жалба Високом суду Аустралије,[42][43] мада се то дешавало изузетно ретко, а оваква жалбена надлежност аустралијског суда у потпуности је укинута 12. марта 2018. године након што је Влада Науруа једнострано раскинула поменути међународни споразум.[44][45][46] Нижи судови на острву обухватају Окружни суд и Породични суд, којима преседава резидентни судија за прекршаје (магистрат), који истовремено обавља и дужност регистратора Врховног суда. Постоје и два квазисудска органа: Одбор за жалбе у јавној служби и Одбор за жалбе полиције, а оба су под председништвом врховног судије.[5]

Спољни односи

[уреди | уреди извор]

Након стицања независности 1968. године, Науру се придружио Комонвелту нација као специјални члан, да би пуноправни члан постао 1999. године.[47] Држава је примљена у чланство Азијске развојне банке 1991. године, а у Уједињене нације 1999. године.[48] Науру је такође члан Секретаријата регионалног програма за заштиту животне средине у Јужном Пацифику, Пацифичке заједнице и Комисије за примењену геосцијенцу Јужног Пацифика.[49] У фебруару 2021. године, Науру је у заједничкој изјави са Маршалским Острвима, Кирибатијем и Савезним Државама Микронезије објавио да ће се формално повући из Форума пацифичких острва, након спора око избора Хенрија Пуне за генералног секретара ове организације.[50][51]

Кадети полиције Науруа током обуке. Науру нема сопствене оружане снаге, мада поседује мале полицијске снаге под цивилном контролом.

Науру нема сопствену војску, али мале полицијске снаге делују под непосредном цивилном контролом.[4] На основу неформалног међународног споразума између две земље, Аустралија је званично одговорна за одбрану Науруа.[4] Према меморандуму о разумевању потписаном у септембру 2005. године, Аустралија пружа Науруу значајну финансијску и техничку помоћ, што укључује и именовање секретара за финансије који припрема државни буџет, као и специјалних саветника у областима здравства и образовања. Ова развојна помоћ се обезбеђује у замену за пристанак Науруа да прими и смести тражиоце азила у своје прихватне центре док се њихови захтеви за улазак у Аустралију налазе у процедури обраде.[29] Науру користи Аустралијски долар као своју званичну валуту.[5]

Науру је више пута користио свој статус чланице Уједињених нација како би обезбедио значајну финансијску помоћ како од Тајвана (званично Републике Кине), тако и од Народне Републике Кине, мењајући одлуку о званичном дипломатском признању у складу са актуелном политиком „једне Кине”. Науру је 21. јула 2002. године потписао споразум о успостављању дипломатских односа са НР Кином, прихвативши том приликом финансијску помоћ у износу од 130 милиона америчких долара од пекиншке владе[52] (што износи преко NaN америчких долара према вредности из 2018 године[53]). Као одговор на то, Тајван је два дана касније прекинуо дипломатске односе са Науруом. Науру је касније поново успоставио дипломатске везе са Тајваном 14. маја 2005. године,[54] услед чега су везе са НР Кином званично прекинуте 31. маја 2005. године.[55] Ипак, 15. јануара 2024. године, Науру је поново прекинуо званичне односе са Тајваном и по други пут успоставио пуне дипломатске везе са НР Кином.[56]

Током 2008. године, Науру је признао Косово као независну државу, али је касније, крајем 2009. године, постао четврта земља на свету (после Русије, Никарагве и Венецуеле) која је званично признала независност Абхазије и Јужне Осетије, два отцепљена аутономна региона Грузије. Према извештајима, Русија је као противвредност за овај дипломатски чин упутила Науруу хуманитарну помоћ у износу од 50 милиона америчких долара[52]. Нешто раније, 15. јула 2008. године, влада Науруа је најавила велики пројекат реконструкције локалне луке, који је финансиран са девет милиона америчких долара развојне помоћи добијене од Руске Федерације, тврдећи притом да та средстава немају никакве директне везе са каснијим признањем Абхазије и Јужне Осетије.[57]

У оквиру америчког научног програма за мерење атмосферског зрачења на острву је успостављена и станица за континуирано праћење климатских промена.[58]

Значајан део укупних прихода Науруа дуго је долазио управо у виду финансијске помоћи од Аустралије. Норвешки теретни брод *Тампа*, који је спасао 438 избеглица са оштећеног чамца, покушао је 2001. године да пристане у Аустралију. Овај догађај, који је остао упамћен као „афера Тампа”, окончан је тако што је аустралијска војска упала на брод и забранила улазак. На крају су све избеглице пребачене у посебне прихватне центре на Науруу, што је био почетак стратегије познате као „Пацифичко решење” коју је осмислила влада Џона Хауарда. Науру је у замену за додатну аустралијску финансијску помоћ отворио два прихватна центра за избеглице, позната под називима *State House* и *Topside*.[59] До новембра 2005. године у овим центрима су остала само два тражиоца азила од оних који су првобитно ту послати.[60] Ипак, Аустралија је упутила нове велике групе избеглица на Науру крајем 2006. и почетком 2007. године.[61] Иако је прихватни центар затворен 2008. године,[5] он је поново почео са радом у августу 2012. године када је Аустралија поново усвојила поменуту миграциону стратегију.[62] Међународна организација Амнести интернашонал описала је услове у којима живе ратне избеглице на Науруу као „хорор”,[63][64] истичући притом бројне извештаје о самоповређивању и покушајима самоубиства чак и међу децом од свега осам година.[65] Током 2018. године оваква ситуација је јавно дефинисана као озбиљна ментална криза, са проценом да око тридесеторо деце пати од трауматског синдрома повлачења (познатог и као синдром резигнације).[65][66] До почетка 2024. године на острву је боравило још свега неколико десетина избеглица.[67]

Административна подела

[уреди | уреди извор]
Мапа Науруа са приказаним административним дистриктима.

Науру је подељен на четрнаест административних дистрикта, који су груписани у осам изборних јединица, а даље се деле на локална села.[5][4] Најнасељенији дистрикт је Денигомоду, са 1.804 становника, од којих 1.497 живи у посебном стамбеном насељу Државне корпорације за фосфате Науруа под називом „Локација”. Следећа табела приказује број становника по дистриктима према попису из 2011. године.[68]

Бр. Дистрикт Ранији
назив		 Површина
(ha)		 Становништво
(2011)		 Број
села		 Густина
(ст./ha)
1 Аиво Aiue 110 1.220 8 11,1
2 Анабар Anebwor 150 452 15 3,0
3 Анетан Añetañ 100 587 12 5,9
4 Анибаре Anybody 310 226 17 0,7
5 Баици Beidi, Baiti 120 513 15 4,3
6 Бое Boi 50 851 4 17,0
7 Буада Arenibok 260 739 14 2,8
8 Денигомоду Denikomotu 118 1.804 17 15,3
9 Ева Eoa 120 446 12 3,7
10 Иџув Ijub 110 178 13 1,6
11 Мененг Meneñ 310 1.380 18 4,5
12 Нибок Ennibeck 160 484 11 3,0
13 Уабое Ueboi 80 318 6 3,0
14 Јарен Moqua 150 747 7 4,0
– Науру Pleasant Island 2.120 10.084 169 4,8

Привреда

[уреди | уреди извор]
Инфраструктура за утовар фосфата (2006)

Пре поновног економског успона током 2010-их година, привреда Науруа била је најјача током 1970-их, при чему је БДП достигао врхунац 1981. године.[69][70] Овакав позитиван тренд био је резултат интензивне експлоатације фосфата, која је чинила већину укупне економске производње земље. Међутим, рударство је почело да опада почетком 1980-их година.[32]‍:5[71] Других природних ресурса на острву готово да нема, због чега се већина основних животних намирница увози.[5][72] Рударске активности мањег обима и даље спроводи државна компанија RONPhos, која се раније звала Корпорација за фосфате Науруа (Nauru Phosphate Corporation).[5] Влада уплаћује одређени проценат прихода ове компаније у посебан Фонд за приходе од фосфата Науруа (Nauru Phosphate Royalties Trust). Овај фонд управља дугорочним инвестицијама које су биле намењене пружању финансијске подршке грађанима након што се резерве фосфата на острву потпуно исцрпе.[73]

Услед лошег управљања, стална и обртна средства фонда су знатно умањена и постоји могућност да се никада у потпуности не опораве. Међу бројним неуспешним инвестицијама било је и финансирање позоришног мјузикла „Леонардо мјузикл” 1993. године.[74] Како би се отплатили нагомилани дугови, хотел Mercure у Сиднеју[75] и пословни солитер Кућа Науруа у Мелбурну продати су 2004. године, а једини авион Боинг 737 у власништву националне авио-компаније Ер Науру одузет је у децембру 2005. године. Редован авио-саобраћај је поново успостављен тек пошто је одузета летелица замењена авионом Боинг 737-300 у јуну 2006. године.[76] Државна корпорација је 2005. године продала и своју преосталу некретнину у Мелбурну, празан плац некадашње таверне Савој , за 7,5 милиона аустралијских долара (око NaN америчких долара према вредности из 2018 године[53]).[77]

Процењује се да се укупна вредност фонда смањила са 1,3 милијарде аустралијских долара, колико је износила 1991. године, на свега 138 милиона аустралијских долара 2002. године (што износи пад са око 2,11 на 172,58 аустралијских долара према вредности из 2010 године[78]).[79] Науруу тренутно недостају новчана средства за обављање многих основних државних функција; примера ради, Национална банка Науруа је неликвидна. Према проценама ЦИА-е, БДП по глави становника износио је 5.000 америчких долара у 2005. години.[4] Економски извештај Азијске развојне банке о Науруу из 2007. године проценио је БДП по глави становника на износ између 2.400 и 2.715 америчких долара.[32]

Науру не наплаћује порез на лични доходак грађана. Стопа незапослености износи око 23%, при чему државни сектор запошљава чак 95% свих радно активних становника који имају посао.[4][80] Азијска развојна банка напомиње да, иако државна администрација има снажну подршку јавности за спровођење неопходних економских реформи, услед непостојања адекватне алтернативе рударству и експлоатацији фосфата, средњорочна перспектива земље у потпуности зависи од даљег примања иностране помоћи.[79] Туризам не представља значајан извор прихода за националну економију.[81]

Купе од кречњачких стена преостале након ископавања фосфата на локалитету једног од секундарних рудника на Науруу

Током 1990-их година, Науру је постао порески рај и почео да нуди куповину пасоша страним држављанима уз новчану накнаду.[82] Међувладина Радна група за финансијску акцију против прања новца (FATF) тада је означила Науру као једну од 15 „некооперативних” држава у глобалној борби против прања новца. Током 1990-их било је могуће основати и регистровати лиценцирану банку на Науруу за свега 25.000 америчких долара,[82] без икаквих додатних услова. Под снажним притиском FATF-а, Науру је 2003. године усвојио строге законе против утаје пореза и прања новца, након чега је страни шпекулативни капитал напустио земљу. У октобру 2005. године, након што су примећени задовољавајући резултати примене и спровођења нових законских регулатива, FATF је званично уклонио Науру са листе некооперативних држава.[83]

У периоду од 2001. до 2007. године, прихватни центар за избеглице на Науруу пружао је веома значајан извор прихода за државу, због чега су локалне власти са великом забринутошћу реаговале на одлуку Аустралије о његовом тадашњем затварању.[84] У фебруару 2008. године, тадашњи министар спољних послова Кирен Кеке изјавио је да ће затварање центара оставити преко 100 Науруанаца без посла, што ће директно или индиректно утицати на чак 10% укупног становништва на острву: „Суочени смо са огромним бројем породица које ће одједном остати без икаквих прихода. Тражимо начине да обезбедимо одређену социјалну помоћ, али су наши капацитети за то изузетно ограничени. Буквално се налазимо пред великом кризом незапослености.”[85] Центар је поново отворен у августу 2012. године.[62]

У јулу 2017. године, Организација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) подигла је рејтинг Науруа у погледу стандарда пореске транспарентности. Науру се претходно налазио на листи заједно са четрнаест других држава које нису успеле да докажу усклађеност са међународним прописима о транспарентности пословања. Након тога, ОЕЦД је спровео убрзани процес провере, те је земља добила оцену „углавном усклађена”.[86]

Државни буџет Науруа за период 2017–2018. године, који је представио тадашњи министар финансија Давид Адеанг, предвиђао је приходе од 128,7 милиона аустралијских долара и расходе у износу од 128,6 милиона аустралијских долара, уз пројектовани умерени привредни раст у наредне две године.[87] Током 2018. године, влада Науруа је склопила партнерство са компанијом за подводно рударство DeepGreen, која сада послује као Nauru Ocean Resources Inc (NORI) и у потпуном је власништву канадске корпорације The Metals Company.[88] Заједнички план предвиђа прикупљање манганових нодула са морског дна, чији се минерали и метали користе за развој технологија у области одрживе енергије.[89][90][91]

У марту 2025. године, Науру је покренуо програм под називом „златни пасош” (продају држављанства богатим странцима без обавезе боравка на острву по почетној цени од 105.000 америчких долара). Циљ овог програма је прикупљање средстава за финансирање капиталног пројекта пресељења чак 90% домаћег становништва у новопланирано, безбедније насеље на вишим деловима острва, како би се заштитили од претећег подизања нивоа мора.[92]

Саобраћај

[уреди | уреди извор]
Поглед на Међународни аеродром Науру

Једина ваздушна веза за цело острво јесте Међународни аеродром Науру. Путнички саобраћај обавља национална авио-компанија Нару ерлајнс (Nauru Airlines). Летови се организују четири дана у недељи ка Брисбејну у Аустралији,[93] уз ограничен број летова ка другим дестинацијама које укључују Нади[94] (Фиџи) и Бонрики (Кирибати).[95]

На острву постоји око 30 km (19 mi) путева, као и око 4 km (2,5 mi) железничке пруге која је изграђена пре једног века за потребе рудника фосфата.[96] Науру је повезан са светом и морским путем преко Међународне луке Науру. Пројекат модернизације и проширења некадашњег пристаништа у дистрикту Аиво требало је да буде завршен 2021. године, али је одложен услед техничких и логистичких проблема изазваних пандемијом ковида 19.[97][98]

Образовање

[уреди | уреди извор]

Писменост на Науруу износи 96%. Образовање је обавезно за децу узраста од шест до шеснаест година, а поред тога се нуде још две године необавезног школовања (11. и 12. разред).[99] Острво има три основне и две средње школе. Средње школе су Средња школа Науру (Nauru Secondary School) и Колеџ Науру (Nauru College).[100] На Науруу постоји и кампус Универзитета Јужног Пацифика. Пре него што је овај кампус изграђен 1987. године, студенти су студирали или на даљину или у иностранству.[101] Од 2011. године, Универзитет Нове Енглеске из Аустралије отворио је своје представништво на острву, при чему око 30 науруанских наставника тренутно студира за вишу стручну спрему у области образовања. Ови студенти ће наставити школовање до стицања пуне дипломе како би завршили своје студије.[102]

Претходна јавна библиотека локалне заједнице уништена је у пожару. Ажурирано: 1999., нова зграда још увек није била изграђена, а до те године на острву нису биле доступне ни услуге покретних библиотека (библиобуса). Локалитети који поседују сопствене библиотеке укључују кампус Универзитета Јужног Пацифика, Средњу школу Науру, Колеџ Кајзер и Основну школу Аиво.[103]

Народна библиотека Науруа данас је смештена у новој згради кампуса Универзитета Јужног Пацифика, која је званично отворена у мају 2018. године.

Здравство

[уреди | уреди извор]
Становници Науруа шетају око Међународног аеродрома Науру. Науруанци се убрајају међу најгојазније људе на свету.[104]

Науру има једну од највиших стопа смртности деце међу земљама и територијама пацифичких острва, која је према студији УНИЦЕФ-а у 2020. години износила 2,9%.[105]

Током 2009. године, очекивани животни век на Науруу износио је у просеку 60,6 година за мушкарце и 68,0 година за жене.[106]

Према мерењима просечног индекса телесне масе (ИТМ), Науруанци су најпрегојазнији народ на свету;[104] чак 97% мушкараца и 93% жена пати од прекомерне тежине или гојазности.[104] Званична стопа гојазности је 2012. године износила 71,7%.[107]

На Науруу је забележена и највећа стопа оболевања од шећерне болести типа 2 (дијабетеса) на свету, будући да је овом болешћу погођено више од 40% укупног становништва.[108] Остали крупни здравствени проблеми који су директно повезани са лошим начином исхране на острву обухватају хронично обољење бубрега и кардиоваскуларне болести.[106]

Науру такође има највишу стопу конзумирања дувана на свету, која је према званичним подацима из 2022. године обухватала чак 48,3% становништва.[109]

Култура

[уреди | уреди извор]
Залив Анибаре

Дан Ангам, који се обележава 26. октобра, слави опоравак становништва Науруа након два светска рата и епидемије шпанске грознице из 1920. године.[110] Колонијални и савремени западни утицаји у великој мери су истиснули аутохтону културу локалног становништва.[111] Сачувано је веома мало старих обичаја, али се одређени облици традиционалне музике, уметности, старих заната и риболова и даље практикују у свакодневном животу.

Музика

[уреди | уреди извор]

Традиционалне народне песме на Науруу постојале су и у време око 1970. године;[112] песма „Oh Bwio Eben Bwio” и даље се издваја као једна од најпрепознатљивијих народних песама.[113] Ритмичко певање и традиционални немачки плес Рајген[n 1] изводе се претежно током великих свечаности. Некадашњи историјски облик традиционалног плеса, који се у литератури на енглеском назива „плес риба” (fish dance), сачуван је на старим фотографијама.[115][116] Најпознатији савремени плесови јесу „плес величанствене птице фрегате” и „догоропа”.[117][118]

Државна химна Науруа је песме „Nauru Bwiema” („Песма Науруа”).[119]

Медији

[уреди | уреди извор]

Науру нема дневне новине и информативне публикације, али на острву на сваке две недеље излази лист Mwinen Ko. Државна телевизија под називом Телевизија Науру (NTV) емитује програмски садржај преузет из Нове Зеланда и Аустралије, док државна некомерцијална радио-станица Радио Науру преноси програмске садржаје радио-станица Radio Australia и британског BBC-ја.[120]

Спорт

[уреди | уреди извор]
Аустралијски фудбал, утакмица одиграна на стадиону Линкбелт Овал

Аустралијски фудбал је најпопуларнији спорт на Науруу и сматра се националним екипним спортом у земљи. На острву постоји активна лига у аустралијском фудбалу која броји осам тимова.[121] Науру има неколико националних селекција у аустралијском фудбалу — укључујући сениорски тим и млађе старосне категорије — које се константно сврставају међу осам најбољих репрезентација на свету.[122]

Други популарни спортови на Науруу обухватају Дизање тегова (које се сматра националном разонодом), одбојку, нетбол, рекреативни риболов и тенис. Науру учествује на Играма Комонвелта, а учествовао је и на Летњим олимпијским играма у дисциплинама дизања тегова и џудоа.[123]

Рагби 15 бележи сталан раст популарности. Репрезентација Науруа у рагбију 7 остварила је свој први међународни деби на Пацифичким играма 2015. године.[124] Након тога, Науру се такмичио и на Првенству Океаније у рагбију 7 одржаном у Новом Зеланду.

Фудбал је споредни спорт који је дуго био у потпуном запећку због огромне популарности аустралијског фудбала; ипак, према подацима из 2024. године, у току је било формирање националне фудбалске репрезентације Науруа.[125][126]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Науру нема званичну престоницу, али Јарен је седиште парламента.[2]
  2. ^ Већина становништва широко говори енглески и он се обично користи у влади, законодавству и трговини заједно са науруанским. Због историје Науруа и односа са Аустралијом, аустралијски енглески је доминантни варијетет.[4][5]
  1. ^ наур. Naoero – /ˈnao̯ero/, енгл. Nauru[12]
  2. ^ наур. Republik Naoero, енгл. Republic of Nauru[13]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Franks, Patricia C.; Bernier, Anthony, ур. (2018-08-10). International Directory of National Archives. Rowman & Littlefield. стр. 263. 
  2. ^ а б Worldwide Government Directory with Intergovernmental Organizations. CQ Press. 2013. стр. 1131. 
  3. ^ „REPUBLIC OF NAURU Revenue Administration Act Act No. 15 of 2014” (PDF). Приступљено 28. 1. 2023. „All Bills are to be drafted in English, the official language of Nauru.” 
  4. ^ а б в г д ђ е Central Intelligence Agency (2015). „Nauru”. The World Factbook. Архивирано из оригинала 12. 08. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2015. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж „Background Note: Nauru”. State Department Bureau of East Asian and Pacific Affairs. 13. 3. 2012. Архивирано из оригинала 17. 10. 2012. г.. 
  6. ^ А. Н. Бушнев; А. П. Притворов (2017). Атлас мира: Максимально подробная информация. Москва: АСТ. стр. 96. 
  7. ^ „Nauru's Constitution of 1968 with Amendments through 2015” (PDF). constituteproject.org. Приступљено 17. 3. 2023. 
  8. ^ „National Report on Population ad Housing” (PDF). Nauru Bureau of Statistics. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2015. г. Приступљено 9. 6. 2015. 
  9. ^ „Report for Selected Countries and Subjects”. www.imf.org. 
  10. ^ „Human Development Report 2023/2024” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 13. 3. 2024. Архивирано (PDF) из оригинала 13. 3. 2024. г. Приступљено 13. 3. 2024. 
  11. ^ Department of Justice and Border Control (21. 12. 1978). „Nauru Standard Time Act 1978” (PDF). Приступљено 11. 9. 2020.  Because of the peculiar way the legislation is worded the legal time is not GMT+12.
  12. ^ „Nauru Pronunciation in English”. Cambridge English Dictionary. Cambridge University Press. Архивирано из оригинала 17. 2. 2015. г. Приступљено 16. 2. 2015. 
  13. ^ „Nauru – Definition, pictures, pronunciation and usage notes”. Oxford Advanced Learner's Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2. 1. 2015. г. Приступљено 2. 1. 2015. 
  14. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 10. 04. 2014. 
  15. ^ „Nauru and Ocean Island”. II(8) Pacific Islands Monthly. 15. 3. 1932. Приступљено 26. 9. 2021. 
  16. ^ district, Nauru”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2. 9. 2019. 
  17. ^ Hogan, C Michael (2011). „Phosphate”. Encyclopedia of Earth. National Council for Science and the Environment. Архивирано из оригинала 25. 10. 2012. г. Приступљено 17. 6. 2012. 
  18. ^ Hitt, Jack (10. 12. 2000). „The Billion-Dollar Shack”. The New York Times. Архивирано из оригинала 16. 1. 2018. г. Приступљено 29. 1. 2018. 
  19. ^ „Pacific correspondent Mike Field”. Radio New Zealand. 18. 6. 2015. Архивирано из оригинала 10. 12. 2015. г. Приступљено 8. 12. 2015. 
  20. ^ „Nauru's former chief justice predicts legal break down”. Special Broadcasting Service. Архивирано из оригинала 10. 12. 2015. г. Приступљено 8. 12. 2015. 
  21. ^ Ben Doherty (28. 10. 2015). „This is Abyan's story, and it is Australia's story”. The Guardian. Архивирано из оригинала 26. 2. 2017. г. Приступљено 12. 12. 2016. 
  22. ^ а б Nauru Department of Economic Development and Environment (2003). „First National Report To the United Nations Convention to Combat Desertification (UNCCD)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 22. 07. 2011. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  23. ^ Ellis 1935, стр. 29–39.
  24. ^ Ellis 1935, стр. 127–139.
  25. ^ „Agreement between Australia, New Zealand and United Kingdom”. Приступљено 15. 4. 2013.  regarding Nauru]
  26. ^ Lundstrom, John B., (2005). The First Team and the Guadalcanal Campaign. Naval Institute Press. стр. 175. 
  27. ^ Haden, J. D. 2000. „Nauru: a middle ground in World War II”. Pacific Magazine. Архивирано из оригинала 08. 02. 2012. г. Приступљено 09. 01. 2009. 
  28. ^ Garrett 1994, стр. 176–181
  29. ^ а б Australian Department of Foreign Affairs and Trade. „Republic of Nauru Country Brief - November 2005”. Архивирано из оригинала 06. 10. 2014. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  30. ^ „Tiny Nauru struts world stage by recognising breakaway republics”. Приступљено 15. 4. 2013. 
  31. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  32. ^ а б в г „Country Economic Report: Nauru” (PDF). Asian Development Bank. стр. 6. Архивирано из оригинала (PDF) 7. 6. 2011. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  33. ^ „Nauru 2021 population and housing census: analytical report” (PDF). sdd.spc.int. Statistics for Development Division. јул 2023. стр. 47–48. Архивирано из оригинала 3. 8. 2023. г.. 
  34. ^ „Nauru”. International Religious Freedom Report 2003. US Department of State. 2003. Архивирано из оригинала 18. 4. 2021. г. Приступљено 2. 5. 2005. 
  35. ^ Davidson, JW (јануар 1968). „The Republic of Nauru”. The Journal of Pacific History. 3 (1): 145—150. doi:10.1080/00223346808572131. 
  36. ^ Matau, Robert (2013-06-06). „President Dabwido gives it another go”. Islands Business. Архивирано из оригинала 26. 9. 2013. г.. 
  37. ^ Levine, Stephen; Roberts, Nigel S (новембар 2005). „The constitutional structures and electoral systems of Pacific Island states”. Commonwealth & Comparative Politics. 43 (3): 276—295. doi:10.1080/14662040500304866. 
  38. ^ „Official poll results”. Nauru Electoral Commission. 18. 11. 2021. 
  39. ^ Anckar, D; Anckar, C (2000). „Democracies without Parties”. Comparative Political Studies. 33 (2): 225—247. doi:10.1177/0010414000033002003. 
  40. ^ а б Hassell, Graham; Tipu, Feue (мај 2008). „Local Government in the South Pacific Islands”. Commonwealth Journal of Local Governance. 1 (1): 6—30. Архивирано из оригинала 26. 5. 2010. г. Приступљено 30. 1. 2011. 
  41. ^ Ntumy, Michael A. (1993). „Nauru”. South Pacific Islands Legal Systems (на језику: енглески). University of Hawaii Press. стр. 142—143. ISBN 9780824814380. Архивирано из оригинала 12. 10. 2023. г. Приступљено 10. 7. 2023. 
  42. ^ „Nauru (High Court Appeals) Act (Australia) 1976”. Australian Legal Information Institute. Архивирано из оригинала 1. 10. 2006. г. Приступљено 7. 8. 2006. 
  43. ^ Dale, Gregory (2007). „Appealing to Whom? Australia's 'Appellate Jurisdiction' Over Nauru”. International & Comparative Law Quarterly. 56 (3): 641—658. doi:10.1093/iclq/lei186. 
  44. ^ Gans, Jeremy (20. 2. 2018). „News: Court may lose Nauru appellate role”. Opinions on High. Melbourne Law School, The University of Melbourne. Архивирано из оригинала 2. 4. 2018. г. Приступљено 2. 4. 2018. 
  45. ^ Clarke, Melissa (2. 4. 2018). „Justice in Nauru curtailed as Government abolishes appeal system”. ABC News. Архивирано из оригинала 2. 4. 2018. г. Приступљено 2. 4. 2018. 
  46. ^ Wahlquist, Calla (2. 4. 2018). „Fears for asylum seekers as Nauru moves to cut ties to Australia's high court”. The Guardian. Архивирано из оригинала 1. 4. 2018. г. Приступљено 2. 4. 2018. 
  47. ^ „Republic of Nauru Permanent Mission to the United Nations”. United Nations. Архивирано из оригинала 18. 8. 2006. г. Приступљено 10. 5. 2006. 
  48. ^ „Nauru in the Commonwealth”. Commonwealth of Nations. Архивирано из оригинала 23. 11. 2010. г. Приступљено 18. 6. 2012. 
  49. ^ „Nauru (04/08)”. US State Department. 2008. Архивирано из оригинала 18. 4. 2021. г. Приступљено 17. 6. 2012. 
  50. ^ „Five Micronesian countries leave Pacific Islands Forum”. RNZ. 9. 2. 2021. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2021. 
  51. ^ „Pacific Islands Forum in crisis as one-third of member nations quit”. The Guardian. 8. 2. 2021. Архивирано из оригинала 6. 8. 2021. г. Приступљено 9. 2. 2021. 
  52. ^ а б Harding, Luke (14. 12. 2009). „Tiny Nauru struts world stage by recognising breakaway republics”. The Guardian. Архивирано из оригинала 17. 12. 2009. г. Приступљено 22. 6. 2010. 
  53. ^ а б Inflated values automatically calculated. Грешка: undefined index "US-GDP" при употреби {{Inflation-fn}}
  54. ^ Su, Joy (15. 5. 2005). „Nauru switches its allegiance back to Taiwan from China”. Taipei Times. Архивирано из оригинала 2. 10. 2012. г. Приступљено 18. 6. 2012. 
  55. ^ „China officially severs diplomatic ties with Nauru”. Asia Africa Intelligence Wire. 31. 5. 2005. Архивирано из оригинала 11. 5. 2013. г. Приступљено 18. 6. 2012. 
  56. ^ „Taiwan loses ally Nauru to China in post-election ploy”. Reuters. 15. 1. 2024. Приступљено 15. 1. 2024. 
  57. ^ „Nauru expects to earn more from exports after port upgrade with Russian aid”. Radio New Zealand International. 15. 7. 2010. Архивирано из оригинала 4. 9. 2011. г. Приступљено 15. 7. 2010. 
  58. ^ Long, Charles N; McFarlane, Sally A (март 2012). „Quantification of the Impact of Nauru Island on ARM Measurements”. Journal of Applied Meteorology and Climatology. 51 (3): 628—636. doi:10.1175/JAMC-D-11-0174.1 Слободан приступ. Архивирано из оригинала 18. 4. 2021. г. Приступљено 10. 9. 2019. 
  59. ^ White, Michael (2002). „M/V Tampa Incident and Australia's Obligations – August 2001”Неопходна новчана претплата. Maritime Studies. 2002 (122): 7—17. S2CID 153949745. doi:10.1080/07266472.2002.10878659. Архивирано из оригинала 8. 12. 2012. г. Приступљено 18. 6. 2012. 
  60. ^ Gordon, M (5. 11. 2005). „Nauru's last two asylum seekers feel the pain”. The Age. Архивирано из оригинала 4. 6. 2008. г. Приступљено 8. 5. 2006. 
  61. ^ „Nauru detention centre costs $2m per month”. ABC News. 12. 2. 2007. Архивирано из оригинала 11. 5. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2007. 
  62. ^ а б „Asylum bill passes parliament”. The Daily Telegraph. 16. 8. 2012. Архивирано из оригинала 3. 6. 2022. г. Приступљено 18. 8. 2012. 
  63. ^ „'It's better to die from one bullet than being slowly killed every day' – refugees forsaken on Nauru”. Amnesty International. 4. 8. 2016. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2016. 
  64. ^ „Life for asylum seekers in Australia's 'Pacific Gulag' on Nauru”. South China Morning Post (SCMP). Agence France-Presse (AFP). 11. 9. 2018. Архивирано из оригинала 20. 9. 2018. г. Приступљено 20. 9. 2018. 
  65. ^ а б Harrison, Virginia (31. 8. 2018). „Nauru refugees: The island where children have given up on life”. BBC News. Архивирано из оригинала 17. 2. 2019. г. Приступљено 16. 2. 2019. 
  66. ^ „Five years on Nauru”. Reveal (на језику: енглески). 16. 2. 2019. Архивирано из оригинала 31. 3. 2019. г. Приступљено 31. 3. 2019. 
  67. ^ Hall, Amy (10. 4. 2024). „Newly detained asylum seekers' desperation in Nauru: 'We are scared'”. SBS News. 
  68. ^ „Nauru—The population of the districts of the Republic of Nauru”. City Population. 2011. Архивирано из оригинала 23. 9. 2015. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  69. ^ „Per capita GDP at current prices – US dollars”. UNdata. Архивирано из оригинала 4. 12. 2023. г. Приступљено 17. 11. 2022. 
  70. ^ Hughes, Helen (18. 8. 2004). „From Riches to Rags: What Are Nauru's Options and How Can Australia Help?” (PDF). Issue Analysis (50): 3. Архивирано (PDF) из оригинала 8. 8. 2022. г. Приступљено 19. 6. 2022. 
  71. ^ Pollon, Christopher (22. 11. 2023). „How Much Further Can Mining Go?”. The Walrus. Архивирано из оригинала 7. 2. 2024. г. Приступљено 1. 12. 2023. 
  72. ^ „Big tasks for a small island”. BBC News Online. Архивирано из оригинала 13. 8. 2006. г. Приступљено 10. 5. 2006. 
  73. ^ Seneviratne, Kalinga (26. 5. 1999). „Nauru turns to dust”. Asia Times. Архивирано из оригинала 18. 6. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  74. ^ Mellor, William (1. 6. 2004). „GE Poised to Bankrupt Nauru, Island Stained by Money-Laundering”. Bloomberg. Архивирано из оригинала 9. 3. 2013. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  75. ^ Skehan, Craig (9. 7. 2004). „Nauru, receivers start swapping legal blows”. Sydney Morning Herald. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  76. ^ „Receivers take over Nauru House”. The Age. 18. 4. 2004. Архивирано из оригинала 13. 2. 2016. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  77. ^ „Nauru sells last remaining property asset in Melbourne”. RNZ Pacific. 9. 4. 2005. Архивирано из оригинала 20. 9. 2018. г. Приступљено 20. 9. 2018. 
  78. ^ Australian Consumer Price Inflation figures follow the Long Term Linked Series provided in Australian Bureau of Statistics (2011) 6461.0 – Consumer Price Index: Concepts, Sources and Methods, 2011 as explained at §§3.10–3.11; this series comprises "from 1901 to 1914, the A Series Retail Price Index; from 1914 to 1946–47, the C Series Retail Price Index; from 1946-47 to 1948-49, a combination of the C Series Index, excluding rent, and the housing group of the CPI; and from 1948–49 onwards, the CPI." (3.10). Retrieved May 4, 2015
  79. ^ а б „Asian Development Outlook 2005 – Nauru”. Asian Development Bank. 2005. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. Приступљено 2. 5. 2006. 
  80. ^ „Paradise well and truly lost”. The Economist. 20. 12. 2001. Архивирано из оригинала 30. 11. 2006. г. Приступљено 2. 5. 2006. 
  81. ^ „Nauru”. Pacific Islands Trade and Investment Commission. Архивирано из оригинала 21. 7. 2008. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  82. ^ а б „The Billion Dollar Shack”. The New York Times. 10. 12. 2000. Архивирано из оригинала 18. 11. 2011. г. Приступљено 19. 7. 2011. 
  83. ^ „Nauru de-listed” (PDF). FATF. 13. 10. 2005. Архивирано из оригинала (PDF) 30. 12. 2005. г. Приступљено 11. 5. 2006. 
  84. ^ Topsfield, Hewel (11. 12. 2007). „Nauru fears gap when camps close”. The Age. Архивирано из оригинала 23. 10. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  85. ^ „Nauru 'hit' by detention centre closure”. The Age. 7. 2. 2008. Архивирано из оригинала 28. 2. 2021. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  86. ^ „Nauru gets an OECD upgrade”. 12. 7. 2017. Архивирано из оригинала 6. 8. 2017. г. Приступљено 6. 8. 2017. 
  87. ^ „Modest economic growth forecast for Nauru”. Loop Pacific. 12. 6. 2017. Архивирано из оригинала 17. 9. 2018. г. Приступљено 17. 9. 2018. 
  88. ^ Reid, Helen; Lewis, Jeff (29. 6. 2021). „Pacific island of Nauru sets two-year deadline for UN deep-sea mining rules”. Mining.com. Архивирано из оригинала 4. 7. 2021. г.. 
  89. ^ Davies, Ann Davies; Daugherty, Ben (3. 9. 2018). „Corruption, incompetence and a musical: Nauru's cursed history”. The Guardian. Архивирано из оригинала 17. 7. 2021. г. Приступљено 14. 4. 2021. 
  90. ^ „Nauru in deep sea mining venture”. Radio New Zealand. 23. 7. 2018. Архивирано из оригинала 25. 7. 2021. г. Приступљено 14. 4. 2021. 
  91. ^ Stone, Maddie (17. 6. 2020). „The deep sea could hold the key to a renewable future. Is it worth the costs?”. Grist. Архивирано из оригинала 16. 4. 2021. г. Приступљено 14. 4. 2021. 
  92. ^ Paddison, Laura (5. 3. 2025). „A tiny island country is selling citizenship for $105,000 to save itself from rising seas”. CNN. Приступљено 5. 3. 2025. 
  93. ^ „Nauru International Airport (INU/ANYN)”. flightradar24. Архивирано из оригинала 4. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022. 
  94. ^ „NAURU AIRLINES RESUMES MONTHLY FIJI SERVICE IN MID-OCT 2022”. Aeroroutes. Архивирано из оригинала 4. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022. 
  95. ^ „NAURU AIRLINES RESUMES KIRIBATI / MARSHALL ISLANDS SERVICE IN MID-OCT 2022”. Aeroroutes. Архивирано из оригинала 4. 10. 2022. г. Приступљено 4. 10. 2022. 
  96. ^ Dickinson, Greg; Smith, Oliver (7. 3. 2022). „12 facts about Nauru, the tiny island without a single Covid case”. The Telegraph. Приступљено 3. 8. 2024. 
  97. ^ „Nauru Port Workers to be Trained as Construction Begins on New Port”. Loop Nauru. 3. 4. 2020. Архивирано из оригинала 14. 8. 2021. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  98. ^ „Port Upgrade Throwing a Lifeline to the People of Nauru”. Asian Development Bank. 27. 1. 2020. Архивирано из оригинала 5. 2. 2024. г. Приступљено 14. 8. 2021. 
  99. ^ Waqa, B (1999). „UNESCO Education for all Assessment Country report 1999 Country: Nauru”. Архивирано из оригинала 25. 5. 2006. г. Приступљено 2. 5. 2006. 
  100. ^ "Schools Архивирано 5 јул 2018 на сајту Wayback Machine." Government of Nauru. Retrieved on 5 June 2018.
  101. ^ „USP Nauru Campus”. University of the South Pacific. Архивирано из оригинала 20. 6. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  102. ^ „Nauru Teacher Education Project”. Архивирано из оригинала 8. 12. 2015. г. Приступљено 5. 12. 2015. 
  103. ^ Book Provision in the Pacific Islands. UNESCO Pacific States Office, 1999. ISBN 9820201551, 9789820201552. p. 33 Архивирано 5 јул 2018 на сајту Wayback Machine.
  104. ^ а б в „Fat of the land: Nauru tops obesity league”. The Independent. 26. 12. 2010. Архивирано из оригинала 18. 6. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  105. ^ United Nations Children's Fund, Situation Analysis of Children in Nauru, UNICEF, Suva, 2017
  106. ^ а б „Nauru”. World health report 2005. World Health Organization. Архивирано из оригинала 18. 4. 2006. г. Приступљено 2. 5. 2006. 
  107. ^ Nishiyama, Takkaki (27. 5. 2012). „Nauru: An island plagued by obesity and diabetes”. Asahi Shimbun. Архивирано из оригинала 28. 5. 2014. г. Приступљено 23. 1. 2013. 
  108. ^ King, H; Rewers M (1993). „Diabetes in adults is now a Third World problem”. Ethnicity & Disease. 3: S67—74. 
  109. ^ „Smoking Rates by Country”. World Population Review. Приступљено 4. 10. 2024. 
  110. ^ „Nauru Celebrates Angam Day”. United Nations. Архивирано из оригинала 21. 10. 2004. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  111. ^ Nazzal, Mary (април 2005). „Nauru: an environment destroyed and international law” (PDF). lawanddevelopment.org. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 10. 2012. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  112. ^ Viviani, Nancy (1970). Nauru: Phosphate and Political Progress (PDF). Canberra: ANU Press. стр. 158. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 1. 2020. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  113. ^ „Songs & Rhymes From Nauru”. Mama Lisa's World. Архивирано из оригинала 8. 5. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  114. ^ Fabricius, Wilhelm (1992). Nauru: 1888–1900: An account in German and English based on official records of the Colonial Section of the German Foreign Office held by the Deutsches Zentralarchiv in Potsdam. (PDF). Canberra: Australian National University. стр. 271. ISBN 978-0731513673. Архивирано (PDF) из оригинала 27. 3. 2023. г. Приступљено 18. 4. 2024. „The Nauruan dances which I have seen are not notable for their wealth of distinct figures. They are accompanied by singing and consist in tripping to and fro, swaying the body, slapping the thighs and chest and making turns.” 
  115. ^ Hunting the Collectors: Pacific Collections in Australian Museums, Art Galleries and Archives. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing. 2014. стр. 159. ISBN 978-1443871006. Архивирано из оригинала 18. 4. 2024. г. Приступљено 18. 4. 2024. 
  116. ^ Oates, John F. (1999). Myth and Reality in the Rain Forest: How Conservation Strategies are Failing in West Africa. Berkeley: University of California Press. стр. XI. ISBN 978-0520222526. Архивирано из оригинала 18. 4. 2024. г.. 
  117. ^ The Garland Encyclopedia of World Music: Australia and the Pacific Islands. 9. Milton Park: Taylor & Francis. 2017. стр. 450. ISBN 978-1351544320. Архивирано из оригинала 18. 4. 2024. г. „At the Pacific Festival of Arts in 1985 and 1988, sixth-graders at the Nauru Primary School presented the frigate bird (iti), a Nauruan dance. The students practiced daily for two months. The boys clapped and sang while the girls danced, por-traying te birds' flight and perching.... In 1994, at the Children's Convention in Fukuoka, Japan, ten eleven-year-old boys and girls from Nauru performed the dogoropa, a dance with sticks, which men and women from Nauru had performed at the Festival of Arts in 1980.” 
  118. ^ „Let's Meet the World: Nauru”. Expo 2012 Yeosu Korea. 7. 8. 2012. Архивирано из оригинала 27. 3. 2023. г.. 
  119. ^ „National anthem – The World Factbook”. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 19. 3. 2021. г. Приступљено 6. 2. 2024. 
  120. ^ „Country Profile: Nauru”. BBC News Online. Архивирано из оригинала 15. 6. 2006. г. Приступљено 2. 5. 2006. 
  121. ^ „Nauru Australian Football Association”. Australian Football League. Архивирано из оригинала 31. 12. 2008. г. Приступљено 19. 6. 2012. 
  122. ^ „AFL Nauru”. AFL Queensland. Приступљено 26. 8. 2022. 
  123. ^ „Nauru Olympic Committee History”. Nauru Olympic Committee. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. Приступљено 20. 6. 2012. 
  124. ^ „Sport: Nauru 7s team to make international debut”. Radio New Zealand. 8. 7. 2015. Архивирано из оригинала 30. 4. 2018. г. Приступљено 10. 7. 2015. 
  125. ^ „Dave Kitson: Former Reading forward set to manage Nauru in first international match”. BBC. 25. 3. 2024. Архивирано из оригинала 29. 3. 2024. г. Приступљено 14. 4. 2024. 
  126. ^ „Dave Kitson to coach Nauru football team – a team that doesn't exist yet”. NZ Herald. Архивирано из оригинала 16. 4. 2024. г. Приступљено 14. 4. 2024. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]


Грешка код цитирања: Постоје ознаке <ref> за групу с именом „n“, али нема одговарајуће ознаке <references group="n"/>.

Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Науру&oldid=31114850”