Народно позориште у Београду

Из Википедије, слободне енциклопедије

Координате: 44°49′01″N 20°27′38″E / 44.81681, 20.46064

Народно позориште у Београду
Зграда Народног позоришта данас
Град
Држава Застава Србије Србија
Архитекта Александар Бугарски
Управља Божидар Ђуровић
Тип Опера, Балет и Драма
Отворено 1868.
Период активности 1868. — данас
Обновљено/Реновирано 1870., 1919. – 1922., 1965. и 1986. – 1989.

Народно позориште у Београду је позориште у Београду које се налази на Тргу републике, на углу Васине и Француске улице, у самом центру града. Основано је 1868. године, а у садашњу зграду, на месту тадашње Стамбол капије, уселило се 1869. године. У оквиру њега функционишу уметничке јединице Опера, Балет и Драма, а представе се одигравају на Великој сцени и Сцени Раша Плаовић. Данас представља једну од најрепрезентативнијих и најзначајнијих културних институција Србије.

Оснивање[уреди]

Народно позориште у Београду, некад
Позориште у 1895. - првобитан изглед до 1914. Фотографија М. Јовановића.

Све од 1842. године, постојала је жеља и напори да се у Београду оснује стално професионално позориште. Иако су први покушаји у том смеру пропали, Народно позориште у Београду је ипак основано 1868. године. Оно је најпре било смештено на привременој локацији у тадашњој Космајској улици на броју 51, у гостионици „Код енглеске краљице“. За адаптацију овог простора био је ангажован архитекта Александар Бугарски. На овој локацији, 22. новембра 1868. године (по новом календару), Народно позориште је имало своју прву представу - изведена је представа „Ђурађ Бранковић“ Кароља Оберњака. Тај се датум данас слави као Дан позоришта. Народно позориште се на овој локацији задржало годину дана. Представе су игране и у магацину Царинарнице [1](Театар на Ђумруку), у салама хотела (Театар „Код јелена"), у Кнежевој пивари, у кафани „Код круне“[2].

Залагањем Одбора Љубитеља народне просвете и Позоришног одбора организовано је прикупљање добротворних прилога: кнез Александар Карађорђевић приложио је 1.000, а капетан Миша Анастасијевић 500 дуката, док је Влада Кнежевине Србије поклонила земљиште на Зеленом венцу и новчани износ од 2.000 дуката. Иако је позоришно здање на Зеленом венцу започето 1852. године, према пројекту италијанског архитекте Јосифа Касана, од ове намере се одустало због подводне природе тла. Овај градитељски неуспех одложио је успостављање првог српског позоришта за готово две деценије.

Подизањем Народног позоришта на углу Васине и Француске улице и реализацијом Јосимовићевог[3]  Плана регулације вароши у шанцу из 1867. године створени су услови за формирање данас главног београдског трга, Трга републике.

Зграда[уреди]

За више информација погледајте чланак Зграда Народног позоришта у Београду.

1868. године догодило се друго гостовање Српског народног позоришта из Новог Сада у Београду. Тада кнез Михаило Обреновић, одушевљен новосадским глумцима, доноси историјску одлуку о градњи новог и сталног здања београдског театра. У договору са Државним саветом 12. марта 1868. кнез Михаило је одлучио да се позоришна зграда подигне на државном, раније турском земљишту код Стамбол капије, где је истог дана почело рушење турских кућа на том терену. Посебна симболика одабира локације за њено подизање додатно је наглашена уграђивањем делова порушене Стамбол капије у темеље позоришног здања. Ова брзина говори о одлучности да Београд добије сталну позоришну установу. Кнез је захтевао да зграда буде завршена до 15. октобра исте године. О значају који је подизање овог објекта имало у свести српског народа говори и то да је читав трг испред грађевине добио име Позоришни трг, преузимајући од некадашње Велике пијаце (данас Студентског трга) значење главног београдског трга. Народно позориште замишљено је и реализовано као репрезентативна грађевина на којој је аутор показао високо познавање принципа тада владајућег академизма. Односом маса, хоризонталном и вертикалном поделом фасада, као и одабиром грађевинских и декоративних елемената, општи изглед здања упућивао је на сличности са чувеним миланским позориштем La Scala, које је саграђено двадесетак година раније. Нарочиту пажњу архитекта Бугарски посветио је обликовању фасаде оријентисане према тргу. Средишњи ризалит главне фасаде завршен је троугаоним тимпаноном у зони крова, док је хоризонтална подела остварена истакнутим подеоним венцима. У приземљу се истицао трем, изнад којег је, у висини првог спрата, била тераса са декоративно решеном оградом.

Кнез је позвао Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник са собом одводи и половину новосадског ансамбла и седам година после настанка СНП-а.

Када је кнез Михаило убијен 29. маја, припреме су неко време застале. Намесништво је хтело да се започето као кнежев аманет доведе до краја. Образован је Позоришни одбор чија је брига била зидање зграде и формирање трупе. Актом уступљења од 17. јуна 1868. кнежеви законити наследници сестра Петрија Бајић и сестрићи Теодор и Михаило Николић одређују да се Народном позоришту изда сума од 6500 дуката „сходно обећању блаженоупокојеног књаза“.[4] Темељ позоришне зграде је постављен 18. августа, у присуству малолетног Кнеза Милана и намесника. Митрополит београдски Михаило је осветио водицу, поздравну реч је одржао председник Позоришног одбора Филип Христић потом је спуштена и узидана повеља.[4]

Исте године Позоришни одбор је закупио приватну кућу свештеника Сушића да формирана трупа одржава у њој представе, док се зграда не заврши. У тој кући је 10. новембра (по старом календару) изведена прва представа, комад Кароља Оберњика Ђурађ Бранковић. Пре представе је изведена Српска увертира композитора Драгутина Реша, а уводну реч о позоришној уметности, драмској књижевности и дотадашњим драмским представама код Срба одржао књижевник Милорад Шапчанин.

Према пројекту архитекте Александра Бугарског зграда је завршена 1869. године, а 30. октобра исте године изведена је и прва представа - „Посмртна слава кнеза Михаила“ коју је за ту прилику написао Ђорђе Малетић. У тој представи у улози кнеза Михаила је био Дуцман, учитељ јахања у Војној академији.[5]

Првих неколико деценија рада Народног позоришта обележили су: Алекса Бачвански (1832—1881), Адам Мандровић (1839—1912), Милка Гругорва-Алексић (1840—1924), Тоша Јовановић (1845—1893), Илија Станојевић (1859—1930), Милорад Гавриловић (1861—1931), Сава Тодоровић (1862—1935) и други.

Ентеријер[уреди]

Решење ентеријера првог здања било је остварено на основу посредно прихваћених италијанских модела, који су у први план истицали уређење и удобност гледалишта. Нарочита пажња била је указана украшавању краљевске ложе драперијама, круном и престолом набављеним у бечким уметничким радионицама. Таванице и парапети ложа били су обложени раскошним гипсаним украсом са позлатом, док је свечаној атмосфери самог гледалишта доприносила светлост „лустера са стотину свећа“. Посебан сегмент позоришног декора представљале су сликане сценске завесе, израђене према нацртима најзначајнијих домаћих сликара, које су саме по себи представљале својеврсна уметничка дела. Осветљење позорнице и читавог позоришта обезбеђивала је гасна станица – гасара, смештена у напуштеној Кара-џамији на углу Доситејеве улице и Браће Југовића. Стална потреба за улепшавањем најпопуларнијег београдског здања тога доба реализована је кроз бројне преправке и дораде првобитног ентеријера. Тако је већ 1905. године изведено и ново декоративно сликарство на сцени, гледалишту и у фоајеу. Према нацртима Драгутина Инкиострија Медењака, првог српског декоративног сликара који је својим умећем украсио бројне београдске палате, израђене су декорације инспирисане мотивима из народне уметности, орнаментике и традиције.

Реконструкције зграде[уреди]

Од изградње, зграда је прошла кроз више реконструкција: 1870, 19121922, 1965. и, коначно, 19861989. године. Најзначајније реконструкције су оне из 1922. и 1989. године.

1912 — 1922.[уреди]

Недовољно велики простор позорнице, као и низ техничких потешкоћа, допринели су да реконструкција започне 1912. године, али је због Балканског рата, а касније и Првог светског рата неколико пута прекидана, поново започета 1919. те завршена тек 1922. године. За радове је био ангажован архитекта Јосиф Букавац. Према замисли архитекте, прочишћеност и хармоничност првобитне зграде замењена је наглашено необарокним изгледом фасада, чију улазну партију истичу две угаоне куле за степеништа. Том приликом, ентеријер здања додатно је украшен декоративним и гипсаним радовима на зидовима гледалишта и улазног хола, као и сликаним декорацијама које је на таваницама извео руски сликар Стјепан Фјодорович Колесников. Занимљиво је да се уметник, иако васпитан у традицији руског академског реализма, определио за композицију засновану на принципима барокне декоративне уметности. Богатим колоритом и изразитом минуциозношћу у изради, Колесников је таваницу гледалишта осликао класичним античким темама – Талија на квадриги и Баханал, митолошке фантазије, које славе позориште као храм уметности.

1941.[уреди]

Наредна реконструкција позоришне зграде уследила је 1940. године, али је због рушења гледалишта и позорнице у бомбардовању 6. априла Београда 1941. до реализације дошло тек крајем те године. Исте године је и обновљена.[6] Према замисли архитеката Гојка Тодића и Драгана Гудовића[7], грађевина је у потпуности изменила изглед. Изузев профилисаног кровног венца, са главног прочеља је скинута сва дотадашња декоративна пластика. Овакав изглед позориште је задржало и током наредне реконструкције 1965. године, када су преуређени и улазни хол, гледалиште и оркестарски простор под руководством архитекте Николе Шерцера. За време окупације, тадашњи директор Народног позоришта Јован Поповић је ставио ову институцију у службу окупационог и квинслишког режима.

1986 — 1989.[уреди]

Свакако најзанимљивија и најзначајнија реконструкција зграде националног театра, реализована у периоду од 1986. до 1989. године, отворила је полемику међу стручном и широм јавности о питању да ли згради треба вратити изворни изглед или обрисе из 1922. године. Ипак, обновљен је изглед објекта из времена његове прве реконструкције и дограђен застакљени технички анекс у задњем делу грађевине према пројекту архитеката Слободана Дрињаковића и Љубомира Здравковића. Тај изглед је зграда задржала до данас. Приликом ових радова, према замисли архитекте Милана Палишашког[8], обновљен је у потпуности веродостојан амбијент унутрашњости са циљем да се потврде визуелне и симболичне вредности старог театра. У вестибилу је постављена биста кнеза Михаила, рад Енрика Пација из 1872. године, а сликана композиција Колесникова на таваници реконструисана је на основу сачуваних оригиналних нацрта.

Одолевајући бурним историјским догађајима, који су обележили српску историју деценијама уназад, Народно позориште је опстало као сведочанство очувања српске културе и традиције, али и као стварни светионик српске духовности у будућности. Због својих културних, историјских, архитектонских, урбанистичких, уметничких и естетских вредности, Народно позориште у Београду утврђено је за културно добро од великог значаја 1983. године. 

На ову реконструкцију је утрошено 4,5 милона долара. Реновирана зграда Народног позоришта свечано је отворена 15. октобра 1989. године.

Драма[уреди]

Историју Драме Народног позоришта у Београду делимо на четири фазе: од 1868. до 1914., од 1918. до 1941., од 1945. до 1991., и од 1991. до данашњих дана. Карактеристично за прве деценије постојања Народног позоришта је да су представе имале углавном само премијеру и две/три репризе, док су само ретки, изузетно популарни комади, имали и десетак извођења. Режија, у данашњем смислу те речи, практички није ни постојала. Ситуација се поправила тек пред сам Први светски рат када долази Александар Иванович Андрејев, школовани редитељ, који режију, а и квалитету представа уопште, поставља на један виши ниво.

Почетке домаћег стваралаштва у Народном позоришту обележиле су углавном трагедије и драмски прикази инспирисани средњовековном и новијом историјом као што су, на пример, „Смрт Уроша V“ Стефана Стефановића, „Милош Обилић (Бој на Косову)“ Јована Суботића, „Хајдук Вељко“ Јована Драгашевића. Изводили су се и тзв. комади с певањем попут драматизација прозе Стевана Сремца „Зоне Замфирове“ и „Ивкове славе“, а најпопуларнији и најгледанији од свих, „Коштана“ Борисава Станковића, први је пут приказана 1901. године те је до данашњих дана остала култна представа.

Од истакнутих домаћих аутора нарочито се истичу млади Бранислав Нушић и Јован Стерија Поповић, тада већ препознати домаћи класици, али и уметници као што су Симо Матавуљ, Светозар Ћоровић, Војислав Јовановић Марамбо, Миливој Предић, Лаза Костић, Милован Ђ. Глишић и други.

Од светских остварења која су обележила прву фазу постојања Народног позоришта истичу се дела Софокла, Шекспира, Островског, Калдерона, Молијера, Расина, Голдонија, Шилера и многих других.

Након Првог светског рата и даље се игра класични репертоар. Од светских писаца изводе се Бернард Шо, Луиђи Пирандело, Џон Голсворди и руги, док домаћи репертоар чине Јован Стерија Поповић, Бранислав Нушић, који стичу изразиту популарност, Милутин Бојић, Борисав Станковић, Иво Војновић, Милан Беговић, Иван Цанкар, Тодор Манојловић и други. У то време међу публиком је веома популаран и такозвани булеварски репертоар, нарочито француски „лаки комади“.


Када је реч о режији, доминирају школовани домаћи и руски редитељи и глумци-редитељи.

У периоду од 1945. до почетка педесетих година 20. века изводе се представе са јасном политичком поруком, а превладава тзв. „социјалистички реализам“. Од почетка педесетих година тај политички утицај се губи те долази до својеврсне либерализације што доводи до тога да главну реч у раду Позоришта поново имају уметници и уметност.

Седамдесете и осамдесете године обележиле су представе по делима Борислава Михајловића Михиза, Александра Поповића, Мирослава Крлеже, Љубомира Симовића, Јована Христића, Велимира Лукића и других. Изводи се и савремена светска драматургија, а носиоци савремене домаће драматургије су Синиша Ковачевић, Вида Огњеновић, Јелена Кајго, Милош Николић, Стеван Пешић и други.

Опера[уреди]

У Опери Народног позоришта су ангажовани прваци, првакиње, солисти и солисткиње. Међу првакињама су Драгана дел Монако, Јадранка Јовановић, Софија Пижурица.

Управници[уреди]

управник од до
Јован Ђорђевић 1. XI 1868. 5. I 1871.
Ђорђе Малетић 5. I 1871. 11. XII 1871.
Милан А. Симић 11. XII 1871. 22. X 1875.
Јован Ђорђевић 22.X 1875. 1. IV 1877.
Милорад Поповић Шапчанин 1. IV 1877. 12.XI 1877.
Милан А. Симић 12.XI 1877. 5. III 1880.
Милорад Поповић Шапчанин 5.III 1880. 15. VIII 1893.
Др Никола Петровић 15. VIII 1893. 14. VII 1900.
Бранислав Нушић 14. VII 1900. 14. I 1902.
Јован Ђ. Докић 15. I 1903. 15. V 1903.
Драгомир Јанковић 15. V 1903. 30. VII 1906.
Др Никола Петровић 30. VII 1906. 29. XI 1906.
Михајло Марковић 29. XI 1906. 17.VII 1909.
Милан Грол 17. VII 1909. 31. III 1910.
Милорад Гавриловић 31. III 1910. 30.XII 1911.
Милан Грол 1. IX 1911. 28. VII 1914.
Милутин Чекић 1. XII 1918. 5. VIII 1919.
Милан Грол 5. VIII 1919. 28. II 1924.
Милан Предић 1. III 1924. 11. XI 1924.
Велимир Живојиновић Масука 11. XI 1924. 21. VIII 1925.
Милан Предић 21. VIII 1925. 14. VIII 1933.
Драгослав Илић 14. VIII 1933. 21. II 1935.
Др Бранислав Војновић 21. II 1935. 28. IX 1939.
Милан Предић 13. X 1939. 26. VI 1940.
Момир Вељковић 26. VII 1940. 1. VIII 1941.
Јован Поповић 1. VIII 1941. 30. XII 1944.
Милан Предић 1. I 1945. 30. IV 1947.
Велибор Глигорић 1. VII 1947. 30. VIII 1950.
Милан Богдановић 1. IX 1950. 31. III 1962.
Гојко Милетић 1. VII 1962. 29. II 1972.
Велимир Лукић 15. VI 1972. 1990.
Вида Огњеновић 16. IV 1990. 1993.
Александар Берчек 21. I 1993. 10. V 1997.
Небојша Брадић 16. IV 1997. 21. I 2000.
Жељко Симић I 2000. X 2000.
Љубивоје Тадић 12. XII 2000. 08. IV 2005.
Дејан Савић 8. IV 2005. 15. XI 2007.
Предраг Ејдус 15. XI 2007. 4. III 2009.
Божидар Ђуровић 22. X 2009. 2012.
Дејан Савић 4. X 2012.[9]

Награда Народног позоришта[уреди]

Народно позориште као награду додељује Плакету Народног позоришта.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Vokabular,10.10.2013. [1]
  2. Beogradsko nasleđe, Zavod za zaštitu spomeniak kulture grtada Beograda [2]
  3. S.G.Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti, Beograd 2005, 830-835. Stari Beograd, 10.10.2013. 
  4. 4,0 4,1 Христић 1989, стране 290
  5. Христић (1989), стр. 297.
  6. Национална географија: Народно позориште - иза сцене, Никола Бура, Приступљено 9. 1. 2013.
  7. S.G.Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti, Beograd 2005, 796
  8. S.G.Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, Arhitekti, Beograd 2005, 1028.
  9. Савић нови управник Народног позоришта? („Вечерње новости“, 13. септембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката: